Осам живота Ђорђа Шагића: По рођењу Србин, по духу Мексиканац, по карактеру Тексашанин, по држављанству Американац štampaj

Не само амерички политичари, већ и обични грађани, како је приметио Алекса Ђилас, радо цитирају очеве нације у дневнополитичким питањима. Ипак, иза слојева патриотског позерства и демагогије крије се искрено поштовање за идејно и политичко наслеђе оних који су повели победоносни рат против ономад највеће светске силе, успоставили прву грађанску републику и утемељили устав који је и данас њен врховни закон.

С друге стране, Српска револуција 1804, коју је водећи стручњак за југоисточну Европу са Јејла Тимоти Снајдер окарактерисао као типичан пример антиимперијалне револуције, изнедрила је пуно великана мача, али мало великана речи чије име не нагриза зуб времена, какви су прота Матеја Ненадовић и Филип Вишњић. Изванредна истина да су сви људи једнако обдарени од Творца неотуђивим правима на живот, слободу и потрагу за срећом означила је зору ере коју је Ерик Хобсбаум крстио као „доба револуција 1775-1848“. Доситејева је неизбрисива заслуга то што је својим доласком у побуњени Београд сељачку ребелију против глоба и зулума увео у историјску резултанту епохе.

То доба врвело је од бајроновских хероја обадва света, попут маркиза Лафајета који је после одлучујуће победе у Америчком рату за независност код Јорктауна октобра 1781, након пада Бастиље командовао француском Националном гардом и коначно одиграо кључну улогу у Јулској револуцији 1830. и паду Бурбона.

Пољака Тадеуша Кошћушка, Вашингтоновог генерала и вођу устанака против руског царизма у својој домовини Томас Џеферсон назвао је највећим знаним сином слободе, али је одбио да спроведе у дело његов тестамент којим је своје богатство завештао за откуп, образовање и интеграцију црначких робова, укључујући и Џеферсонове – најрадикалнији аболационистички подухват до тада.

Такав је био и први Србин и Јужни Словен у Новом свету, Ђорђе Шагић или Џорџ Фишер, који је узео учешће у четири националне револуције, било као ратник или њихов инспиратор. 

Српска револуција 

Ђорђе Шагић рођен је 1795. у православној свештеничкој породици Срба које су сеобе пред османским насиљем довеле у мађарски град Секешфехервар или Столни Биоград. Када му је отац умро, одлази на школовање у Карловачку богословију.

Иако се полиглотским даром и динамичним карактером дојмио митрополиту Стратимировићу, млади Ђорђе је имао радикално другачије планове од позива јереја: сањао је да се трагом романтичарског пустолова Симе Милутиновића прикључи Карађорђевим устаницима.

Са осамнаест година учествује у одбрани Београда 1813. Када је Наполеоновим походом Русија била принуђена да остави балканске савезнике на цедилу, он се од краха устаничке Србије склања назад преко Саве где сазнаје да му је преминула и мајка.

Док се Калемегдан претвара у огромну пијацу српског робља које ће бити одведено у далеке крајеве османске Турске, Шагић бива мобилисан у аустријску војску да се бори против Наполеона. Огорчен на хипокризију и цинизам сила старог континента према борби малих народа за слободу, дезертира, са још једним другом.

У непрегледној хамбуршкој луци коју Лаба усеца својим ушћем, 1814. укрцао се на брод назван по реци на којој је војска побуњених америчких колониста однела своју прву велику победу против британске круне – једрењак Делавер. 

Рођење Џорџа Фишера 

У досељеничкој митологији, пристанак у америчку луку изједначен је са поновним рођењем. Масе људи су пристизале и уписиване под најразличитијим измишљеним идентитетима, а да то нико није проверавао и доводио у питање. Европска сиротиња стизала је као уговорене слуге (indentured servants), радна снага која би радила без плате док не отплати дуг за трошкове пута. Положај оних у дужничком ропству био је тек незнатно бољи од поробљених црнаца.

Ђорђе је побегао од овакве судбине тако што је у поморској олуји отео чамац за спасавање и ризикујући живот сам се упутио ка приобаљу Филаделфије. Када су га тамошњи рибари који су га пронашли упитали ко је и шта смера, одговорио им је да је и он један од њих. Тако је игром судбине присвојио ново презиме Фишер.

Једно време је радио на пенсилванијским фармама да би наставио даље низ реку Охајо која се улива у Мисисипи, жилу куцавицу континента. Пловећи најпрометнијом реком на свету уз границу са Лујзијаном ка Виксбургу, био је згађен призорима аукција робова у њеним лукама, од каквих је пре две године у земљу слободе побегао са згаришта поробљеног Београда. Благостање срца америчког југа почивало је на дехуманизацији робља.

Одлучио је да спусти сидро у градићу Порт Гибсон, у округу Клејборн, и посвети се трговини, уложивши у луксузну радњу са европском робом за даме. Ту, као житељ Порт Гибсона, постао је први Србин који је примљен у држављанство Сједињених Америчких Држава.

Читајући европску штампу до које је долазио, почиње да извештава америчку јавност о балканским приликама. Борба против Османлија остаће лајтмотив његовог ангажмана читавог живота.

Чувши за његово писање, једног дана у радњу му је ушао амерички дипломата у Мексику Џоел Поинсет, који му је о свом трошку добавио штампарију за умножавање памфлета. Он га је убедио да постане масон, речима да је Џорџ Вашингтон, као и сви честити оснивачи ове земље, припадао тој организацији.

Фишерове памфлете који су кружили преко Атлантика читао је лорд Бајрон док се спремао да се придружи грчким устаницима, а стигли су и до Томаса Џеферсона. Потписивао их је псеудонимом Graeco-Americanus. Преко њих је упознао и своју прву супругу, Елизабет Дејвис. Њен отац Рубен Дејвис словио је за познатог плантажера – у грађанском рату истакао се као ватрени поборник сецесије и ропства. Зету, ћерци и њиховој деци у наследство оставља читаву плантажу, међу најбогатијим у држави, и то у јеку глобалне помаме за памуком која је преко ноћи стварала милионере: амерички сан многих од Ђорђевих савременика био би ту сасвим остварен. Али јужњачка клима њему нимало није годила: паразитски живот аристократизоване класе робовласника тровао му је бунтовни дух.

Сењор Хорхе

Хајдучију са турске границе замениће експедицијом америчких колониста англоса преко границе с Мексиком, у дивљину регије Техас и Кухила. Обе владе – мексичка и америчка – у почетку су охрабривале колонизацију ненасељених пограничних крајева обећавајућих природних блага.

За то време у самом Мексику трају политичка превирања између монархистичких централиста окупљених око европске ложе шкотског обреда и федералиста на челу са либералним генералом Висентом Гуерером, херојем из рата за независност против Шпаније и сабратом Поинсетове масонске ложе јоршког обреда са центром у Њу Јорку, којој је припадао и нови амерички председник Ендру Џексон.

Гуереро је Хорхеа Фишера дочекао отворених руку, као образовану и способну личност потребну развоју Мексика: године 1829. добио је мексичко држављанство уз обавезу да годишње насели пет стотина америчких породица у Тексас. Под његовим утицајем Мексико реформом закона, противно интересима колониста, укида робовласништво.

Суделовао је у мексичком ослобађању Тампика од шпанског покушаја поновног заузимања. Настојањима да као цариник у Анаваку заведе ред на Дивљем западу стекао је непријатеље на обе стране: за колонисте је био издајник и агент владе у Мексико Ситију, а за централисте амерички инфилтратор и шпијун.

Када је 1832. дошло до бурних промена у Мексику – власт је преузео бонапартистички деспот Санта Ана – био је принуђен да се повуче. Исте године у Матаморасу покреће либерални лист Меркурио који се брзо прочуо по бескомпромисним нападима на режим.

Тензије између англоса и Санта Анине хунте заоштравале су се: када је избавио из затвора вођу колониста Стивена Остина, Фишер је повратио поверење Тексашана. Постајао је све више уверен да Мексико никада неће имати стабилну и демократску владу, те да Тексас мора потражити будућност у независности. Санта Ана га протерује у Њу Орлеанс где са федералистичким генералом Хосе Антонио Мексиом планира дизање побуне.

За то време Санта Ана покреће казнену експедицију против колониста. Битка код Алама почетком марта 1836. у којој су изгинули сви тексашки браниоци утврђења скупа са чувеним Дејвим Крокетом, а Санта Анине трупе масакрирале рањенике, амерички је бој на Чегру и преломни моменат Тексашке револуције.

После Алама колебљиво јавно мњење скочило је на страну Тексашана, али не без неуморне агитације Фишера који је у Њу Орлеансу држао ватрене митинге за прикупљање средстава и добровољаца. Са два наоружана брода упутио се ка Тампику у намери да веже Санта Анине снаге, но мисија је завршена катастрофално и Фишер је једва избегао заробљавање.

А онда је дошло до наглог преокрета: у муњевитој бици код Сан Хасинта тексашка војска под генералом Семом Хјустоном разбила је Мексиканце – више од половине их је изгинуло, а заробљен је и Санта Ана лично, приморан да се помири са захтевима побуњеника. 

Млада Америка 

Освојивши тако независност од Мексика, Тексас је постао Lone Star Republic – република усамљена звезда. У Вашингтону се дигла дебата око анексије. Фишер је писао политичарима на Источној обали исправно предвиђајући да уколико САД претендују на то да буду континентална нација од Атлантика до Пацифика, морају да анектирају Тексас.

Били су то дани успона покрета по имену Млада Америка, насталог по узору на сличне европске покрете, али заснованог на витменовској визији америчког послања да прошири своју демократију до најудаљенијих крајева континента и буде светло прогреса у свету, као што је  новинар Џон О'Суливан формулисао у контроверзном памфлету Манифест судбине.

Та идеологија кулминираће у Америчко-мексичком рату 1846-1848, у време администрације председника Полка када је Тексас коначно присаједињен САД.

У робовласничким државама имућни плантажери су монополизовали сво плодно земљиште: аграрни идеал милиона европских досељеника да ће свако постати ситни власник сопствене земље живео је кроз експанзију у неистражена западна пространства. Фишер је и ту одиграо битну улогу као шеф тексашке комисије за укњижавање земљишта. Настанио се у Хјустону, младом граду названом по хероју револуције, где је положио правосудни испит, па је биран за судију и члана градског одбора, а добио је и чин мајора у полицији. 

Мексички рат

Како га малограђански мир никада није занимао, убрзо је схватио да ни у новооснованој држави нема шта да тражи. У својству изасланика тексашке владе запловио је 1841. за стратешки важно полуострво Јукатан у Мексичком заливу које се било отцепило од Мексика. Авантуриста Џон Лојд Стивенс који је свету открио мајанску цивилизацију био је импресиониран Фишеровом биографијом након што су се срели у јукатанској епизоди.

Када је 1851. избила златна грозница запутио се у Калифорнију преко Панаме, где се краће задржао радећи као саветник и преводилац, пошто тада копнени путеви још увек нису били проходни, са сином Хирамом, који име градитеља Соломоновог храма из библијске историје дугује масонској симболици, одакле се овај вратио кући са пар торби блага.

Џон Ливингстон убројао га је 1853. у Портрете најзнаменитијих живих Американаца, где наводи да је био нарочито учен у грчком и латинском, а да је поред матерњег течно говорио више од десет језика, укључујући енглески, шпански, немачки, мађарски и руски.

У Сан Франциску затим обнаша високе административне функције, и безуспешно се кандидује за градоначелника. Развео се од Елизабет Дејвис и женио се још три пута, али без потомства. 

У грађанском рату

Тињајућа тензија између савезних држава око питања робовласништва на новоприпојеним територијама, која је експлодирала канонадом на Форт Самтер 1861, раздирала је Фишера: на једној страни морална уверења – гласао је за Линколна и гнушао се робовласника, на другој породица у Мисисипију, Тексас којем је посветио најбоље године живота и Тексашани које је 1848. представљао на полагању камена темељца за споменик Џорџу Вашингтону. Узалуд је остарели Сем Хјустон Тексашане одговарао од независности убеђивањем да је сецесија од САД самоубиство. А онда су до Фишера дошле вести да је при паду Виксбурга један од његових синова, са којим иначе није разговарао, као конфедерални официр заједно са још три хиљаде заробљеника пао у руке генерала Гранта, врховног комаданта Уније.

Похитао је из мирне Калифорније на ратиште не би ли лично интервенисао код жестоког генерала који је припадао Поинсетовој ложи. Прича се да су на Фишеров наговор заробљеници пуштени кућама, што је сломило емотивни отпор јужњака у завршној фази рата. Јулисиз Грант, који је касније изабран за председника као републиканац 1869, ушао је у историју као симбол националног помирења и први покровитељ грађанских права ослобођених Афроамериканаца, између осталог искоренивши Кју Клукс Клан. 

Повратак Балкану

По доласку у Калифорнију Џорџ Фишер пописан је као Грк јер се изјаснио као источни православац. Америчко искуство уверило га је да је ослобађање Балкана од Османлија неизводиво на ексклузивно српској платформи, већ једино под паролом Балкан народима Балкана. Стога се окренуо православљу и панславизму: од 1864. се као члан српско-руско-грчког добротворног друштва поново потписивао као Георгије Шагић.

Ово друштво, које су основала дванаесторица Срба, два Руса и два Грка 1865. године, регистровало је прву мултиетничку православну парохију на континенту са енглеским као званичним језиком.

Уочи Берлинског конгреса Георгије Шагић се, са истим жаром као када је пре више од пола века пристигао у нову домовину, посветио политичко-пропагандном раду за ствар балканских народа. Стога га је краљ Грчке Ђорђе Први у знак захвалности 1870. године именовао почасним грчким конзулом у САД.

Све време водио је преписку са Симом Милутиновићем-Сарајлијом, Јоакимом Вујићем и Глигоријем Возаревићем, који га извештава о отварању прве књижаре у Србији и преносу Доситејевог гроба у нови Саборни храм.

Када је преминуо једанаестог јуна 1873. године топови са Алкатраза испалили су плотун у његову част, а заставе широм земље повешане су на пола копља. Милетићева Застава објавила је тада некролог са исцрпним освртом на његов лик и дело.

Сахрањен је на православном гробљу у Сан Франциску. 

Амерички сан

Као и Шагић, најистакнутији српски великани у САД били су пречани са простора Аустроугарске: Пупин такође Панонац, а Тесла лички Динарац. Пречанин је био и Црњански за кога је Властимир Судар недавно написао да је у својим кључним делима деконструисао два имигрантска идолатријска мита: у Сеобама русофилски, а Роману о Лондону вестернофилски. Међутим, у Шагићу као да су се сасвим прожела два утопијска менталитета, магловити снови о другој обали: пречански сан о ослобођењу матице преко Саве и амерички сан о пионирском изласку на нову бразду, преко океана и западне границе, уморан од лојалности било којој круни реакционарне Европе.

У њему је англосаксонска рационалност артикулисала словенску фантазију и усмеравала анархистичку смелост која га је вукла напред у непознато. Како пише Владислав Бајац у свом роману о његовој одисеји Бекство од биографије, одувек су га привлачиле реке – јер су крчиле пут кроз нешто јаче од себе.

У много чему Ђорђе Шагић био је сведок и актер најбурнијих и најтемељнијих промена у историји САД. Као и гроф Сава Владиславић, који је у служби Петра Великог разграничио Русију и Кину, и Шагић је трасирао токове судбине једне велесиле.

Стотину година откако је крочио на континент, Вудро Вилсон, први јужњак у Белој кући након периода реконструкције, заратио је на страни Србије, између осталог и због пресретнутог телеграма у којем је Немачка обећала Мексику окупацију Тексаса. У својој мисији повратка морала у геополитику европских сила, Вилсон је постао други председник који је за свог мандата прекрстарио Атлантик.

Његова улога испоставиће се кључном у слању Аустроугарске на сметлиште историје и полагање темеља нашем храму слободе, у којем би балкански Словени, безбедни од авети феудализма, сектаријанизма и других видова друштвено-историјског атавизма, градили свој властити city upon a hill. Онај пренесен из маште Андрићевих студената младобосанаца, у којем се много и поштено ради, а добро и слободно живи, у којем генији нашег рода неће бити приморани да у потрази за срећом испловљавају ка хоризонту у служби страних империја, као што је Ђорђе Шагић морао да промени име и презиме поставши Џорџ Фишер. Тад би се могло рећи да је визија коју је понео у свом исељеничком срцу најзад пристала уз обалу јаве.