Нико, глас трагично узвишене лепоте: Рађање музике из духа Холокауста

„Током 2004. године, провела сам анкету ограниченог обима која се састојала од разговора за усмену историју с Нијемцима који су за вријеме националсоцијализма били дјецом или младим људима“, пише Керолин Бирдсел (Carolyn Birdsall) на почетку своје groundbreaking студије Nazi Soundscapes. „Оно што је привукло пажњу, међу другим темама, била је њихова повишена свијест о звуку у свакодневици урбаног живљења, нарочито током Другог свјетског рата, и осјећање да су ушевидци тог раздобља.“

Но, по Бирдселовој, ритмичка хармонија, технолошка иновација и национална утопија – идеали нацистичког друштва развијени из Вагнеровог Gesamtkunstwerk-a и развијани унаточ рату – нису се могли одржавати у ратним условима јер су „претпостављена неутралност медија и пажња публике били разбијени неконтролираним звуком рата споља.“

Тај звук, звук рата споља, не само да је превладао конструисани идеолошки звучни наратив нацистичке Немачке, него је – преплетен с њим – створио звучни амалгам који је у поратним деценијама био несавладив за линеарне наративе који су покушавали да пацификују немачко сјећање на рат (а посебно на холокауст), а били су базирани на казивању, писаној ријечи, фотографијама па чак и филмовима.

Указујући на разумијевање мита о Нарцису које је развила Гаjатри Спивак (Gayatri Spivak), по коме „Ехоино понављање Нарцисових ријечи може измијенити њихово изворно значење, независно од њене намјере“, Бирдселова каже да то отвара пут ка “сонару који покушава да зађе иза тзв. ‘буке' званичних дискурса“, и закључује да “немачко друштво у протеклих шездесет година није нужно остало нијемо о периоду нацизма“.

„Поноћни вјетрови приземљују се на крају времена / Тамница тоне у дремеж до краја времена / Буревјесник отпјевава звук кућног звона до несвршеног краја времена“, стихови су пјесме Evening of Light њемачке пјевачице Нико с њеног албума Marble Index из 1968. године којим је она извела коперникански обрт у свом животу и од Ворхоловог модела и Фелинијеве звијезде постала ... неко и нешто друго. (У овом тексту се морало подразумијевати да читалац зна ко је Нико јер би њен CV био презахтјеван за предвиђени обим чланка.)

Достојни неког Götterdämerung-a који би био писан на крају XX вијека – уосталом они реферишу на Вагнерову O du, mein holder Abendstern из Tannhäusera колико и на Блејкову Evening Star – ови стихови су свакако пророчки, колико ће пророчко бити и њено ултимативно читање Морисонове The End.

„Она је живјела у другој димензији“, како Џенифер Отер Бикердајк (Jennifer Otter Bickerdike), у књизи која је по свему покушај да се напише дефинитивна биографија Нико, цитира њеног сарадника из осамдесетих Џејмса Јанга (James Young), који је и сам написао не једну књигу о Нико. „Све је то потицало од њеног насилнога дјетињства. Она није могла да се отргне од трауме одрастања у нацистичкој Немачкој. То искуство ју је емоционално закључало.“

Иако ће Отер Бикердајк посветити за овако амбициозну накану запањујуће мало простора самој музици Ниkо – по неколико страница за сваки албум – она ће први пут истражити њене формативне године довољно детаљно да бисмо могли видјети како је то одрастање у soundscape-у нацизма текло.

Одакле долазе пјесме?

Када су питали Нико одакле долазе њени стихови, Нико одговара да су она проистекли из њеног доживљаја Берлина 1946. године (она тада има осам година), и „гледања цијелог града разореног. Волим пало царство, слику палог царства.“

„Егзекуција америчког наредника који ју је силовао; берлински ваздух испуњен прашином с гробова“ – ове слике одређује и Џејмс Јанг као кључне слике њеног живота.

Те су слике звучне: када један од њој истински блиских људи, Дени Филдс (Danny Fields), каже да „ти одрасташ под бомбама – то је било њено дјетињство“, цијела ствар добива и свој конкретан звук.

И закључак Дејвида Џеја (David J, басиста Баухауса), јесте да је „кључ стварно у томе што је рођена под сјенком Другог свјетског рата која се надвијала над њом, и она је тога била јако свјесна. Нацисти и све то. Берлин ... Она је [...] производ свога времена на коју је то историјско доба утицало и она га коментарише на њен сопствени креативни начин.“

Отер Бикердајкова је заиста дала глас многим перспективама на Нико и уредно је пренијела скоро свеопште мишљење како је Други свјетски рат кључно утицао на њу.

Значајна новост коју доноси ова књига јесте сазнање тога колико су у утицају рата и нацизма на Нико значајно мјесто имали судбина Јевреја и нацистички систем терора: синагога запаљена у Келну у Кристалној ноћи била је само стотињак метара од Улице Мајстера Герхарда где је тек рођена Криста Пефген (Christa Päffgen) живјела са својом мајком; управник дјечјег дома у коме је Криста била једно кратко вријеме смјештена – био је истовремено и шеф пројекта Т4, убијања „невриједних живота“, за Берлин.

„Казивала би ми свакакве ствари о свом дјетињству“, прича Џејн Голдстроу (Jane Goldstraw), „о томе како је морала да прескаче стрељане Јевреје и такве ствари“, несумњиво и о томе како је „гледала возове смрти како се котрљају ка логорима“.

У Манчестеру, Нико нотира да је време јеврејских празника: „Јеврејска Нова година је најпобожнији део године и сав Народ пости цијели дан.“ Штавише, Нико је као шабатни гој палила свијеће свом кућевласнику Јеврејину и укључивала му пећ, и „то је радила и као дијете“. Коначно, у кључном моменту свог живота, у пустињи с Џимом Морисоном, она овако описује живот у визији који су тамо нашли: „Били смо као Индијанци који су живјели на овај начин хиљадама година, прије хришћана, једнако дуго као и Јевреји.“

Звук рата

Рат је, коначно, одредио и њен скитски и аскетски начин живота: ако „она није имала много више од одеће на себи, ствари у тој њеној торби и хармонијума“, било је то зато што је она с мајком „живјела у једној соби у подруму куће срушене у бомбардовању, као и сви у Немачкој у то време“.

Трансформација дјетињства Нико и звука рата, и рата и холокауста самих, у низ њених ремек дјела – албума Marble Index, Desertshore, The End и Camera Obscura, који се протежу у периоду од 1968. до 1985. године – раскрива се у начину на који је Јоланда Гампел (Yolanda Gampel) покушала да се носи с немогућношћу трансфера искуства холокауста и, сљедствено, с провалијом између покољења које је прошло кроз холокауст и покољења коме то искуство мора да се пренесе. „Позајмљен из нуклеарне физике, појам ‘радијација' је метафора за монструозне посљедице изазване социо-политичким насиљем“, каже Гампелова.

Радиоактивна идентификација, наставља она даље, „може нагло испливати у моментима екстремних трауматских тензија; и онај који носи такву метафоричку радиоактивност у својој психи или у свом тијелу, као траг или нуклеус идентификације у било којој форми, може себе наћи затвореним и неспособним да живи свој живот.“

Трауматске тензије у животу Нико, које је Отер Бикердајкова заиста минуциозно документовала и приказала у свој књизи, јесу њу онемогућиле да живи свој живот и Нико је умјесто свог живота практично почела да живи апокалиптичну свечовечанску трауму коју је проживела као дијете, „фантазматски асимиловану, фиксирану и интернализовану“, рагнарок Другог свјетског рата.

Овај „радиоактивни нуклеус“ као „бескрајни, убрзани процес у коме било шта може да се уобличи и потом одмах нестане“, који „парадоксално, садржи сваку могућност за промјену“, истовремено је онемогућавао Нико да живи свој живот и стварао њоме величанствен низ умјетничких дјела, јединствен у својој аскетској узвишености и величанствености, скоро неупоредив не само унутар поп музике и поп културе, него и у оквиру укупног људског стваралаштва.

Један немачки глас

Коначно, стваралаштво Нико је и свједочанство о једном њемачком гласу који је глас рата, смрти и холокауста – и глас трагично узвишене љепоте.

Књига Џенифер Отер Бикердајк детаљно и са усрђем документује како је живот Нико био опредељен њеном немогућношћу да живи сопствени живот, и како се то манифестовало у њеним односима с људима око себе, који у низовима пролазе кроз ову књигу, један заумнији од другог.

Ова књига први пут даје и довољно материјала да би се разложно могло поимати и размишљати о начину на који је Нико била просто рођена у звучном пејсажу Другог свјетског рата, нацизма и холокауста и како су они као нека понорница унутар Нико (пре)усмјеравали њен фасцинантни живот – иако писац маши да ту успостави изравне везе.

Коначно, оно чиме се ова књига уопште не бави то је сама суштина Нико: њено стваралаштво које је она сматрала толико важним да је сопствени живот зауставила да би се то стваралаштво родило. Као што је Лу Рид рекао за саму Нико, а што је неодвојиво и од њеног дјела: „То је таква личност да након сусрета с њом нисте више исти човјек.“ Та димензија Нико за Отер Бикердајкову је остала непознаница.

Занимљиво је да је ауторица урадила доста солидан посао на најсличнијем могућем случају – уредила је прије пет година врло занимљиву књигу о Joy Division, можда зато што ју је радила у low profile – али када се Џенифер Отер Бикердајк на крају књиге обрати Кристи Пефген ријечима „Надам се да сам исправила неправду према теби“, одговор је на жалост ипак одричан.

Утјеха је барем да је ауторица својом књигом дала много драгоцјеног материјала за оне који су спремни да се прихвате сусрета с Нико који може да им измјени живот.