Прича о Петру Омчикусу, Коси Бокшан и Петеру Хандкеу štampaj

Као млади новинар НИН-а угледао сам у соби у којој је седео мајстор фотографије и невероватни антиквар људских лица Бранко Белић двоје људи у сивомаслинастим кабаницама и гуменим чизмама, што је било сасвим довољно да виспрено закључим како је реч о аласима са Дунава који су тог јутра извадили празне мреже из хладне реке. Десетак минута касније, смејао сам се сопственој глупости док сам уз траварицу са Корчуле покушавао да одговорим Петру Омчикусу и Коси Бокшан како је могуће да је есеј Петера Хандкеа „Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине или Правда за Србију", који је неколико недеља раније објавио НИН као подлистак, у Србији добио неупоредиво мање похвала него осуда на Западу.

Било је то чудно време - режимски пропагандисти су и даље били одушевљени интелетуалном громадом Данијелом Шифером а нису још ни прежалили вечитог кандидата за британског посланика Кенедија који се, изгледа, презивао Гвозденовић. У годинама када су се идеје о правди или нацији сударале са шлеперима цигарета или цистернама нафте, појава највећег писца немачког језика који је сам, без пратње и камера, путовао по Србији и упознавао живот људи под санкцијама мора да је деловало чудно. Какав је то пријатељ који не тражи пријем код председника и не објашњава како би се још више борио за српску ствар само када би имао одговарајуће услове?

Хандке је с неком лакоћом, осмехом примио стотине напада јер се усудио да у тешком, крвавом сукобу не понавља десетак теза смишљених у Вашингтону, Берлину и Лондону које су бројни светски интелектуалци и новинари износили као плод сопственог дугог истраживања и размишљања. Временом су и политичари и сасвим обични људи искрено заволели Хандкеа али је сам писац пре пар година изјавио да га у Србији сви воле али га готово нико не чита. У српским листовима је у протекле две деценије објављено стотинак текстова о забранама, покушајима забрана његових представа у великим европским позориштима, али тек када је сам Хандке на то подсетио, неко се у Србији запитао како је могуће да за ове три деценије није изведен ниједан Хандкеов позоришни комад у београдским позориштима.

Блага кривина

У једном од ретких ауторских текстова у којима прича о сликарству и свету око њега, Петар Омчикус написао је да „види земљу у облику неке благе кривине под куполом успуњеном светлошћу". Можда је управо та блага кривина довела двојицу уметника у исти део Париза. Петар и Коса Бокшан, као и њихови најбољи пријатељи из младости Бата и Љубинка Михајловић, дошли су у Париз 1952. године као млади, непознати уметници који су желели да се ослободе тескобе једнопартијског соцреализма у којем су „славни бркови доминирали као тема", како је једном приметио Омчикус.

Хандке долази у Париз као прослављени писац, у години уочи распада Југославије, када се већ показало да и вишепартијска демократија може имати и своје тескобе у идејама и ширину у прогањању свакога ко није положио испит из политичке коректности.

Омчикус је заволео Хандкеа и пре него што су се упознали, али на питање како је Хандке заволео сликарство или личност Омчикуса можда постоји сасвим једноставан одговор - било је довољно само да га упозна и проведе пар сати у његовом друштву. Дечачка радост у очима, античка мудрост у лицу, топлина према људима око себе и монашка посвећеност према платнима испред њега, нису могли да оставе равнодушним ни Хандкеа. Када је посетио Омчикусов атеље у Паризу - који је касније у писму свом српском пријатељу описао као „Платонову шпиљу у којој се у сликама које тај пар ствара може осмотрити одраз целог једног света" - Хандке је могао да види и сопствене одразе.

Као што Хандке воли да у свом малом врту у Шавилу ређа јабуке које су опале по столовима, даскама или испустима за прозоре, Омчикус је у свом атељеу готово ритуално стављао нарове, лимуне или главицу купуса и месецима посматрао како се претварају у мртву природу коју никада неће насликати.

Неко ће можда рећи да су два Петра, на први поглед, деловали веома удаљени као уметници - Петар је ношен таласима из родне Истре или Веле Луке, београдском кошавом као дете урањао у слике, а Петер је контемплативни писац који анализира и промишља свет и људе око себе. Али негде у дубини упостављена је нека врста стваралачког братства, која је довела до тога да, као у романима из 19. века, Петер пише писма Петру иако их дели петнаестак километара, а Петар у два наврата слика врхунске портрете Хандкеа. У једном од последњих сусрета, Петер је дошао код Петра да откупи један од портрета које је Омчикус насликао и да му донесе примерак свог романа Велики пад на немачком језику са посебном посветом. На насловној страни се налазио портрет Петра Омчикуса. А аутор портрета је Хандке.  

Сведоци сусрета Петра Омчикуса и Петера Хандкеа кажу да они нису причали о великим светским темама, јер су прећутно установили да ту постоји потпуна сагласност. Нинко Радосављевић, најближи Петров пријатељ у последње две деценије живота, каже да их је „првенствено везивала њихова људскост и природност, па тек онда интелектуална узвишеност, продуховљеност".

„Господин Хандке је разумео Петрову супериорност изражену кроз једноставност, опуштеност и уживање у, рекли би они који другачије доживљавају живот, ситним животним радостима. Петар је срећу налазио у свему и свима и господин Хандке је то препознао", описује Радосављевић. „Њихови сусрети никада нису били наметљиви, нити оптерећени тешким темама, веома ретко се говорило о сликарству или књижевности. Два интелектуална дива, свесна сопствене вредности, спајало је искрено пријатељство, и њихова дружења била су проткана бојама и мирисима природе: шљивама у дворишту у пролеће и јесен, светлосним дешавањима, соланама, Панонијом, мирисима и укусима риба из Петровог камина и вина које је увек било гост и сведок тих незаборавних сусрета."

О тој лежерности и одсуству сваког прагматизма, сведочи чувена анегдота о којој често причају Петрови пријатељи. У периоду када Омчикусу није ишло најбоље, његов пријатељ Бата Михајловић довео је свог галеристу Полака у Петров атеље да погледа и купи неку слику. Када је два дана касније Полак дошао да узме слику коју је рекао да ће купити, Петар је му је кроз осмех рекао да је преко те слике насликао нову. „Нисам имао ниједно празно платно, а са овом сликом иначе сам био најмање задовољан", рекао је кроз осмех Омчикус запањеном галеристи.

Када је потписник овог текста једном чекао Петра Омчикуса испред његовог стана у Земуну како би отишли у један од престижнијих београдских ресторана, Петар се појавио са свежим плавим, зеленим и жутим бојама на белим панталонама. На питање да ли је акварел у питању, кроз осмех је одговорио: „Док сам те чекао, желео сам да завршим једну слику која ме дуго мучи али ме је више она насликала него ја њу".

Петров пријатељ Петер је, такође, на првом фестивалу Кустендорф, којем су присуствовали Никита Михалков, Фатих Акин и бројна велика имена светске кинематографије, после сваког доручка одлазио у вишечасовне шетње по околним селима, прихватао позиве сељака да сврати код њих и причао о њивама, овцама, воћу, ракији... Када је добио Нобелову награду, коју је вероватно за коју деценију одложило Хандкеово путовање до српских река, изјавио је да се нада да ће му мештани Велике Хоче дозволити да проведе две недеље с њима.

Доброте и зло 

Иако је сасвим разумљиво да је пријатељство Петра и Петера било саздано на људској и стваралачкој блискости или нечему што се, изгледа, зове искреност у животу и уметности, Хандке је можда у породичним биографијама брачног пара, на стаблима породица Бокшан и Омчикус, најпрецизније видео како су настајале и нестајале прва и друга Југославија, две земље и једна идеја за коју је посебно везан. Можда је Хандке у Југославији видео доброте које су њени грађани приметили чим су нестале, а у њеном разбијању грозоте о којима се углавном у свету ћутало, али и Петар и Коса, због својих богатих породичних историја, као да су били модели оних Срба који су дубоко поносни на порекло а увек отворени за живот и пријатељство с другима. И због тога су платили већу цену распада прве и друге Југославије од других.

Један од Петрових предака био је архимандрит манастира Крка, Герасим Омчикус, који је успео да почетком 19. века одбрани манастир од унијатског, промлетачког епископа Венедикта Краљевића и манастир и Богословију Крка остави као једно од најважнијих одредишта српске цркве. Рођен у Истри, од оца Петра, Србина из Книна, и Маријете, Хрватице са Корчуле, Петар Омчикус пре Другог светског рата долази у Београд где га сликарство осваја на изложбама италијанског портрета 1937. и Саве Шумановића 1939. године.

Иако су се склонили од усташког прогона, Петровог оца као левичара одводе у логор Бањица, а Петар са старијом братом постаје скојевац и затим одлази у партизане са којима ослабађа Београд. Револуционарни, комунистички занос није трајао дуго. Године 1945. започиње студије на Академији ликовне уметности у класи професора и великог сликара Ивана Табаковића, али већ 1947. године, заједно са колегама са класе Мићом Поповићем, Вером Божичковић, Батом Михајловићем, Љубинком Јовановић и будућом супругом Косаром Бокшан, напушта факултет да би отишли у Задар да се сами едукују и слободно сликају. Године 1952. године, Коса и Петер одлазе у Париз у уверењу да се вероватно неће вратити у Титову Југославију у којој су бркови, комбајни и ударници били обавезна тема на платнима.

Занимљиво је да младим ватреним емигрантима који су причали како ће се одрећи и југословенског држављанства, избегли и осуђени предратни премијер Драгиша Цветковић по париским клубовима говори да се никада не смеју одрећи ни пасоша, ни своје земље.

Како је идеолошка дисциплина у Југославији попуштала а носталгија у Паризу јачала, сликари из париског круга све чешће долазе у домовину. Распад Југославије и стално медијско обрађивање теме Велике Србије као да је од Париза учинило место у којој имају атеље и стан, али не и инспирацију.    

Бокшанови

Коса Бокшан потиче из једне од најугледнијих војвођанских породица (мајка јој је из чувене породице Мушицки), а њен отац Славко је као стипендиста Српске велике гимназије дипломирао електротехнику у Берлину 1913. године. Широј јавности је мало познато да је отац Косе Бокшан као млад инжењер у Берлину 1932. године објавио књигу Никола Тесла и његово дело (Nikola Tesla und sein Werk), после чега је између Тесле и Славка Бокшана успостављена пријатељска кореспонденција, а Славко постао главни промотер и заговорник Теслиног дела у Европи.

„Примио књиге, изразили сте се снажно, мајсторски. Фала Србине. Ради се на преводу, поздрав Никола Тесла", наводи се у једном од телеграма који је највећи српски научник послао оцу Косе Бошкан. Славко се са супругом, Немицом Хеленом Гертрудом Јариус, враћа у земљу као преставник чувене компаније „Сименс-Халске", али убрзо оснива сопствено предузеће које је подигло електричне централе у Аранђеловцу, Неготину, Битољу, Лозници.

Слом прве Југославије сломио је и породицу Бокшан. Када је избио рат, мађарски фашисти у Сомбору убијају Славковог брата, проту Димитрија, а 1942. године испод дунавског леда у Новом Саду страдају брат Милош, који је био потпредседник Матице српске, и сестре Катица и Косара, по којој је Коса и добила име.

У Велој Луци на Корчули, месту које је поред Париза и Београда била главна Петрова и Косина адреса и у којем је Петар организовао бројне културне манифестације, Коси Бокшан је пред крај живота на притисак једног локалног моћника отказана договорена изложба - због њене српске националности.

У тексту за каталог Косине никада одржане изложбе „Солане", Хандке подсећа да је со, не само на Балкану, израз гостопримства и закључује да су Косине „Солане" један покушај очувања, спасавања, у смислу Сезановог израза: „Треба пожурити пре него што све ишчезне".