О Андрићевој Нобеловој награди, српској саборности као колонијалном рефлексу и пречанској перспективи: Камо даље, рођаче? štampaj

Недавни скуп под називом „Београдски контрапункт“, одржан поводом предстојеће шездесетгодишњице Андрићевог Нобела, што пада ове године у децембру, отворио је и поставио, како нама који смо на овој конференцији судјеловали тако и култури уопће, нека тешка питања у вези с тим чином али и у вези с неким кључним проблемима наше културе, све до завршног, најтежег питања: „Куда даље?“   

Тако, почевши од питања које се односило на сам догађај из децембра 1961. на момент када је Иво Андрић ступио на позорницу Шведске краљевске академије знаности да прими награду свих награда, па до ширих реперкусија тога признања на читаву нашу културу – колико је Андрићев Нобел учинио нашу књижевност и културу видљивијим у свијету – отварали су се све тежи проблеми у дијалогу неколицине писаца и интелектуалаца из данашњег такозваног Региона/Регије.

Прије постављања било каквих теза, сватко кога имало занима ова проблематика, требало би прво да погледа архивске снимке додјеле. Много се из њих даде видјети и прочитати.

Оно што је из данашњице прво упадљиво јест да је догађај, по узусима времена, снимљен филмском камером, која одмах све чини монументалнијим и некако готово тренутно хисторизира ствари, даје им патину и осјећај трајности, за разлику од демократскије, „реалистичке“, али и некако тривијализирајуће дигиталне технике данашњице, гдје пак готово ништа нема ауру посебности и драматике.

Будући да на снимци нема тона, осим у оних неколико минута лауреатовог говора, у позадини, екстрадијегетички, чује се Бетовенова Пета симфонија – та која почиње с четири најпознатија уводна тона цјелокупног западног музичког канона, с три кратка и једним дугим тоном, такозвана „Судбина која куца на врата“. По тој узнемиреној, грандиозној музичкој „илустрацији“ већ, види се – догађа се нешто јединствено, драматично, са осјећајем готово мистичним, чак и толико десетљећа касније.

А онда, када у сљедећим кадровима угледамо познато, озбиљно лице које долази на позорницу и наклони се предсједнику Шведске академије, као да су се све силе и силнице поклопиле: чини се да не постоји физиономија која би била тако савршена, идеална да на свјетској сцени свјетским умовима, пред окруњеним главама и владарима, политичарима и научницима, представи једну још слабо познату, релативно малу земљу стијешњену између два голема подијељена свијета.

Појава Андрићева, оне строге наочале црних оквира, зачешљана бијела коса, смокинг и бијела машна који му савршено стоје, показује још нешто: то да му таква формална, отмјена одјећа и појављивање на највишим мјестима није првина. У оно вријеме ово мора да се нарочито истицало и уочавало, поготово ако се гледало из наше земље: не заборавимо како тада још увијек изгледа и дјелује огроман број оних који представљају Југославију, политичара и шефова Партије прије свега – ту су урбане, рафиниране физиономије изузетак, а не правило. Како Андрићева појава онда мора да је нервирала многе!, посебно врховну Пуњену птицу, која Андрића ионако није вољела. Пишчева чувена урођена госпоштина, његова озбиљност, његова смјерност и умјереност – али и сигурност, сувереност како се у тим круговима креће, све то узбуђујуће је и истински импонира и након толиких деценија. Можда поготово данас.

Мала земља међу световима

Узбуђујуће, да – и поражавајуће. Споменули смо већ: учили су нас да је Југославија „мала земља“, тако ће је апострофирати и сам Андрић у стокхолмској бесједи цитирајући наслов књиге Ота и Лизе Бихаљи Мерин: „Моја домовина је заиста 'мала земља међу световима'“. Али кад се сада гледају ти кадрови из Стокхолма, с рефлексним освртањем на то у шта се све претворило и шта је иза свега остало, јавља се неизбјежна помисао – та земља наиме, Југославија, у међувремену нестала, распарчана, понижена, самопонижена, угашена у крви и ужасу, дјелује несразмјерно и диспропорционално већа него што је можда уистину била. Да о њој и не знамо ништа, то је оно што човјек осјети док гледа архивске снимке и након тога ондашње реакције из штампе и других медија о томе како догађај звони у свијету, док се наслућује уздрхталост у земљи због нагле видљивости Југославије из неочекиваног угла, на свјетској културној али и политичкој, идеолошкој позорници. И наравно, као центар свега, Андрићева мистериозна, озбиљна и мудра појава.

Све то потврђује оно што само идеологизирани, ревизионистички мозгови и незналице неће да виде: колико је озбиљна била та земља у својих неколико периода и неколико кључних момената. И колико биједно ово све данас изгледа у контрасту.

Дакако, то стање ствари не мора такво остати и ништа није вјечно, али – некако просто испада тако, у успоредби с големости онога чина, значајем тога човјека, његовог стварања и одјеком његова дјела. Уосталом и тога чудесног говора, гдје се Андрићева величина и мудрост огледају и у томе да он говор концентрира на мотив „приче и причања“ и тиме, типично, скреће пажњу са себе, стављајући тежиште на своју земљу, на њену књижевност и њене потенцијале, на стваралачку енергију која се управо тада, након мрачних и ледених педесетих, у фантастичним налетима све јаче ослобађа: „Моја домовина је заиста 'мала земља међу световима', која у брзим етапама, по цену великих жртава и изузетних напора, настоји да на свим подручјима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље и привукли пажњу света на њене културне напоре, и то управо у време кад је наша књижевност низом нових имена и оригиналних дела почела да продире у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она дâ свој одговарајући прилог. Ваше признање једном од књижевника те земље значи несумњиво охрабрење том продирању.“

Не зна се шта је овдје боље: апсолутна контрола ријечи и стила, вишеслојност, сугестивност у привидној једноставности, споменуто одвраћање пажње с властите личности, чак и са свога дјела, а на књижевност земље, и из тога имплицитни патриотизам у којем се осјећа ехо континуитета Андрићевог југославенства, неовисно о уређењу државе, или пак, стилски-језично гледано, онај метафизички „сноп свјетлости“, та мала стилска фигура и метафора, једина наглашена међу неколико других, тек да у кратком бљеску покаже какав је то писац и зашто му је таквом просто морала доћи награда коју управо прима и на којој овако захваљује.

Искуство колонијализма

Друго питање које се провлачило кроз читав недавни београдски скуп о Андрићу, односило се на тадашње колонијалне и данашње постколонијалне прилике и позицију наше културе у њима.

Ту је Андрић изразито, управо аксиоматски потребан за разумијевање нечега важног.

Његово искуство колонијализма било је непосредно, директно. И то, да појаснимо, колонијализма не само у највулгарнијем материјалном смислу економске експлоатације него онако како га је видио Едвард Саид: колонијализам као читав један духовни поглед на свијет, систем свјесне и несвјесне духовне супериорности.

За Андрића, али и за његову генерацију, рођену управо у таквим околностима, у земљи колективне субмисије, понижења, поробљености, биједе провинцијског ума, урушене цивилизације што ју је најприје суров и примитиван туђин уназадио за вјекове, а онда сљедећи туђин унапређивао само из најгорих разлога, одржавајући друштво таквим – основни и први начин бијега и нужног одмицања од очаја тог стања било је читање, као естетски и идејни чин, окретање стјецању знања, ширењу видика и разумијевању ствари.

То је значило најприје читање западног европскога канона литературе и његових директних и имплицитних вриједности. Да одмах одагнамо примједбу коју ће овдје неки ставити: руски утјецај, као недостајућа друга карика и контравриједност, кроз руске писце и мислиоце присутне у читалачком искуству Андрићеве генерације, не стоји у супротности с тврдњом о западним вриједностима, већ је тај утјецај, као и Русија сама, дио другачијега, али поново европскога контекста у једном ширем смислу.

Западне вриједности пак подразумијевале су прије свих оне што су се артикулирале кроз призму германске културе. Тај утјецај одмах је створио основно и очито протурјечје: доносилац Културе (великим словом писане) у исто вријеме је, послије Анексије, био и окупатор и експлоататор, онај који с висине или активно опресивно, све „у склопу позитивних закона“, удара по домицилној, славенској култури, идеји и раси, који свађа народе у Босни и измишља идентитете и хисторије управо ради раздвајања и манипулације. На тој распетости између аустријске колонијалне владавине и германског културног модела одраста и формира се Андрић.

То је по себи амбивалентност која се чини непремостива, и она ће остати доживотни унутрањи сукоб, чак и зазор (држим, потпуно разумљив) који ће велики писац и као приватно биће, искуствено и филозофски, и као грађанин, идејно, носити спрам германскога идеолошкога и културолошког елемента, у обје своје појавности – аустријске из доба Царства и касније Њемачке (из ваљда саморазумљивих разлога) – и што ће остати као трајност.

„Да не спомињем рат...“

Али та се подијељеност може ишчитати и као метафора наших ширих опћих неспоразума с германском, и уже њемачком, културом и, имплиците, с хисторијом идејности тог најмоћнијег и најпроблематичнијег дијела европскога круга. Не морамо „спомињати рат“, како би рекао Базил Фолти (Џон Клиз), не ради се сада о томе. Много рецентније, на рафиниранијем нивоу, ова позиција између културног модела и корпуса знања који су се узимали као необориви, као апсолути с једне стране, и буђења, шока протурјечности кад су се неке од контрадикција почеле спознавати, то је нешто што смо, тко мање тко више, одавде прошли и ми сами постјугославенски интелектуалци у протеклим деценијама. У томе, поново нам је Андрић у једном суштинском дијелу претходник.   

У својој Филозофији повијести из године 1824, једном од најзначајнијих, темељних филозофских радова читаве западне хисторије и цивилизације, Георг Вилхелм Фридрих Хегел у уводу, рашчлањујући три врсте хисторије, односно хисториографије, говори о првобитној, „изворној“, како је он зове, непосредној повијести – о повјесничарима који је пишу из свога доба. Он ту прави паралелу између те, по њему најмање поуздане врсте хисторичара – и пјесника. И сам кићеним романтичарским језиком пише: „Повјесничари повезују оно што летимично прохуји спремајући то за бесмртност у храму Мнемозине“ – у храму памћења то јест. Додајући затим фасцинантну реченицу: „Бајке, народне пјесме, предаје ваља искључити из такве изворне повијести, јер то су још мрачни начини и стога својствени предоџбама мрачних народа.“

У другом поглављу, „Географски основ свјетске повијести“, говорећи о значају природе, односно потреби непрецјењивања природе као предуслова за стварање цивилизације и, respective, повијести, Хегел пише: „Природу не ваља оцијенити ни превисоко ни прениско“. Па додаје: „Благо јонско небо зацијело је много придонијело љупкости хомерских пјесама, али оно само не може производити Хомере.“ У реду. Међутим, ту слиједи запањујућа реченица, као додатак и коментар: „Такођер их (Хомере дакле), не производи увијек; под турским сужањством нису се појављивали пјевачи.“

Ово и овако дакле творац појмова као што су апсолутни Дух и свјетски Дух, говори у тренутку кад су се Гете и Вук већ срели, годину прије 1825, када излази први том Српских народних пјесама у пријеводу Терезе фон Јакоб, чувене „Талфијеве“.

Како је онда Андрић – не заборавимо, и као школовани филозоф – могао помирити своје биће и свој интелект с Хегеловом опсценом аподиктичком тврдњом, и из тога, проширујући импликације, и питање како с њом помирити и наше колективно, културно биће: како, кад је наш свијет и идентитет састављен, управо конституиран, на ингениозности народне пјесме, епике и предаје, које, заједно с Његошем и Вуком, чине једну од три наше нулте, готово апсолутне вриједности. Као што су, наравно, и сâм Вук и Његош – у које у нашој култури увијек углавном све назад увире – и сами неодвојиви и незамисливи без традиције епског циклуса, без тих наших Хомера.  

Ту одмах дакле настаје подјела између проблематичне перцепције народа којему је Андрић припадао, напетост између погледа из центра према нама и обрнуто, између погледа Андрића као европејца по дефиницији, некога тко гледа и тко се формирао по западноевропским цивилизацијским вриједностима као вриједностима an sich, по себи, уза сва њена и овдје споменута протурјечја и проблеме. Како помирити та два погледа? Она су у једном свом облику, без сумње, а можда и у својој суштини, несведиви, несаобразиви, непомирљиви.

Проблем је међутим данас могуће још тежи.

Меланхолија поражених

Тада је за Хегела постојао и Гете. Данас, и већ дуго времена заправо – ми за „нове Хегеле“ немамо новога Гетеа. Једнако као што – да се вратимо на Андрићево непосредно искуство – нема калибара као што су били неки од Андрићевих сувременика, опет у тој њемачко-јужнословенској дијагонали, или боље варијабли, нема Ернста Јингера и Карла Шмита. Нарочито овога потоњега, чији је опис сусрета с Андрићем, а преко њега и с косовском епиком, један од најпотреснијих момената и кључних сусрета и препознавања, рекао бих, за читав двадесети вијек, наш, али и европски. Можда и свјетски.     

Данас имамо њемачке новинаре-биографе на задатку, обавјештајце и људе из фондова.

Главни, кључни, централни проблем јесте наравно у томе што је Андрић, док је био дипломат у Берлину, без обзира на то што је дошао из земље каква год да је била, унаточ одрастању и рођењу у страшним условима и временима, у сусрету пак берлинском – ЈЕДНАК са онима с којима се сусреће.

Данас, након тридесет година потчињавања, самопотчињавања и стварног гријеха, колико је оних који се осјећају у својој дубини једнакима, не са европским мислиоцима, него с било којим бирократом који долази из центра Европе? Не рачунајући, наравно, ону препознатљиву, обрнуту и реактивну ароганцију која се рефлексно, увријеђено и инатљиво јавља у наших субјеката.

Ја говорим овдје о стварном осјећају једнакости. А тога осјећаја, кружно, опет нема без онога чему су Андрић и младобосанци стремили од властитих првих свјесних дана, и што се чак два пута у прошлом стољећу и постварило, какво год да је било – једнакости нема без предуслова који се зове стварни и истински државни (и дакако културни) суверенитет.

А ако се нетко могуће зачуди над овим и упита па зар то није у „атомизираној“ постјугославенској форми и остварено, као одговор и кључна дистинкција могло би послужити оно што, пишући о Русији додуше, али потпуно примјењиво на наш случај, бриљантно артикулира теоретичар Драган Кујунџић, на шта ми је указао Младен Ћућула Михајловић: „Уместо суверенитета, држава се сада испуњава нечим што би се могло назвати суверенизмом, свешћу о губитку суверенитета, меланхоличним стањем које често прибегава насилним компензацијама (...)“

Овдје се, на овој точки, и теоретичар и обичан човјек на улици здраворазумски слажу, рекло би се – „консензусом“ непосредног и живљеног искуства и стварности. 

Две Радаковићеве кћери и Смиља Србијанка

Какве то везе има с нама, рећи ће нетко, с нама овдје, што нас је остало?

Ево какве.

Почели смо из намјере да говоримо у поводу Андрићевог Нобела за књижевност – и у његову се књижевност онда треба и вратити. Увијек и једино.  

У приповијетки „Змија“ објављеној, занимљиво, након Другог свјетског рата и ослобођења, Андрић у два типично велемајсторска кратка потеза смјешта радњу у Босну у вријеме послије Анексије 1878. године. Тада у Вишеград на мјесто будућег Platzkommandanta стиже фијакером аустроугарски генерал, ни мање ни више него презименом „Радаковић“, из „бечке војничке породице Радаковића, која је већ сто и педесет година давала царству више официре“ (!), из рода и обитељи што су „старином Личани, али одавно потпуно понемчени и већ у петом или шестом нараштају праве Бечлије“. Путују и двије његове кћери, такођер неслучајно именоване као „Агата и Амалија“ – сама имена које Андрић бира већ метафорички говоре о одрођености и асимилацији. Ниједна од двије велеградске дјевојке, на различите начине емотивно осјетљиве и рањиве, наравно не говори наш језик. У господској кочији вози их, сјајним и ироничним детаљем, кочијаш „Крањац“ – дакле Словенац из Крањске али, како ће скоро сваки од нас Пречана с крајњег запада знати, „Крањцима“ се у народу, тадашњим рјечником, означавају и сви који нису православни, сви несрби, односно шире католици, и Хрвати.

Радаковићеве кћери, младе, иако са особинама типично fin-de-siècle урбаних, меланколичних жена и дјевојака, све су осим једнодимензионалне: старија Агата јача је и трезвенија, млађа Амалија, с надимком „Офелија“ (!), „блеђа и нежнија“. Наравно, Андрић је у својој бескрајној нијансираности, ликове поставио тако да се по истинском проживљавању, суосјећању и капацитету за патњу наслућује да су психолошке структуре и карактери дјевојака по снази управо обратни у наизглед необичној, али психоаналитички гледано, дубоко логичној симетрији.

У неком тренутку кочија се зауставља поред пута, у нигдини, „на једном зараванку“, јер се крај друма догодила несрећа – неку дјевојчицу ујела је змија. Старија и виспренија сестра покушава помоћи, с позиције формалног, физиолошког, медицинског знања, но домаће жене, сељанке, у својој очајној помирености и заосталости позвале су једино што имају и што знају – врачару да бајањем „излијечи“ дјевојчицу.

С једне стране Бечлијка Агата Радаковић, просвијећена, образована на темељима западног знања и знаности, а са друге гатара која се, потпуно знаковито и фантастично интелигентним пишчевим рјешењем зове „Смиља Србијанка“ – што би у хисторијском контексту значило да Смиља није из тога краја него из Матице, која је пак у вријеме радње приче, 1885. године, држава с пуном независношћу. У средини – босански живаљ.

Невјеројатан је тај распон супротности, немоћ и на крају резигнација бечке дјевојке, поријеклом Српкиње, спрам неимаштине, заосталости, преткршћанског празновјерја, али и, што је тек суптилно, Агатине фасцинације звуком Смиљине бајалице речене на језику њеног рода, али језику који млада Бечлијка не разумије – у неколико страница развија се прича с толико различитих и задивљујуће постављених сублимних мотива, да је једва побројиво у колико смјерова може ићи проблематизирање, читање и тумачење приче, а на линији управо ових питања којима се бавимо.   

Срби између народа и политичке нације

Зашто бира Андрић генерала Радаковића, а не рецимо некога из етније у којој је писац рођен? Зато што су, поред сигнализирања нарочите и засебне приче о високом војном кадру Монархије новаченом из српске, крајишке, гренцерске заједнице, из вјечних „чувара сваке државе“, супростављености и контрасти тако заправо највећи у овом дијелу нашега свијета. И, да се вратимо на претходни мотив и контекст у њиховој најкомплекснијој точци – зато што је поглед (овдје и у француском филозофско-теоријском разумијевању појма – le regard) у исто вријеме, парадоксално, и колонијални и аутоколонијални, и он се још динамички умножава и усложњава, до апорије.  

Поред свих хисториографија, поред потенцијалног „материјалистичког“, знанственог метода и анализе, проблем непомирљиве разлике између појавности српства у његовим неспојивостима, Андрић је представио на суптилнији, потпуно нијансиран начин и својом чудесном деликатношћу и дискрецијом, литерарно га уобличио и тако учинио да се он спозна боље, дубље и проживљеније, чак и са оволиком временском и сваком другом дистанцом.

Андрић, сасвим неуспоредиво, указује на супростављеност, на распон конфликта и црту подјеле унутар једног национа, однос разлика у једном народу, на големи и напукнути лук класне, културалне, географске разлике између Матице и Прека, између народа и политичке нације, између два супротна цивилизацијска краја.

Не смије се овдје нешто пренебрегнути: он све то пише и као апостат – што усложњава проблем, јер се у тумачењима редовито прескаче могућност да је његов увид изоштрен управо властитом позицијом вољног одлазника из народа и конфесије у којима се родио, што је чињеница која се никад не би смјела изгубити из вида. Не да би се над њом „сеирило“, као што самозадовољно чине шовинисти и неосвијештени, него напротив, с поштовањем, с највећом могућом деликатношћу и свијести о таквом радикалном чину.

Чему учи Андрић

Приповјетка „Змија“ данас, међутим, у новим и другачијим односима, могла би нам ваљати двоструко. С једне стране као хиперсугестиван, рекли смо, сублиман примјер могућности откривања постојања и спознаје феномена, и из тога произлазећег проблема; као потенцијал наглог откривања, или не-скривеност, онако како смо видјели још код Хајдегера, какву само умјетност може дати. С друге стране, приповјетка служи и функционира и као позив на активно размишљање, на интелектуално дјеловање (прије евентуалног активног, друштвеног делања). У том смислу она је метафора за проблем што га не дирају и, још горе, најчешће га и не препознају, нити желе знати ни на једном од два супротна идеолошка крила наше националне интелигенције – како на десници, тако ни на такозваној љевици, која би тобож по самој ствари требало на то да је осјетљива, на „класно питање“, старим марксистичким термином речено.

Народи наиме нису од једнога комада. Саборност – појам који се подуже вријеме чује у Матици – може бити племенита идеја, али њоме се, поготово из овдашње, пречанске перспективе, из које и ја говорим, не могу, као што се ради, априорно одбацити иманентни конфликти нације и народа. И на то као да упозорава, са изузетном деликатношћу, Андрић у својој приповјетки, и не само у њој.

Писац је наиме знао нешто кључно: та и такозвана саборност, која се, кажем, чује често код дијела србијанске интелигенције, нарочито дијела блиског Цркви, инзистирање на бесконфликтном јединству – осим што у нашим западним крајевима звучи шупље и, што је још горе, туђе, уједно је и илузија, потпуно одбацивање стварности.

Да ствар буде гора, на томе се најчешће инзистира и из додатно оптерећујуће моралистичке, штовише морализаторске позиције осуђивања, или чак – за пречанско ухо нарочито одбојног – имплицираног метафизичког суда. Као да за ту „саборност“ или, дозволимо, и за њено фатално хисторијско одбацивање, нисмо са ове стране већ платили најстрашнију могућу цијену.

Такав став и с висине изречена полудомишљена идеја о једногласју докида природну полифонију српске културе чије је родно мјесто управо „размеђе између свјетова“, из кога је настало све оно најбоље у њој, све до грандиозног дјела нашег Нобеловца у чијем срцу се, не случајно, налази симбол моста. Полазећи од премисе једнообразности која се нуди као пут или чак рјешење, и сама идеја постаје проблем и опрека, јер намјесто различитости на темељу којих се конструира дјелатна политичка заједница, она уједначава и покушава збрисати разлике, бројне инконгруенције и несугласја. Укратко, брише и негира конфликте гдје их је немогуће избрисати.

Ту се празним морализирањем не може постићи ништа. Јер крајња, финална иронија јесте да се у том једначењу, брисању унутарњих конфликата једне националне заједнице и културе, у униформирању и саображавању онога што се не може саобразити у сувременом друштву и култури, један дио наше интелигенције опасно приближава управо онима који извана такође гледају на народ и културу као на монолит, као јединственост без разлика, што је поглед per definitionem колонијални. Тај и такав поглед и став заједницу провинцијално затвара, племенски униформира и умртвљавајући је измјешта је из политичког управо по колонијалној матрици.

Бити достојан припадник ове културе, па макар и у њеним остацима и крхотинама, значи одбити такав поглед, одбити пристајање на слику о себи како је конструира и нуди други, најприје непосредна „већинска“ околина у нашем случају, па након тога странац, али на крају, и ту треба бити радикалан – и сама Матица, онда наиме кад наступа из точке недовољног познавања наших разлика.

Управо на то је Андрић указао и у својој књижевности, али и у животу, својим изборима, идејношћу, разумијевањем ствари. То су све ствари које би требало промислити добро и опет, односно за многе – и први пут.

Јер ако ми нећемо, доћи ће други да то ради умјесто нас. А од Андрићевих времена до данас, до нових „тумача по задатку“, како оних „из Централе“ тако и домаћих, за туђе интересе спремних и вољних субјеката, знамо на шта то онда изађе. И како, по правилу, изгледа кад ти други мисле и тумаче твоју рођену хисторију, постојање и уопће то што јеси и што би требало да будеш.

Зато, шездесетогодишњица Андрићевог Нобела прилика је, ако иједна, за поновно промишљање и отварање ових проблема. Штовише, за нас, „са ове стране“, то је нужност.