Судбина и наслеђе Чедомиља Мијатовића: И Косово и Енглеска štampaj

„У животу сам учинио 'неколике погрешке', али у њих не убрајам Тајну конвенцију“, рекао је једном приликом Пери Тодоровићу Чедомиљ Мијатовић, који је као српски министар иностраних дела ставио свој потпис на овај документ од 28. јуна 1881. „Наши сувременици не знају ни мотиве, ни циљеве, ни текст те Конвенције. Кад дође време да се све то сазна и хладно и беспристрасно оцењује, онда ће – о томе сам потпуно уверен – Срби друкчије о краљу Милану и о мојој маленкости мислити“, рекао је Чедомиљ Мијатовић.

Тајна конвенција потписана између Србије и Аустроугарске подразумевала је да Србија која тек што је стекла независност неће имати претензије на Босну и Херцеговину, односно да ће се уздржати од било каквих активности у Босни, која је Бечу припала Берлинским конгресом.

Али не само то. Тајна конвенција је подразумевала и да Србија неће склапати политичке уговоре с другим државама без знања Аустроугарске. После тог документа Србија је, уместо проруске политике коју је до тада водила, почела да води проаустријску политику. Неки верују да је расправа коју је Тајна конвенција отворила пре сто четрдесет година присутна и данас кроз дилему: Запад или Исток?

„Проблем у Србији је да историчари, а нарочито они који то нису, имају склоност да осавремењавају прошлост“, сматра историчар Слободан Марковић, аутор једине Мијатовићеве биографије, насловљене Гроф Чедомиљ Мијатовић, Викторијанац међу Србима. „Оно што се догодило, догодило се у контексту времена, а тај контекст је непоновљив. Свака аналогија са догађајима из садашњости у великој мери је бесмислена.“ 

Ко је био Чедомиљ Мијатовић?

Чедомиљ Мијатовић је рођен 1842. године у Београду. Отац, родом из Јаска у Срему, био је професор земљописа и историје у Крагујевцу и Првој београдској гимназији Београду, а мајка Кристина-Рахела била је из Великог Бечкерека и имала је шпанско порекло.

Крстила га је сестра књегиње Персиде Карађорђевић у Саборној цркви у Београду и дала му име Чедомиљ. Мајка га је увек звала Чедомир. Тако се оба облика имена налазе на његовим списима, као и име којим су му тепали – Чеда или Чедо.

Основну школу, гимназију и Лицеј завршио је у Београду, на Великој школи студирао је правне науке, да би затим студирао политичко-економске науке на универзитетима у Минхену, Лајпцигу, Цириху и Бечу. На студијама се упознао и оженио Енглескињом Елодијом Лотон. По повратку у Србију ради неко време као професор Велике школе, а затим се укључује у политички живот. 

У српску политику политику увео га је Јован Ристић, вођа либерала и велики русофил. Под његовим патронатством Мијатовић 1873. први пут улази у владу као министар финансија, али је и секретар младом кнезу Милану с којим ће се у то време зближити. 

Након Берлинског конгреса Чедомиљ Мијатовић постаје политички противник Јовану Ристићу, а на спољну политику почеће да гледа потпуно различито од њега. У неколико корака, Мијатовић је прешао пут од русофилије, преко мађарофилије – при чему је значајну улогу у томе имало и његово искуство с грофом Андрашијем – до аустрофилије.

„Сви су Срби рођени русофили, и ја сам рођен био као русофил и одрастао у русофилској атмосфери“, рећи ће Мијатовић касније. „Још у моме детињству ја сам имао симпатија према Мађарима. Такве симпатије у једном младом детету могу се објаснити само мистичким упливима, о којима овде не могу говорити. Те су се симпатије појачале када сам, као млад човек, узео проучавати историју нашег народа у петнаестом веку, под Деспотом Ђурђем Бранковићем. Видео сам да је било прилика у којима су се српски народ и угарски народ, такорећи раме уз раме, борили против турске инвазије.“

Разочаран руском политиком према Србији, нарочито на Берлинском конгресу и уочи њега, Мијатовић постаје аустрофил. 

Тајна конвенција

Напустивши позиције свог политичког оца Јована Ристића, Чедомиљ Мијатовић пришао је групи тзв. младоконзервативаца и са Миланом Пироћанцем, Милутином Гарашанином и Стојаном Новаковићем, јануара 1881. године основао Српску напредну странку. Ова странка долази на власт уз снажну подршку кнеза Милана. Председник напредњачке Владе постаје Милан Пироћанац, а Чедомиљ Мијатовић је у њој министар иностраних послова.

Српска напредна странка ће окренути спољнополитички курс Србије од Русије ка Аустроугарској. Најважнији акт који о томе сведочи је Тајна конвенција. Мијатовић ће касније причати како је до ње дошло.

Једном приликом кнез Милан се нашалио с њим рекавши му да не изгледа баш најбоље са здрављем, па му је предложио да отпутује у Беч на неколико дана, „да се тамо храни добром бечком храном, да оде у Оперу да гледа комедије, али да не јури за лепим Бечлијкама, па ће видети како ће се опоравити.“

Уз то, рекао му је и да се види са главним људима у аустроугарској политици, пре свега са Бенјамином Калајем, донедавним генералним конзулом у Београди и потоњим царским управником окупиране Босне и Херцеговине, а сада шефом политичког одељења аустроугарског министарства спољних послова. Јасно је да је кнез Милан био све унапред припремио. 

Преговори с Калајем

О сусрету и преговорима с Бенјамином Калајем, Мијатовић је писао:

„Једнога дана Калај ме зовну на ручак у његов хотел, и после ручка у његовом приватном салону имали смо један врло интересантан разговор.

– Ја знам шта ви мислите о нашој окупацији Босне и Херцеговине. Ви је осуђујете!

– Наравно да је осуђујем – рекох му ја – јер прво ви сте тиме учинили неправду српском народу и друго, учинили сте једну грозну погрешку баш са гледишта ваших аустро-угарских интереса. И ви се не можете у Босни одржати.

– Ми мислимо да нисмо погрешили и трудићемо се искрено да се српски народ у Босни и Херцеговини измири с нашом политиком. Ви знате да сам ја штудирао енглеске методе владавине у Источној Индији.

– Ја то знам – одговорих му ја – али мислим да и ви добро знате да српски народ није то исто што и индијски народ.

– ...Ви сте сад министар спољних послова, зашто не употребите прилику да као практичан политичар профитирате од тога факта?

Ја сам му на то одговорио:

– У овај мах ја не видим како би могли од тога факта профитирати.

– Ја ћу вам одмах казати како. Немојте нам сметати у Босни вашим агитацијама а ми вама нећемо сметати да се ширите у правцу к југу. На пр. ја мислим да ћемо чак тако далеко ићи да вам помогнемо да једнога дана Македонија доиста постане ваша земља. Ви ћете разумети да би то вама далеко пријатније било него да видимо Македонију у рукама русофилских Бугара...

– Дозвољавате ли ви да ја кнезу Милану и мојим колегама саопштим тај ваш вечерашњи говор?

– Апсолутно. И молим само да известите барона Херберта (ондашњег аустроугарског посланика у Београду) о резултату вашег саопштења.

Не вреди да говорим о утиску овог говора Калајевог. Довољно је да кажем да сам ја одмах прекратио моје лечење бечком храном и вратио се у Београд.“

Чедомиљов потпис 

По повратку из Беча Мијатовић је све то предочио кнезу Милану, председнику владе Милану Пироћанцу и свом пријатељу Милутину Гарашанину.

Главни проблем предложене конвенције је био члан који је подразумевао да Србија неће склапати политичке уговоре са другим државама без знања Аустроугарске. На крају је договорено да се то питање реши додатним протоколом. А он је, по Мијатовићу гласио: „Да српска влада, ако ће правити какве тајне уговоре с којом другом државом има о томе известити Аустро-Угарску док тајна конвенција с њоме траје, али да та тачка не значи да се има од Аустро-Угарске тражити као некакво претходно одобрење.“

Међутим, кнезу Милану се журило да се Србија именује краљевином, а он да постане краљ. Наиме, једна од тачака коју је Конвенција подразумевала била је гаранција Беча да ће се заузети за династију Обреновића, што је значило и краљевску титулу за Милана. Уз то, како је кнез Милан за петнаестак дана имао састанак са аустријским царем, био је против било каквог условљавања аустријске стране.

Зато је позвао Мијатовића да без знања осталих потпише документ. Мијатовић се двоумио. Имао је моралну дилему због тога што тако важну ствар не преноси својим пријатељима из странке и челним људима у српској влади. Али кнез га је убедио да би Пироћанац, да сазна за конвенцију, поднео оставку, што би изазвало кризу владе и не би било добро за земљу, па како је и сам био убеђен да је Конвенција корисна за Србију, Мијатовић је одлучио да као министар спољних послова стави свој потпис на њу.

Остале напредњачке вође су сазнале за његов потпис тек кад је ред дошао на његову ратификацију.

Како је председник Владе реаговао када је за то сазнао, Мијатовићев пише:

„Пироћанац позове мене к Милутину и пред њим ме запита:

– Дакле ти си потписао конвенцију?

– Јесам – одговорим ја.

– А нама ниси ништа казао.

– Нисам.

– Лепо, богами – настави Пироћанац.

– Није лепо, али сам ја радио како сам мислио да ми је дужност. Кад се кнез врати ја ћу вам пред њим ствар објаснити и онда ћемо повлачити логичне последице.“

Због Тајне конвенције, радикали ће Мијатовића и напредњаке оптуживати за издају. Говорили су да је Србија, само три године након што је коначно постала независна, доспела у зависан положај у односу на Аустроугарску.

„У ситуацији кад је 90 одсто извоза ишло у Аустроугарску, није било много избора“, сматра историчар Слободан Марковић. „А поготову јер је после Берлинског конгреса била слаба заинтересованост других великих сила за Србију, једино је Аустроугарска била заинтересована. Србија је тако стављена у њену сферу утицаја. Осамдесетих година 19. века за Србију није било ниједне друге опције. Избор је био: или Конвенција или сукоб. Аустроугарска је као могући одговор на евентуално супротставање Србије имала и окупацију Београда.“ 

Због Тајне конвенције Чедомиљ Мијатовић је од аустријског цара добио одликовање – први ред Ордена гвоздене круне – и наследну грофовску титулу. Сам је говорио да је исту титулу много раније један његов предак већ добио од Марије Терезије.

Историчар Чедомир Антић истиче да Тајна конвенција није дело само Чедомиља Мијатовића. „Он јесте помагао у томе, али Тајна конвенција није везана искључиво за Србију. У то време и друге балканске земље су пале под утицај Аустроугарске, а неке друге и неких других сила. Тешко је било тада постати и бити независан, људи мисле да је независност у 19. веку нешто што је слатко. Аустроугарска је 30 пута у 40 година блокирала Србију, водила два царинска рата, наметала јој положај који је председник српске владе поредио са оним који је имао Тунис. Биле су то тешке одлуке које Србија морала да прихвати.“

Прва српска железница

Осим Тајне конвенције, за име Чедомиља Мијатовића везује се и одлука о изградњи прве српске железнице 1881. године, односно тзв. Бонтуова афера која је иза тога букнула.

Идеја да се у Србији направи железница јавила се још у време кнеза Милоша, али новца није било. Први пут се о томе озбиљно расправљало кад је француска Генерална унија Пола Ежена Бонтуа понудила најбоље услове напредњачкој влади Милана Пироћанца.

Али моћна француска компанија, с јаким везама у Аустроугарској, да би обезбедила повољне услове уговора нудила је мито многима у српској власти, говорило се и самом кнезу Милану. Мито је нуђен и Мијатовићу.

Историчар Чедомир Антић сматра да Мијатовић није био корумпиран у овој афери јер иза њега нису остале куће, локали и послови. „Питање је колико је Чедомиљ Мијатовић као млад човек у томе учествовао, за разлику од Милана Пироћанца, иза кога је остала велика зграда изграђена у то време, то је данашњи Клуб књижевника у Француској 7. Иза Мијатовића је остало велико дело, али не и имање.“

Србија је за градњу железнице морала да се задужи. А онда је Генерална унија јануара 1882. банкротирала, а Бонту је ухапшен. Била је то афера која је потресла целу Европу и изазвала слом париске берзе.

Емил Зола, инспирисан тим догађајима, написао је роман Сребро (L'Argent), о банкарско-финансијским шпекулантима тог времена, похлепи и корупцији.

Србија није знала шта јој је чинити када је Генерална унија банкротирала. На крају је успела да се извуче без већих финансијских последица. Мијатовић је веровао да је и за то заслужан његов потпис на Тајној конвенцији.

Убрзо, уз подршку Аустроугарске, 6. марта 1882. Србија је проглашена за краљевину, а кнез Милан је добио краљевску титулу.

О градњи прве српске железнице у Србији и политичким расправама о њој, Телевизија Београд је 1979. године снимила ТВ филм Прва српска железница. Филм је режирао Арсеније Јовановић, Чедомиља Мијатовића игра Милош Жутић, музику потписује Арсен Дедић, а сонгове из филма изводе Арсен, Предраг Живковић Тозовац и глумац Марко Николић.

Чедо-мир

Није Тајна конвенција једини дипломатски документ који је испословао Чедомиљ Мијатовић. Његов потпис је и на првом трговинском уговору и консуларној конвенцији измећу Србије и Сједињених Америчких Држава 1881, што се сматра почетком дипломатских односа Београда и Вашингтона. Био је и представник Србије на великим мировним конференцијама – у Лондону и Хагу, али и у Букурешту, где је након Српско-бугарског рата требало закључити мир.

Наиме, 1885. године краљ Милан, незадовољан актом уједињења Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, који је био супротан одредбама Берлинског конгреса, објављује рат Бугарској. Српска војска је до ногу потучена на Сливници, губи Пирот и повлачи се до Ниша. Велике силе укључују се да би посредовале између зараћених страна. Једини представник Србије на мировној конференцији у Букурешту је Чедомиљ Мијатовић.

Краљ Милан није желео да прекине рат и од Мијатовића је тражио да одуговлачи са преговорима како би се за неколико недеља Србија боље припремила за контранапад, а ако се на конференцији у било ком тренутку помене да Србија треба да плати ратну одштету Бугарској, налажио му је да одмах прекине учешће на конференцији и врати се у Београд. На састанку на ком се утврђивала преговарачка позиција Србије краљу се нико није супротставио, иако су сви знали да би даљи рат био погубан за земљу. Али након састанка, двојица генерала обратила су се Мијатовићу ословивши га именом којим су га многи у Србији звали – „Чедо-мир“ (што значи дете мира), уместо крштеног „Чедо-миљ“ (што значи драго дете), и рекли му да су порази код Сливнице и Пирота растројили живце не само краља, већ и председника владе Милутина Гарашанина, и да се са њима не вреди расправљати, а Чедо-мира замолили да покуша да склопи частан мир.

На крају, конференција у Букурешту је завршена вероватно најкраћим текстом једног мировног споразума у историји дипломатије. Гласио је: „Мир се поново успоставља између Србије и Бугарске!“

Мијатовић верује да до таквог исхода не би дошло да није било јаких веза са Аустроугарском. 

Закон о заштити сељака

Политика Србије осамдесетих година 19. века била је јасно окренута ка Бечу, али било је то и време такозваног напредњачког полета, каже Слободан Марковић, и објашњава: „Треба имати у виду да су то године изградње институција у Србији, железнице, Народне банке, Српске краљевске академије, све је то био део напредњачког залета. Он је остварен у заветрини, у атмосфери стабилности које не би било без неког уговорног односа са Аустроугарском.“

Данас, можда помало неоправдано, дипломату и политичара Мијатовића највише памте по проаустријској политици Србије тог времена. С друге стране, економисти га памте највише по томе што је увео метарски систем у Србију, међународни систем мерних јединица, што је српску валуту назвао динар, како се она звала у средњем веку, и можда најважније – био је један од најзаслужнијих што је основана Српска централна банка.

Поред тога, заслужан је и за закон који је прогурао мимо својих либералних схватања – закон који је заштитио сељака. Тај закон је подразумевао да окућница и одређена количина поседа сељаку не може бити одузета због зајмова које не би могао да врати. „То је било врло битно јер је почело зеленашење, а српски сељак није био вичан томе и постао је жртва“, каже Слободан Марковић.

Странац у српској политици

У једном скупштинском говору Мијатовићу се омакло да боље познаје Енглеску него Србију. Слободану Јовановићу је и изгледао као какав Енглез или Немац, као странац у српској политици, појаснивши то речима: „Имао је лакоћу говора и брзину закључивања која се није свиђала људима из народа.“

Ипак, овај потомак Срба пречана био је дубоко уроњен у српску културу. У породици су му још као детету читали епске јуначке песме, усадили култ Немањића и Косова, и православну веру. Касније ће на енгелском написати књигу о византијском цару Константину, али и једну од најбољих биографија деспота Ђурађа Бранковића.

„Чедомиљ Мијатовић је по много чему био западњак међу Србима, његова мајка је била и шпанског порекла, звала се Ракела Кристина, имала је свега 16 година када се он родио. Његов отац Милан Мијатовић био је из јужне Угарске. Одатле и та титула грофа – он се дичио тиме да су његови преци били припадници цивилног племства још у 18. веку“, прича Чедомир Антић.

„Мислим да се јесте делом осећао у Србији као странац, поред тога и жена му је била Енглескиња, али мислим да је то поједностављивање“, сматра Слободан Марковић. „Ако погледате како је писао о Косову и колико је њему Косово значило, он чији је отац био из Срема где је косовски култ почетком 19. века био најјачи међу Србима, онда видите да је Мијатовић био човек који је спајао врло јако национално осећање са идентитетом који је био и регионални и космополитски. Живео је у једном времену где се сматрало да национално и универзално могу да буду хармонични, доприносећи развоју света. То је нешто што се наслањало на Мацинијеве идеје либералног национализма које су тада биле доминантне.“

Иако га је школовање у Лајпцигу, Цириху, Михнену и Бечу упућивало на немачку културу, а политика на аустрофилство, Мијатовић је на крају постао један од највећих англофила међу виђеним Србима 19. века. Слободан Јовановић је једном рекао да је „свака странка у Србији 19. века имала свог англомана“. То је био и његов отац и отац либерализма код Срба Владимир Јовановић, радикали су као „англомана“ имали Стојана Протића, а напредњаци – Чедомиља Мијатовића.

Прва српска историчарка

За Мијатовићево англофилство заслужне су идеје либерализма рођене у Великој Британији, али „крива је“ и његова супруга, британка Елодија Елоди Лотон Мијатовић, 17 година старија од њега, и годину дана старија и од Мијатовићеве мајке. На кући у којој су у Београду живели, у Улици кнеза Милоша 3, данас стоји табла на којој пише да је на овој адреси живела прва српска историчарка.

„Елоди Мијатовић је 1872. написала на енглеском Историју модерне Србије“, објашњава Слободан Марковић. „То је једна мала, али важна књига, јер је допунила знање о Србији у Великој Британији. Друго, што је још важније, она је покушала да преведе на енглески оно што је она називала 'Косовски еп', у којем би спојила појединачне постојеће епске песме у заокружену целину и тај превод представи британском јавном мњењу. Књига је изашла 1881. До тада су у Европи српске епске песме углавном биле приређивани немачки преводи на енглески и франуски, а тај њен превод је више од тридесет година био најважнији превод на енглеском говорном подручју. Књига ових превода је положена у темеље Споменика косовским јунацима у Крушевцу.“ 

На 500-годишњицу Косовског боја 1889. године, Чедомиљ Мијатовић, тада министар иностраних дела и председник Српске краљевске академије, одржао је надахнут говор.

„Шта је Косово?...“, писао је у својим Успоменама једног балканског дипломате. „То је велика равница готово у средишту западне половине Балканског полуострва која стратешки господари свим околним покрајинама. Али за нас Србе Косово је много мање стратешки и географски појам него што је појам наше народне психологије, појам који обзнањује историјско сажимање, проглашавајући свету да су Срби били у стању да преобразе војни пораз у моралну победу, да развију народну трагедију у народну славу.“

Одлазак у Лондон

Напредна странка била је омиљена партија краља Милана Обреновића, а Чедомиљ  Мијатовић му је био близак сарадник и одан до краја његове владавине 1889. године. С абдикацијом краља Милана завршава се и ера владавине напредњака, и наступа ера радикала. Напредњаци тада страдају у такозваном „радикалском одисају“, у освети до јуче прогањане радикалске опозиције. 

Догађаји из 1889. Мијатовића су умногоме сломили. Он напушта Напредну странку и безуспешно убеђује краља Милана да не абдицира. Одлучује да оде у Лондон, најпре као приватно лице, а затим је именован за амбасадора. У Лондону је био посланик у три наврата, и из британске престонице ће у својим извештајима Србији објашавати тамошње прилике, а Британцима причати „о Србима и Србији“, како гласи назив једне његове књиге.

„Сматра се да је он наш политичар који је највише пута поменут у лондонском Тајмсу до данашњег дана. Праћен је сваки његов корак, он је био права веза не само између Србије и Британије, него и Британије и Балкана“, каже Чедомир Антић. „Он је ступио у добре односе и контакте с многим британским писцима, историчарима, интелектуалцима, био је приложник Британске енкциклопедије и за њу написао велики број одредница везаних за Србију и српске земље. Ако изузмемо Пупина, ми касније никада у дипломатији нисмо имали човека таквог утицаја.“

Мајски преврат

У Лондону га је 1903. године затекла вест о великом преврату у Србији и убиству краља Александра и Драге Машин. Мијатовић је био шокиран, и као верни Обреновићевац и као хришћанин. Британија је са Србијом тада прекинуле дипломатске односе.  

Британске власти Мијатовића не признају више за амбасадора Србије, а у штампи га зову „такозвани посланик“, јер је њихова земља дипломатске односе успоставила са другом земљом и другим краљем. На крају, поднео је оставку на место посланика Србије у Лондону.

Исте године у Лондону излази књига Нортеска Вилсона Београд – бели град смрти, „прича о повести краља Александра и краљице Драге, илустровану бројним портретима које је љубазно позајмио Њ. Е. Чедомиљ Мијатовић, српски министар на двору Сент-Џемском“.

Осим портрета, многе реченице из књиге су веома сличне онима из књиге Royal Tragedy коју је Мијатовић објавио 1906. па је вероватно он коаутор и ове књиге.

Призивање духова

Уз све што је био у животу, Чедомиљ Мијатовић је био и спиритиста, што је била велика мода у Британији оног времена, и учествовао на многим спиритистичким сеансама одржаваним у Лондону.

Порекло овог интересовања везивао је за своју мајку. Она је имала шест година када ју је, на превару, отела једна старица, врачара из Влашке, и одвела у Арад. „Осим што ме је научила да се молим Богу, Деви Марији и нашем свецу заштитнику Јовану Крститељу, и да певам са њом многе омиљене песме, обичавала је да ми приповеда приче о времену када је живела са старом Влахињом врачаром као њен помоћник у Араду“, писао је касније. Од мајке је примио склоност ка натприродним појавама која ће га заокупљати до краја живота – Мијатовић ће одиграти велику, вероватно и кључну улогу у вези с популаризацијом фамозног Креманског пророчанства.

Један бизаран детаљ везан за Мијатовићево занимање за призивање духова имао је политичку димензију и односио се управо на Мајски преврат.

На једној од спиритистичких сеанси којима је присуствовао у Лондону три месеца пре Мајског преврата, једна Британка, медијум за разговор с мртвима, наводно је видела убиство српског краља.

„Мијатовић је често присуствовао спиритистичким сеансама, а на једној је његов пријатељ приложио потпис краља Александра“, прича Слободан Марковић. „Наводно је та жена, која је била медијум, имала доживљај у коме је видела убиство краља Александра. После сеансе Мијатовић је послао телеграм у Београд – имамо потврду из независног извора да је то тачно, од једног од учесника у завери, али тај телеграм је склоњен. То је после пренела сва британска штампа. Тих година спиритизам је био свакодневица британског друштва, и средње класе и врло високих аристократских кругова. Тако је случај са предвиђањем смрти краља Александра наишло на изузетну медијску покривеност и допунио сензацију самог Мајског преврата.“

Између две династије

Мијатовић у Лондону ради и као новинар, пише економске текстове за Трговински гласник, и  тражи поновно успостављање дипломатских односа Србије и Британије. До тога ће коначно доћи 1906.

У међувремену оживљава своју стару идеју о мирењу две династије – Обреновића и Карађорђевића. С краљем Петром ће се коначно срести и „помирити“ 1911. године. „Помирити“ јер с њим није био у свађи, него са завереницима који су убили претходног краља.

„Ненаклоност краља Петра према Мијатовићу окончана је новембра 1911. године, када су се њих двојица сусрели у Паризу, где је краљ Петар био у званичној посети“, прича Слободан Марковић. „Мијатовић је пре сусрета писао председнику владе Миловану Миловановићу, изразивши жељу да га краљ  прими и добио позитиван одговор. Био је то њихов поновни сусрет после више од педесет година. Наиме, с Петром Карађорђевићем, две године млађим, Мијатовић је у дечаштву играо лопте. Тада је изглађени односи краља Петра и Мијатовићу“

Умало патријарх

После Другог балканског рата, цела Вардарска Македонија нашла се у саставу Србије, укључујући и важно црквено седиште – Скопље, које је било под јурисдикцијом Цариграда. Сада је било потребно да се јурисдикција Српске цркве усклади са проширеном територијом Краљевине Србије. Министарство иностраних дела преузело је задатак да добије сагласност од Цариградске патријаршије за проширење јурисдикције Српске аутокефалне цркве на нова подручја.

Међу кандидатима за нове епископе за та подручја, Николај Велимировић је истакао Чедомиља Мијатовића, кога је упознао током студија у Британији и спријатељио се с њим. Мијатовић је важио за великог зналца хришћанства, и за одано посвећеног вери, али проблем с његовим именовањем за епископа био је, наравно, што није био црквено лице и није завршио Богословију. Николај Велимировић је међутим сматрао: „Нико од архијереја наших не може оспорити да Мијатовић има више подобности за епископа и митрополита но и један од нас.“ Како су се тада водили преговори са Цариградом, очекивало се да архиепископија буде подигнута у ранг патријаршије, а архиепископ буде унапређен у патријарха. То су били планови државе, која се у то време отворено мешала у црквене послове. Мијатовић је тако могао да постане први патријарх независне Србије. Али није. 

После тринаест година Чедомиљ Мијатовић долази у Београд, и Николај Велимировић му саопштава планове. Мијатовићу је било привлачно место патријарха, а и било је случајева у историји да су световна лица дошла на то место. Привлачило га је и што би са места патријарха могао да покуша да изврши неке реформе. „Мислио је да би могао да удружи најбоља својства англиканских епископа са најбољим одликама римокатоличких епископа, али га је бринуло то што у себи није прихватао сва учења цркве“, пише Слободан Марковић у својој књизи.

Мијатовић је био захвалан на понуди, али је рекао да мора добро да размисли пре него што донесе одлуку. На крају је пристао. Договорено је да прими монашки чин у Хиландару на Светој Гори. Али јавио се и отпор међу епископима. Није јасно да ли је тада сам Мијатовић одбио понуду, или ју је власт повукла. Свет и Србију су тада почеле да заокупљају важније ствари – почео је Велики рат.

Турнеја по Америци и Канади

Током Првог светског рата Мијатовић је активан у промоцији српских интереса. Води кампању у Британији, прикупља помоћ за војску и народ, а онда, са истим задатком, као 75-годишњак, путује по Америци и Канади.

Године 1916. године у важној је мисији у САД, у време када је Америка још била неутрална у Првом светском рату. Са собом је тада у Америку повео Емелин Панкхерст, предратну сифражеткињу и симбол феминистичког покрета и борбе за женска права. „И сама њена појава је доводила на сваки скуп више хиљада људи“, каже Слободан Марковић. „Захваљујући њој, Мијатовић је говорио пред десетинама хиљада Американки. Како он сам каже, оне су биле разочаране јер су дошле да слушају о женским правима, а не о Србији, али је ипак успео да причу о Србији прикаже једном делу америчког јавног мњења до кога иначе она никада не би дошла.“ 

Њујорк тајмс је тада објавио велики чланак посвећен Мијатовићевој мисији у САД, насловљен: „Остарели српски изасланик говори о свом народу. Чеда Мијатовић је овде да тражи помоћ за своје гладне и бескућне сународнике. Он каже да се они боре да очувају своју снажну демократију.“

Новинар Њујорк тајмса каже да га је гђа Панкхерст замолила да разговара са Мијатовићем, рекавши му да га пита „о сјајним законима о земљишним поседима у његовој земљи, о законима који су учинили Србију најистинскијом демократијом у свету. О земљи без богатих и без сиромашних, све док их овај рат није све учинио сиромашним и изнурио их глађу.“

И по повратку у Британију, до краја рата Мијатовић ће радити на пропаганди у корист Србије. Поред осталог, утицао је на енглеске новинаре да избаце из употребе изразе „Servia“ и „Servians“, јер су они могли да упућују на латински појам servus – роб. Мала земља која се добро показала у Великом рату заслужила је боље име – „Serbia“.

Заборав 

Али, после Првог светског рата Чедомиљ Мијатовић је у пао заборав. „Он је био човек старог времена кога нису разумели људи с новим проблемима, новим мегаломанским идејама, који су водили Југославију“, каже Чедомир Антић. 

Чедомиљ Мијатовић није се до смрти враћао у Србију. Када је Милан Стојадиновић, министар финансија Краљевине СХС, по повратку из посете САД 1926. боравио у Лондону, записао је следеће:

„У Лондону је у то време проводио своје последње дане стари Чеда Мијатовић, наш некадашњи министар финансија, а затим и спољних послова... Мој брат Драгомир, који се од 1925. налазио у Енглеској ради студија, скренуо ми је пажњу на тог честитог старца, који је живео у крајњој беди и оскудици. Дешавало се да Чеда Мијатовић дође у наше посланство, у неком овешталом и похабаном оделу, и од нижих чиновника тражи шилинг два на зајам. Једном је, у присуству мог брата, изврнуо празне џепове од панталона и рекао својим изнемоглим гласом: 'Немам од чега ни хлеб да купим жени и деци...' Славко Којић, коме се обратио и који је тада био секретар посланства, машио се новчаника и дао му, као милостињу, неколико шилинга. Очигледно да је таквих сцена било чешће пута у нашем посланству...“

Чедомир Антић каже да су Мијатовића често покушавали да ставе у фијоку, па и Милан Стојадиновић, који је у својим мемоарима сасвим непоштено говорио да је он живео од милостиње у Лондону. „Он је долазио у велепосланство као један сентиментални родољуб који се под старе дане одвојио од земље која му је постала страна, и у којој одавно није био.“

Крај

Чедомиљ Мијатовић је умро 1932. године. Уместо некролога, Слободан Јовановић је за београдску Политику написао текст „Чедомиљ Мијатовић као политичар“.

По њему се данас зове једна мала улица на Звездари, на кући у Улици кнеза Милоша коју су саградили он и његова супруга Елодија Лотон стоји меморијална плоча, а у Народној банци Србије његова биста као једног од њених оснивача.

„Викторијанац међу Србима“, тако је Чедомиља Мијатовића назвао Слободан Марковић. У  књижевности надахњивао га је Валтер Скот, а у политици Гледстон. Занимљиво је да Алексис Ципрас приликом последње посете Београду цитирао разговор Гледстона и Мијатовића о балканским народима, у којем Гледстон Мијатовићу саветује да Срби, Бугари, Грци и Румуни године мира употребе на унутрашње јачање: „Држите се заједно, па ће се за све вас и пољна опасност одмах смањити.“

Након тог разговора много тога десило се међу балканским народима. Толико тога десило се и у животу Чедомиља Мијатовића да би данас могао да се сведе само на реченицу – онај који је потписао Тајну конвенцију.