Србија у замци средње развијености: Кило литијума или кило ајфона štampaj

Шта треба да се догоди па да у Србији приходи порасту и уличном свирачу и касирки у радњи и академику и професору и пензионеру? Шта то у нашим националним рачунима треба да се промени, па да то осете сви?

Да бисмо осетили сви, треба да порасте БДП (бруто домаћи производ), односно све оно што сви ми и грађани и привреда и држава створимо за годину дана. Кад порасте национални колач, неко добије шлаг, неко мрвице, неко крупан комад. Али, по правилу, сви добијају.

Професор економије у пензији на Филозофском факултету Миодраг Зец сликовито објашњава зашто су за свакога од нас важна та три слова: БДП и шта од њих добијамо?

„Становништво има много лепих особина, али има једну доста деликатну, а то је да хоће да једе. Али хоће да једе све више и више. Хоће и да троши. Према томе, да би становништво могло да троши, мора да расте БДП. Становништво има и другу особину, а то је да хоће да се размножава. Онда број становника расте, па расте и БДП. Треба га тако направити да он покрива текућу потрошњу нас, који смо тренутно становници Србије, али и да обезбеди новац за развој, да бисмо ми догодине живели боље и да би наши потомци имали где да дођу“, објашњава професор Зец за Око магазин.

БДП, плате, запосленост

Од 2019. године до данас наш БДП расте брже од упоредивих земаља централне и источне Европе и тај раст у просеку износи 4% годишње.

Шта смо ми, као грађани имали од тога? Порасле су плате, јер је пре пет година просечна зарада у Србији била 469 евра. Просечна зарада у на крају октобра ове године била је 842 евра (98.538 динара). Истина, том расту зарада помогао је стабилан курс и инфлација, али је чињеница да је привреда расла.

Ипак, наше зараде далеко су од просека плата у земљама централне и источне Европе. У Мађарској је просечна плата у октобру била 1.080 евра, у Словачкој 1.130, у Хрватској 1.340 евра, у Чешкој 1.425 евра, у Словенији 1.514 евра, у Пољској 1.414 евра, у Румунији 1.060 евра, а у Бугарској 915 евра.

Међутим, током претходних пет година БДП ових земаља, растао је спорије од нашег. У просеку, тај раст је износио 3%. Академик Павле Петровић, некадашњи председник Фискалног савета недавно је у Српској академији наука и уметности рекао како је у Србији дошло до снажног смањења стопе незапослености на 8,1%. Просек у земљама централне и источне Европе је 5%.

„Наш раст је 4%, а просек у земљама централне и источне Европе је 3%. То је наравно добра ствар“, каже Павле Петровић. „Али, друга ствар је да иза тог раста стоје разлике у квалитету. Централна и источна Европа расте растом продуктивности, односно растом новододате вредности по запосленом, а иза тога стоји инвестирање и раст напредних сектора у којима се примењују нова знања и технологије, док је у Србији овај раст у последњих пет година генерисан квантитетом. Значи, великим растом инвестиција и пратећим растом запослености“, објашњава академик Петровић .

Економска политика

Две институције које кроје економску политику у Србији су Министарство финансија и Народна банка Србије. Наш модел раста још није исцрпљен, тврде у обе ове институције.

Саша Стевановић, државни секретар у Министарству финансија, каже да је битно да међународне кредибилне финансијске институције оцењују да овакав модел раста и даље даје добре резултате.

„Видећете пројекцију према којој ће кумулативни раст у периоду од 2024. до 2028. године у Србији бити 22% и по том показатељу је она једна од најбрже растућих економија Европе у наредном периоду“, тврди Стевановић.

Александар Томин, заменик директора Сектора за економска истраживања и статистику у Народној банци Србије, каже да су се изменили носиоци раста и структура економије, као и да ће постепено, са опоравком еврозоне и са убрзањем раста у Европи, доћи и до убрзања нашег БДП-а.

Да у причи око привредног раста има неких неписаних правила каже професор Миодраг Зец.

„Неразвијене земље брже расту од развијених земаља. Ако имате вишка земље, онда почнете да је обрађујете. Ако имате незапосленост, онда почнете да радите. То су традиционални извори раста. Као што мало дете, када се роди, расте страховито брзо. Добија 30% своје тежине и врло брзо напредује. И онда дође до неке тачке да мало дете треба да учи. Па онда на почетку учи споро, а после учи врло брзо. Треба му три године да научи језик, рецимо, а онда му после треба три месеца, ако је талентовано, да научи кинески језик. Исто је и са привредним растом“, објашњава професор Зец.

Државна улагања

Ако би у две слике требало објаснити како наш БДП расте, онда би то биле врпце које се пресецају на отварању фабрике, дакле новац који су овде уложили страни инвеститори, и нови километри аутопута. Дакле, државна улагања.

„Такав модел раста није дугорочно одржив, он ће ускоро да се исцрпи“, упозорава академик Павле Петровић. „Један од разлога је што ускоро, због пада стопе запослености и смањивања резерве радне снаге, више нећемо моћи тако да растемо, на бази инвестирања и квантитета, већ морамо да се окренемо новим технологијама и продуктивности.“

Са друге стране, Саша Стевановић из Министарства финансија каже да тржиште радне снаге није у потпуности исцрпљено. „Јесте да је стопа незапослености на крају трећег тромесечја прошле године пала на 8,1%, али ако погледате стопу незапослености младих, она је сада 21,5%. А била је 53,2%. Тај ниво незапослености код младих је озбиљан потенцијал за раст. Имате простор за унапређење тржишта, како квалитативно тако и квантитативно“, каже Саша Стевановић.

Од 2018. године у Србију непрекидно стиже више страних инвестиција него у свим земљама региона заједно. Скоро сваке године биле су веће од три милијарде евра. Према процени Народне банке Србије, већ у новембру 2024, прилив страних инвестиција био је 4,46 милијарди евра. Има процена да је до краја 2024. године тај прилив био већи од пет милијарди евра.

Структура инвестиција

Међутим, професор Миодраг Зец каже да је незапосленост смањена јер људи раде мање плаћене послове, јер смо ишли на такву структуру инвестиција.

„Запослили смо све те који хоће мануелно да раде. Од тога да возе аутобусе, па сад нема возача, на пример. Али, остаје велики део становништва који то неће да ради, а они који раде нешто друго, који су у ИТ сектору, раде на дистанци за стране компаније. Стране инвестиције су важне, али је још важнија структура инвестиција“, каже професор Зец.

У Министарству финансија кажу да имамо трансформацију када је реч о приливу страног капитала.

„Замењују се мање продуктивне области онима који имају већу додату вредност. Тако да смо имали и одлазак неких инвеститора који су били у мање продуктивним делатностима, као што је, рецимо, 'Геокс'. А с друге стране, имамо веће стране директне инвестиције у оним областима које дају већу додатну вредност. То подразумева да инвеститор има већу зараду за себе, већи профит, а у оквиру тога има и већу могућност да финансира веће плате за оне запослене са новим вештинама. То су обично млади људи, који имају већу продуктивност рада“, објашњава Саша Стевановић.

Цена радне снаге

Од 2018. године, од када страни инвеститори масовније долазе у Србију, главна предност нису само подстицаји које држава плаћа по новоотвореном радном месту, већ и јефтина радна снага. Она је сада поскупела. Хоће ли стране инвестиције сада због тога престати да долазе?

Професор Павле Петровић каже да је радио истраживања са Данком Брчеревићем и Слободаном Минићем као коауторима, и да она показују да се наша конкурентска ценовна разлика, када је о реч о јефтиној радној снази која је постојала до пре неку годину, сада значајно смањила или готово изгубила.

„Нарочито у овим традиционалним секторима који имају малу додатну вредност. То значи да ће стране директне инвестиције које су долазиле у те секторе са малом додатном вредношћу, које су радиле лоше послове за аутомобилску индустрију или за текстилну индустрију, на пример, почети да се смањују, јер неће бити предности јефтине радне снаге“, каже професор Петровић.

Александар Томин из Народне банке Србије каже да, ако се посматра бруто плата, дакле са порезима и доприносима, јер је она релевантна из угла послодаваца, у периоду јануар-септембар 2024. године бруто плата у Србији била је у просеку на нивоу просечних бруто плата у Бугарској, а била је за неких 5 до 10 %  изнад просечне бруто плате у Црној Гори, Северној Македонији, Босни и Херцеговини.

„Истовремено, била је и за око 30 % нижа у односу на просечну бруто плату у Словачкој“, тврди Александар Томин из НБС, „али и за 40 до 50 % нижа у односу на ту плату у Румунији и Мађарској и више од 50 % нижа у односу на плату у Чешкој и Пољској. Дакле, у свим земљама Централне Европе су и даље трошкови рада, који су релевантни за послодавце, виши него у Србији, док, с друге стране, имамо незнатно вишу плату у односу на земље Западног Балкана.“

Одлив новца

Ипак, са растом прилива од страних инвестиција, расте и одлив. На име профита и дивиденди, страни власници извлаче новац из земље. Како се наводи у последњем броју билтена Макроекономске анализе и трендови (МАТ), од јануара до октобра 2024. године тај одлив био је 3,2 милијарде евра, и из године у годину све је већи. Претходне, 2022. године, био је 2,2 милијарде евра.

Велики инвеститор последњих година била је и држава. Пре 2017. године удео капиталних инвестиција био је низак и износио око 2,5 % БДП-а. У упоредивим земљама Европе био је двоструко већи – око 5%. Од 2017. до данас државна улагања расту. Сада су на нивоу од 7,4%. Уз Естонију, по том показатељу смо први у овом делу Европе. У парама, то је чак 6,5 милијарди евра.

Павле Петровић, који је до недавно био председник Фискалног савета, каже да се то толико затегло да су у овом буџету испали неки веома важни пројекти, као што је метро, на пример. Главне инвестиције отишле су на Експо и национални стадион. Јавне инвестиције су сада сувише велике да би се финансирале и приоритети нису добро изабрани, сматра професор Петровић.

Саша Стевановић, државни секретар у Министарству финансија, са том оценом се не слаже.

„И даље постоје саобраћајнице и коридори који се граде, а који имају висок степен приоритета. Имате пругу која у наредних неколико месеци треба да крене са реализацијом – од Београда до македонске границе, и у наставку она иде кроз Македонију и прикључује се на највећу луку у овом делу Европе, а то је лука Солун. С друге стране, имате изградњу нових коридора. Ускоро ће бити озваничена и изградња нове саобраћајнице од Краљева ка Новом Пазару. То је Рашка област са близу 300.000 људи. То је озбиљан потенцијал за даљи раст“, каже Саша Стевановић.

Али најважније је шта ми то радимо и градимо, додаје професор Миодраг Зец. „Те инвестиције су извор раста док се праве. Док се праве путеви, они су извор раста БДП-а. Док се прави стадион, такође. Док се праве зграде и станови, исто. Али, кад се ти пројекти заврше, ако они нису у функцији, ако не служе ничему, ако некретнине нису издате, на стадион нико не долази а путевима нико не иде, онда те инвестиције не могу бити извор раста“, тврди професор Зец.

Александар Томин из Народне банке Србије каже да се очекује да индиректни ефекти постоје и након завршетка свих тих пројеката.

„То може значајно да се одрази на друге секторе привреде, попут прерађивачке индустрије, саобраћаја, других услужних сектора, енергетике. Битно је да, осим тих главних коридора и саобраћајница, даље развијамо друге путне правце баш због потребе да се сви крајеви земље развијају, да се свима омогући инфраструктура. Јер, регионално посматрано, нама је стопа запослености и даље нижа у региону јужне и источне Србије него у региону Шумадије, западне Србије и Војводине, као и у односу на Београд. Због тога је битно да та основна инфраструктура стигне у све крајеве наше земље, јер је управо тамо резервоар радне снаге који је у мањој мери искоришћен и који можемо и даље да користимо за потребе повећања БДП-а“, тврди Александар Томин.

Дефект привредног раста

Економисти у Србији воле да се не слажу, али оно око чега се слажу је да наш привредни раст има један дефект. Док странци у Србију улажу много новца, домаћи привредници су успавани. Удео домаћих улагања је низак, и чак пада – учешће у БДП-у је за пет година пало са 4,9 на 4,4 одсто. Због чега домаћи привредници, за разлику од странаца, не мисле да је Србија добро место за улагање?

Академик Павле Петровић каже да је очигледно да постоји неки дефект који спутава приватне инвеститоре да расту: „То је пре свега привредни амбијент за домаћи приватни сектор, а то се односи на владавину права и заштиту својинских права, и на значајну корупцију. Од 2014. године сви ти показатељи иду наниже и обуздавају домаће инвестиције. Додатно, што тај приватни сектор истиче, јесте приступ финансирању“, каже професор Павле Петровић.

У Министарству финансија тврде да се држава активно бави уклањањем тих баријера за домаће привреднике.

„Држава ради на успостављању макроекономске стабилности и поверења,“ каже Саша Стевановић, државни секретар у Министарству привреде. „То се постиже кроз стабилну стопу раста, фискалну дисциплину, низак ниво јавног дуга, стабилан и капитализован банкарски сектор. Отклањамо те баријере. Ми смо добили пре неколико месеци кредитни рејтинг, који не значи да ће држава моћи јефтиније и боље да се задужује у наредном периоду, него да ће и домаће компаније имати сличне или исте услове као што то имају друге европске компаније, када је реч о доступности капитала. С друге стране, држава се активно бави и уклањањем административних баријера, јачањем институција, који такође битно утичу на развој домаће привреде.“

А када је о домаћој привреди реч у НБС процењују да је профитабилност домаће привреде у 2023. години износила 5 милијарди евра, што није мало и што чини 7% БДП-а.

„Оно што ми такође пратимо кроз Анкету о инфлационим очекивањима, јесу одговори привредника када је реч о расту инвестиција“, каже Александар Томин. „Током и 2023. и 2024. године највећи број привредника сваког месеца очекује повећање улагања у основне фондове, дакле у инвестиције, док свега око 3% привредника у просеку најављују њихово смањење. Дакле, тај нето проценат разлика између оних који очекују повећање и смањење је константно позитиван.“

То до сада то нисмо видели, одговара професор Павле Петровић: „Не видим да се то променило, али у последњих пет година имамо раст државних и страних инвестиција, али приватне инвестиције се не померају. Не видим неке значајне промене у амбијенту које би подстакле такав раст.“

Спољни утицаји

Међутим, још једна баријера за наш раст може да дође споља – из Европе, која је наш главни спољно-трговински партнер. Из ње увозимо и добре и лоше трендове, а Европа сада стагнира. Током 2023. године европска привреда расла је по стопи од 0,4%, а 2024. године тај раст био је 0,8%.

„Док је Европа контролисала знање, ширила се по читавом свету“, каже професор Миодраг Зец. „Сад је изгубила темпо у томе, а други су преузели знање. Ако гледамо ко су најбогатији људи у Европи и у чему се састоји њихово богатство, онда ћемо видети да су то традиционални сектори. Најбогатија жена у Европи била је Лилијан Бетанкур, наследница 'Лореала', која је производила помаде. А у Америци је најбогатији Илон Маск, који је директно из главе извукао производ“, каже професор Зец.

У Министарству финансија кажу да Србија има значајне везе са Европском привредом, као и да се то одражава и на нашу економију, нарочито у аутомобилској индустрији.

„Ми смо током 2024. године имали раст БДП-а од 4%. Тај раст био би значајно већи да није било оваквих негативних трендова у Европској унији“, каже Саша Стевановић, државни секретар у Министарству финансија. „Процена Министарства финансија да је тај негативни ефекат најмање 0,6 процених поена, што значи да бисмо на нивоу 2024. године ми имали раст од најмање 4,4 до 4,5%, па и више, да није било оваквих негативних трендова у привреди Европске уније.“

Да се европски проблеми кочења раста пребацују у Србију, као и да се то види и у аутомобилској индустрији, сматра и професор Павле Петровић.

„То је тренд који је трајнији и који опет говори о томе да је неопходно реструктурирати домаћу привреду, која ће вероватно да трпи због тога што је генерално раст у развијеној Европи мали или готово никакав. То ће да утиче на наш извоз и да кочи и наш привредни раст“, тврди професор Павле Петровић..

У Народној банци наводе да се у Србији успоравање Европе види на расту извоза, који је у 2024. растао нешто спорије, али и да на домаћем терену неким мерама економске политике успевамо да преокренемо неке негативне трендове који стижу из Европе. Једна од мера јесте раст дохотка, односно то што плате и пензије расту. Друга важна ствар за раст је што привреда више инвестира у основна средства. Те инвестиције су у 2023. и 2024. години расле око 10 %. Како треба читати овај економски податак? То значи да привреда купује опрему која се користи дуже низ година.

„То је улагање у инфраструктуру, у зграде, у саобраћајну и комуналну инфраструктуру, значи у све оно што остаје, што траје, што се у економији троши и користи дуже низ година“, објашњава Александар Томин из НБС.

Замка средње развијености

Ипак, ако се 2000. година узме као нулта тачка, Србија је током ових четврт века успела да из групе неразвијених пређе у групу средње развијених економија. То јесте добро, али отвара нове проблеме. „Замка средње резвијености“ – тако се зове извештај Светске банке у коме се наводи да када нека економија почне да остварује високе стопе раста и пређе из категорије сиромашне у категорију средње развијене, велика је вероватноћа да ће се „заглибити“ у фази стагнације, јер фактори који су омогућили првобитни раст временом губе снагу.

Најчешће, успоравање се догађа када земља достигне БДП по становнику од 8. 000 долара, наводи се у извештају Светске банке. Тај ниво дохотака по становнику Србија је прескочила 2021. године. Хоће ли прескочити замку средње развијености?

Та замка постоји и код појединца и код друштва, каже професор Зец, и додаје да неко може да израсте у крупног момчину, али ако неће да учи, онда може да ради само неке мање плаћене просте послове: „Е, исто тако и друштво. Када друштво дође до неке тачке, а нема у себи уграђену креацију, иновацију, онда оно наставља да расте са ресурсима које има. Али природни ресурси су ограничени. Количина обрадиве земље, количина руда у земљи, количина становништва, количина мануелног рада. И најчешће, кад се то све искористи, стаје и развој“, каже професор Зец..

Професор Павле Петровић додаје да можемо да погледамо и искуства земаља централне и источне Европе, или још боље оно што се зове Западни Балкан, а то су Хрватска, Румунија и Бугарска.

„Те три земље су већ сада исцрпиле своје резерве радне снаге, једним делом због природног раста, због лоше демографије, али и због велике емиграције у развијену Европу. Све се то дешава и у Србији. Ова три фактора су довела до пада стопе незапослености са неких 16% на садашњих 8%. Оно што видимо у тим земљама јесте да оне већ сада више не могу да базирају свој раст на додатном запошљавању. У Румунији се чак значајно смањује апсолутни ниво запослености, а то се дешава и у Бугарској и Хрватској. А то десило на стопи незапослености од око 5%. Ми смо сада на 8%, врло је вероватно да ћемо за три-четири године ударити о то ограничење када више нећемо моћи да се ослањамо на обилну и јефтину радну снагу“, упозорава професор Петровић.

Српски случај

У извештају Светске банке о замци средње развијености наводи се и да се она прескаче тако што се улаже у развој и у нове технологије. Али ту замку током последњих неколико деценија успело је да прескочи мало земаља – од 1990. године до данас само 34 средње развијене економије достигле су ниво високо развијених. Како да Србија да изађе из замке средње развијености?

Саша Стевановић из Министарства финансија каже да се то постиже улагањем у кључне области које доносе највећи опоравак и које имају већу додатну вредност.

„Имамо улагања у енергетику, дигитализацију, инфраструктуру, улагање у иновације, обновљиве изворе енергије, ветропаркове, соларне паркове. Такође, важна је и зелена транзиција, односно прелазак на обновљиве изворе енергије”, каже Саша Стевановић.

Међутим, професор Миодраг Зец додаје да треба доћи до тачке да у нивоу развоја скачеш кроз технички прогрес, да више не производиш тривијалне производе које је лако произвести, него неке софистициране.

„Тада долазиш у тачку у којој је важно колико шта кошта. Колико је килограм бакра и литијума, а колико килограм ајфона. Неразвијене земље немају знања и не могу да пређу на ту тачку, а други је прескачу. Неко произведе софтвер за који узме милионе, а неко треба да посече целу Романију а не може да узме ни 100.000 долара. Ето, то је то“, каже професор Зец.

Стварање амбијента

Није од хладне воде са Романије, али од извоза ИТ услуга у Србију је прошле године стигло 3,3 милијарде евра, што чини 8% БДП-а. ИТ сектор у Србији брзо расте. Тај раст је 2024. чак 30% већи него претходне године. У Министарству финансија кажу да је циљ је да 2027. године тај извоз буде 10 милијарди евра.

Професор Павле Петровић каже да је то добар правац: „Привреда Србије мора да се окрене ка тим напредним секторима. То значи секторима који имају велику додатну вредност по запосленом. Што опет значи: да су запослени продуктивни, то онда значи да можете да исплатите високе плате и да расте животни стандард“, каже професор Петровић.

Али упркос чињеници да тај сектор расте брзо, и ту постоји један дефект. Наиме, како објашњава Павле Петровић, ту је углавном реч о извозу услуга за стране компаније, а не о производњи софистицираних технолошких компанија.

Саша Стевановић каже да држава улаже и у Дата центре, дигиталну инфраструктуру, у 5Г мрежу: „То је улагање у екосистем који се односи на иновације и на стартапове, што је такође битно. Улагање у пољопривреду ће и даље бити значајан извор раста, али са фокусом на иновације и на прераду хране која ће обезбеђивати већу додатну вредност, улагање у органску производњу“, каже Саша Стевановић.

То јесте добро опредељење, не пориче професор Павле Петровић, јер треба да се окренемо ка напредним секторима и да бежимо из гума, рударења, прехрамбених индустрија и мотања каблова.

„Али, ја сам мало скептичан да ће то моћи само од себе и без стварања амбијента да се то деси, односно без побољшања услова за пословање домаће привреде“, закључује професор Петровић.

Корејски пример

Ако би се у економским уџбеницима тражио пример земље која је успешно прескочила замку средње развијености, онда би то била Јужна Кореја. Ова земља данас има БДП од 33.000 долара по становнику. А стартна позиција била је нижа од наше.

Шездесетих година прошлог века Јужнокорејци су имали БДП по становнику од свега 1.200 долара. Корејске власти су економску реформу започеле слично као и ми, преко државних и страних инвестиција. Али су страни инвеститори у Кореју углавном долазили из Јапана и доносили високу технологију. Аутори анализе Светске банке, ипак, примећују да је кључ брзог развоја Јужне Кореје била инвестиција у образовање. Јужна Кореја у образовање данас улаже скоро 5% БДП-а, Србија 4,3%.

Али, свет се у међувремену променио. Више није онакав какав је био последњих деценија прошлог века када је Кореја прескакала замку средње развијености. У извештају Светске банке наводи се да ће у компликованој глобалној економској ситуацији средње развијене земље морати да направе чудо да би прешле у категорију високо развијених. У супротном, остаће на нивоу бесконачних покушаја да побољшају своју позицију, што ће их стално враћати на почетак, у безнадежност зачараног круга замке средње развијености у коју су упали, наводи се у извештају Светске банке.

Можда је од Јужне Кореје нама ипак ближи пример Пољске. Катарина Станчић у новом броју МАТ-а пише о замци средње развијености и наводи како је ова бивша комунистичка земља реформе започела дисциплиновањем јавних предузећа. Али је и она много улагала у образовање.

Међутим, можда ни образовање ни економске реформе нису довољне да се прескочи замка средњег дохотка. Можда је неопходно још нешто. Оно што аутори анализе Светске банке са седиштем у Вашингтону нису рекли, јесте да су и Пољска и Јужна Кореја имале јаког геополитичког савезника – Америку.