Путовање Влаха из Меглена кроз маглу историје štampaj

Балканско полуострво у етничком смислу, представља једно од најсложенијих европских региона. Различите етничке групе насељавале су овај део нашег континента још од античких времена. Ситуација се додатно закомпликовала у последња два века, када је у процесу стварања националних држава, формирано и неколико нових нација. Ове процесе пратили су озбиљни ратни сукоби, који су врло често водили етничкој хомогенизацији конкретног простора. Но, у појединим крајевима, и дан данас постоје тзв. етнички џепови, тј. крајеви које су процеси асимилације, етничког чишћења или промене идентитета, у неку руку, заобишли. У том контексту, интересантно је подсетити се судбине различитих група балканских Влаха, које су до скора, као етничке оазе, одолевале асимилицаји од стране околних народа.

Власи из Влахомеглена

Мегленски Власи представљају етничку групу Влаха територијално потеклих из области Меглен. Овај микрорегион, који се налази на северу Грчке и делимично на територији Северне Македоније (некадашња српско-грчка граница), простире се између планина Ниџе, Кожуф, Пајак и Његушких планина (Каракамен). Кроз Меглен протиче река Мегленица, по којој ова област и носи назив. У северним и источним деловима Меглена, у сливу Големе реке, налази се етногеографска подрегија Влахомеглен, коју су традиционално кроз векове насељавали мегленски Власи. Реч је о три насеља на територији општине Ђевђелија (Северна Македонија) - Серменин, Конско и Хума, као и о десетак села са грчке стране - Нонта (Нотија), Лугунци (Лангадија), Бериславци (Периклија) и Ошин (Архангелос, средњовековни српски назив Хостјани), Љумница (Скра), Купа, Ливада (Ливадија), Црна Река (Карпи) и Баровица (Кастанери).

Сматра се да реч Меглен потиче од српске (и словенске) речи магла. Као што се види из овдашње топонимије, реч је о српској области која је хеленизована тек у ХХ веку, док је у етничком смислу ситуација нешто компликованија. Наиме, југоисточне делове Меглена према граду Соботском, насељавало је претежно словенско (српско) становништво, док су североисточни крајеви традиционално били већински настањени посебном групом влашког становништва, Меглено-Власима. Ради се о посебној групи влашког живља, који је најсроднији Цинцарима, Куцовласима, Фаршериотима и Каракачанима. Ово тзв. аромунско становништво припада посебном типу балканских Влаха, чији је језик потпуно другачији од језика Влаха и Молдаваца који су у XIX веку формирали румунску нацију. Лингвисти су става да није могуће овај језик сматрати дијалектом румунског језика. Иначе, мегленовлашки језик спада у групу веома угожених, јер данас нема више од неколико хиљада активних говорника у целом свету.

Но, Меглено-Власи за разлику од других влашких заједница, у етнолошком смислу много су ближи словенском окружењу, а интересантно је да се ради о искључиво седелачком становништву, за разлику од своје браће који су углавном били номадски сточари. У њиховој ношњи могу се запазити опанци, а крсна слава одржала се у овом крају веома дуго. Иако нису признати ни у Грчкој, ни у Северној Македонији, процењује се да их има између 10 и 15 хиљада, од тога у Грчкој око 5 до 8 хиљада, у С. Македонији око 1.000, у Турској око 4-5.000 и још неколико хиљада по свету.

Порекло

Историјски посматрано, није лако утврдити порекло Меглено-Влаха. Констатин Јиричек био је става да се ради о потомцима Печењега који су ратовали у ромејској војсци и које је цар Алексије Комнин населио у овај крај 1091. године. Цвијић је сматрао да се ради о мешаној групи Влаха и Печењега, док су неки каснији аутори у овај супстрат додавали и Кумане. Бугарин Васил Кнчов их је сматрао за једине аутентичне представнике средњовековних македонских Влаха. Румунски етнограф Перикле Папахађи запазио је у својим истраживањима да код Меглено-Влаха не постоји никакава свест о романству, а да они сами себе називају Власима иако се не ради о сточарском становништу.

У верском погледу, Меглен је био један од изразито православних региона све до половине XVIII века. Мегленска епископија била је једна од епархија Охридске архиепископије од 1019. до 1767. године. Овде је средином XII века проповедао преподобни Иларион Мегленски, познати борац против различитих јереси, пре свега павлићанске и манихејске.

Тек 1759. године, мањи део Меглено-Влаха, настањених у Нонти, прихвата ислам. Колико је овдашњим Власима било важно да сачувају црквенословенску литургију пред турским и грчким фанариотским притисцима, говори и невероватан податак да је приликом укидања Пећке патријаршије (1766) и Охридске архиепископије (1767), због зулума тзв. гркомана, односно фанариотске Цариградске патријашије, сам митрополит мегленски Иларион пао у очај и из револта прешао на исламску веру.

Отпор према турском окупатору био је такође жесток. Парадигма борбе локалног православног живља против османског зулума јесте и жртва Свете Злате Мегленске, најпоштованије светитељке из овог краја. Она је као девојка отета од стране локалног турског аге, који је наговорао да се потурчи, па кад је одбила да то учини, бачена је на тешке муке. На крају је пострадала крајем 1795. године. Притисци су настављени и у XIX и ХХ веку. Поред турског и грчког утицаја, у време формирања нових нација на Балкану, јавља се румунски и бугарски утицај у овом крају.

Између Грка, Румуна и Бугара

Што се тиче румунске пропаганде међу овдашњим Власима, она се јавља упоредо са оснивањем државе Румуније. Већ 1860. године, Димитрије Козаковић, Влах из села Мецова, у Букурешту формира Македо-румунски комитет који има за циљ да целокупно влашко становништво у македонском крају румунизује. Важна фигура румунске агитације био је и Апостол Маргарит, који у наредним деценијама постаје кључна фигура покушаја румунизације и латинизације Влаха. Током 1880-их година постаје главни инспектор свих романских школа у Османском царству, а заједно са Аверкијем Влахом наизглед успешно шири латинизацију у тешким условима фанариотског и турског терора. Но, и поред озбиљног пропагандног рада, познати румунски филолог Николае Јорга пише почетком ХХ века да "два дијалекта, дако-романски и македо-романски, стоје као два потпуно различита језика. Румун из Букурешта не може да се споразуме са његовим братом из Македоније". Влашки језик уопште није био коришћен у настави румунских школа, а у битољском Лицеју 1905. године било је уписано само четворо Меглено-Влаха.  

Занимљиво је да се асимилаторској борби према мегленским Власима од стране околних држава, крајем XIX века прикључује и Римокатоличка црква, која преко румунских дипломата, те свог унијатског епископа из Кукуша, Нила Изворова, покушава да Меглено-Влахе покатоличи. У том смислу, 1885. године, неколико влашких интелектуалаца упутило је молбу папи Лаву VIII, у којем се тражило да Власи буду прихваћени у Римокатоличкој цркви као „ароманска нација" и да буду одбрањени од интрига цариградског свештенства. Молило се и задржавање матерњег језика у литургији, као и признавање аутономије. Ипак, православље код овдашњих Влаха било је снажно укорењено, а и руски конзул у Битољу, Ростовски, преко свог конзулата лобирао је да буде онемогућена унија између Влаха и Рима.

Румунско-грчке борбе око својатања македонских Влаха, укључиле су у ову нерешиву једначину и албански фактор. Наиме, како је један део Меглено-Влаха потпадао под јак грчки утицај, пре свега, преко Цариградске патријаршије, дотле је један део њихове румунофоне браће, на наговор Букурешта, спас тражио у савезу са Албанцима. Но, како грчка политика са једне, тако и румунска политика, са друге стране, доживљавају крах. И једна и друга зато што нису уважавале локалне идентитеске прилике, пре свега, самосвојност мегленских Влаха, конкретно њихов језик и обичаје.

Стога, грчке и румунске неуспехе, покушава да искористи Бугарска. Она је, наиме имала претензије ка овим крајевима, јер су јој исти обећани у Сан Стефану 1878. године. Деловање неканонске Бугарске Егзархије почиње да се снажније осећа у последње две деценије XIX века, те се један део Меглено-Влаха прикључује бугарској борби у Македонији. Интересантно је истаћи да су мегленски Власи дали неколико војвода бугарашке ВМРО (Внатрешна македонска револуционерна организација). Поред осталих, вреди истаћи следеће: војвода Аврам из Ошина, војвода Тодор из Серменина, Штерју Канаћеу из Ливаде, Вани Симо и Танчу Џамбаз из Љумнице, Христо Тртев и Константинов из Баровице.

Након формирања југословенске федералне јединице Македоније 1944. године, као и после њеног осамостаљења 1991. године, новостворена држава имала је територијалне претензије ка овом крају. Ове аспирације додатно су погоршале положај преосталих Меглено-Влаха који су се нашли са обе стране границе.

У светским ратовима 

Пред крај османске владавине, 1900. године, каза (турска административна јединица) Ђевђелија у којој је живео највећи број мегленских Влаха, имала је нешто више од 49.000 становника. Од тог броја четвртина (12.700) су били Меглено-Власи, 9.400 православне и 3.400 исламске вероисповести.

Мегленски предео ослободиле су од Турака 1912. године заједнички српска и грчка војска. Одлучено је да највећи део области остане у грчким рукама, док је Србији припало свега три села према Ђевђелији. Након Грчко-турског рата и размене становништва локални Турци и исламизовани Меглено-Власи бивају депортовани у Турску, док се на њихова огњишта досељавају малоазијски и понтски Грци. У Турској су муслимански Меглено-Власи познатији као Караџовалидес, јер је турски назив за Меглен - Караџова. Иначе, након Првог светског рата, Грчка започиње планску хеленизацију мегленских Влаха и Словена. То је значајано допринело смањивању њиховог броја.

У међуратном периоду, 1926. године, један број влашких породица се под грчким притиском, те румунском пропагандом, преселио из Меглена у Јужну Добруџу, коју је Румунија након Првог светског рата добила од Бугарске. Но, након Друге бечке арбитраже (1940) Румунија враћа Бугарској овај предео, те Меглено-Власи бивају приморани на нову сеобу ка Севереној Добруџи. Са друге стране, није било мира Власима ни у мегленском завичају. Наиме, након слома Југославије и Грчке 1941. године овај предео окупирају немачке и бугарске снаге. Настају тешки дани како за Словене, тако и за Влахе.

У току рата на северу Грчке формира се озбиљан покрет отпора нацистичком завојевачу. Но, слично као и у Југославији, убрзо долази до поделе на монархисте и комунисте. Словенски живаљ не желећи да настави живот у хеленској националистичкој краљевини придружује се грчким партизанима, те се у оквиру Комунистичке партије Грчке (ККЕ) 1943. године, оснива Славјано-македонски ослоботителни фронт (СНОФ) у чији састав ће ући и велики број Меглено-Влаха. За разлику од своје сабраће који ће на западу Грчке основати привремену марионетску државу Пиндску кнежевину, мегленски Власи, као малобројнија група, настављају да деле судбину својих словенских комшија. Због тога, на крају Другог светског рата, када се у Грчкој распламсава Грађански рат (1946-1949), велики број Влаха наћи ће се на пораженој страни.

Меглено-Власи из Гудурице крај Вршца

Победом грчких националиста, долази до великог погрома словенског и влашког живља, те ће чак, један део њих бити насељен у Србију, тачније у Војводину. Данас још увек неколико десетина меглено-влашких породица живи компактно у вршачком крају, у селу Гудурица.

Истовремено, нове комунистичке власти у Румунији вршиле су пресељавања различитих мањина на својој територији, па је тако један део Меглено-Влаха који је раније настањен у Добруџи, поново сељен, овај пут ка румунском делу Баната. Након завршетка ратних сукоба, Меглен, као погранични предео, погодила је и велика економска емиграција.

Једина држава која није имала асимилаторских аспирација према мегленским Власима била је Србија. Они су, наиме, до формирања Македоније (чија је територија по одредбама Букурешког уговора из 1913. године сматрана делом Србије) уживали заштиту свог идентитета, који су сачували чак и потпуно одвојени од родног краја, на северу Србије. Нажалост, услед турске, грчке, румунске, бугарске, македонске асимилаторске политике, те римокатоличке верске пропаганде, велики део Меглено-Влаха претопљен је у друге етничке групе. 

Но, без обзира на утицаје различитих великодржавних пројеката, владавину великих царстава, националне борбе на овом подручју, асимилаторске покушаје суседних народа, Меглено-Власи сачували су у мери у којој је то било могуће, сопствени идентитет и сопствену културу и традицију све до данашњих дана.