Корнелије Ковач је стварао музику која је стварала епоху: Још сва срца охладнела нису štampaj

Да одмах кажемо: умро je гигант – колос наше музике и читаве југословенске цивилизације. А пошто већ говоримо овако, у метафорама, хиперболично, онда то можемо и проширити: Корнелије Бата Ковач, баш попут многих митских бића из класичне старине, носио је у себи двоструке, или чак вишеструке и, наравно, по природи ствари супротстављене особине.

Већ од имена самога, као огледала у огледалу, па из тога и на симболичком нивоу: у каталогизовању Батине дискографије, код нас и интернационално, требало је уписати његово име композитора, текстописца или аранжера, и досад постоји најмање педесет (!) начина како су забележени његово име, презиме, надимци и псеудоними.

Скривен под рефлекторима

Сваки пут кад нам неко рођено име напише другачије, то је извесно дописивање идентитета, умножавање. Ако овакву бројност која сведочи о вишеструкости редукујемо, онда бисмо могли рећи и овако: као музичар, чудесни богомдани талент усложен с неуморним радником у себи који свој занат бруси свакодневно, Бата је носио два супротстављена типска обрасца, један модеран и један старовременски, да би се у историји наше музике најпре зачудно јављао као чувени Зелиг – аутор и музичар који се редовно појављује тамо где га се не очекује.

Од самог почетка већ: од драгог и наивног раног „буги вугија“, који одмах и трајно сигнализује наше предрокерско раздобље, и песмице „Четири младића иду с Требевића“ у извођењу Веда Хамшића (1964, пре 58 година!), па до апсолутне супротности и вероватно првог истинског ремек-дела југословенског рокенрола, песме Индекса која је уранила управо онолико колико је у својој другачијости и револуционарности променила језик и проширила вокабулар домаће музике – до „Плиме“. Плоча је снимљена 1968, али је пуштена у јавност тек 1972, јер су се бојали да је сувише напредна и радикална. Иако је њен текст на омоту плоче погрешно потписан као рад Даворина Поповића, јединог Пјевача међу певачима, текст за „Плиму“ заправо је написао Бата Ковач.

Његово такво зелиговско појављивање на неочекиваним страницама и закуцима, скривен под рефлекторима, наставило се у Батином случају у големом музичком и културалном луку. А тај се временски лук бројем година данас чини мањим него што је заиста био: оних двадесет година, од 1970. до 1990, немерљиво је дуг период у односу на последњих тридесет, и то у једној трагичној пропорционалности: што је време богатије и прегнантније, то године делују краће. И обратно.

Двојни идентитет 

Е сад: који је то композитор могао прво да напише „Једну жену“ и „Пут на Исток“, најсмелије композиције југословенског прогресивног рока (неко ће рећи најпомпозније, оне с „вишком негативне слободе“), које је Бата снимио с Корни групом, а онда десет година касније да сними нешто што су му многи замерили (погрешно и снобовски), песму за коју би многи добронамерни слушалац данас остао изненађен да је дошла из истога пера као и претходне – „Ситније, Циле, ситније“, коју је Бата дао Брени. 

Овај заразни комад музички је много преварнији него се чини. Немамо сад простора да сувише образлажемо теорију о снази комбинације двочетвртинског сакривеног чардаша и четворочетвртинског рокерског наглашеног удара у осминкама, уместо тога довољно је рећи да новосадски хеви метал „зачињавци“ из групе Грива нису ту песму снимили само тако, као шалу, мини-гротеску, него је на ствари била дубља музичка веза (па ко веровао, а ко не).

Елем, писати такву трансжанровску поскочицу за највећу југословенску женску звезду свих времена, а мало пре тога написати и класичну, потпуно „америчку“ рок-баладу „Ти само буди довољно далеко“ и хардрокерску вожњу „Уморан од свега“, обе за (само)потцењену Генерацију 5, ту је очито реч о неком другом принципу рада од онога што се Бати прелако и површно приписивало као „тезгарење“, чак ако је и он сам то можда мислио. Дело влада уметником, а не обрнуто, што је једна ненаучена лекција у нас. И на крају... ех, и на крају.

Пре неки дан, најутицајнији дискографски уредник Југославије, Синиша Шкарица, пишући на округли рођендан музичара из сасвим друге „дијагонале“, о Дину Дервишхалидовићу, такозваном Мерлину, подсетио је на нешто. Ако постоји лабудова песма земље која се звала Југославија, која скида неке тамне звезде са неба и песма која је, како би Крлежа рекао, „један истински мементо“, то је она песма о јоргованима, Мерлинов дует с Весном Змијанац.

У изненађењу и забораву, схватамо да је и ту песму аранжерски смислио, обликовао Бата. Ту будућу тужбалицу будуће изгубљене деце над читавом једном нестајућом и ускоро несталом цивилизацијом, и то pro futuro, песму која је унапред отпевала наш властити заједнички крај и крај онога што смо били, у часу нагло промењени, другачији, чудно мутни, као да се ослобађамо једнога времена за неко боље, не знајући да ће бити управо обрнуто. 

То је био још један зелиговски део Батин. Зашто је то важно?

Тражећи Галатеју 

Зелиг је људска енигма, човек који у жељи да се свиди свима постаје као они, узимајући нешто од њихове снаге и облачећи то као нову кожу. Зато је он свуда, невидљив кад је на највећој позорници и нагло видљив тамо где га нико никад не очекује, у времену и много времена након догађаја, након стварања неког дела.

Али, други део Бате Ковача био је управо супротан томе. У наставку митолошке метафорике Бата је много очигледније био нешто као антички и бернардшоовски Пигмалион – онај који обликује другог и ствара га, довршава, дописује. Пигмалион се заљубљује у Галатеју, у савршен кип од слоноваче који је његово властито дело. Уметношћу створен, он га уз помоћ богова оживљава. Једино што у је овом случају, његовом и у нашем, Батина „Галатеја“ била мушко. Мада и то не без остатка, као што и припада.

Као најава тога најпре је био несумњив Батин утицај на рађање најпосебнијег вокала (и такође ауторског иноватора, али то је д(р)уга прича) – на то како је “настао“ Дадо Топић. На њега је извесно оставила утисак Батина „Етида“ из 1970, коју је снимила Корни група, са Златком Пејаковићем као певачем.

У овом смислу Пигмалиона и Галатеје, о мушком и женском принципу дакле и њиховим психолошким и психоаналитичким комплексностима, артикулисаним први пут управо кроз митове, писао је много један аутор, једини од двојице заправо на које помислимо рефлексно у овом питању – сам Јунг.

Занимљиво, баш на тој линији, а у размени порука ових дана, пише ми пријатељ, загребачки критичар и музичар Дамир Филиповић: он у Батиној „Етиди“ – „у соби крај клавира, стојим сам без ње“ – види пример јунговске аниме, несвесне женске стране у мушкарца. Тај принцип женске сензитивности у мушком бићу које пева кроз другог, кроз своју „Галатеју“, Бата није могао извести кроз „дионизијског“ Топића.

Право „обликовање“ зато настаће врло брзо потом кад Бата раних седамдесетих пронађе младог сарајевског тенора, лепог као жена, или још компликованије – као неко андрогино чудо.

Сусрет са Здравком 

Сусрет Батин са Здравком Чолићем, тим Једнорогом наше музике, с његовом физичком појавом и страховито високо импостираним тенором, који је пак умео да дражи и дивним природним, нижим тоном, све до баритонских свежина, тај сусрет аутора и извођача био је најбољи замисливи спој. И готово филмски сиже за тренутак у коме композитор схвата да напокон има певача коме може да пише најзахтевније песме, али и уједно оне које ће добацити готово до свих, до несхватљивих маса младих, у којима еротички принцип управо буја, и не само до њих. Био је то догађај који ће променити не само музичку и естрадну сцену (кога брига за ово потоње уосталом?), него ће обликовати и свест и музичку перцепцију читаве једне земље, и више од тога: њен властити доживљај саме себе и света око ње.

Негде на почетку био је тај „Април у Београду“, симболичко уметничко сљубљивање двојице музичара од којих ниједан није Београђанин, у песми која је сама слика узнесеног романтичарског радосног кајања, с оним ретким тонским, хармонским и стиховним болом који тако лепо боли.

Док смо на вест о Батиној смрти као бродоломци размењивали поруке, што чинимо све чешће над застрашујућом учесталошћу којом одлазе велики уметници, недопуштеном брзином и бројношћу, стигла је порука једног пријатеља, загребачког теоретичара књижевности и музичког критичара Томислава Брлека, који је прецизно одредио необични, стваралачки и комерцијално запањујуће успешан ауторски и извођачки пар: „Јесте Чолић пјевач каквог нема и увијек је сјајан, али Ковач му је као нико створио простор да дође до изражаја – напросто су били идеални један за другог.“

Чола је дакле заправо права Батина „анима“, у јунговском смислу, женска сензитивност у мушкој души, оно осећајно а потиснуто у певаној музици и на музичкој и читавој културној сцени. Бата је кроз Чолића извукао на површину нешто из дубоко потиснутог колективног несвесног: то је мушкарац који иза сто велова има несумњив ерос за који се не зна је ли мушки или женски – или обоје – бескрајно деликатну душевну и једнако физичку сензуалност каква дотад није код нас постојала нити ће више постојати, јер су за то били потребни шири, најшири, услови.

Југословенска тачка 

И наравно земља каква нигде до тада није постојала, саграђена на неким принципима које није делила ни са једном друштвеном и идеолошком грађевином у историји. Уз то, то је био период који је био њен најсрећнији час. То јест, деловао је управо тако, као час, а у тај час је стало толико тога да се не потроши ни у ових тридесет година хелдерлиновског „штурог времена“.

Само је Југославија те 1972. била у стању да створи и призове цивилизацијски, историјски, умни простор Духа у којем ће бити могуће да се оствари ауторско-извођачки „златни пресек“ двојице највећих талената унутар једног иначе наизменично потцењиваног и доминирајућег жанра, наизменично лепог као нека несхватљива појавност и готово испражњеног од значења и значаја.

Бата Ковач као демијург и Здравко као извођач који зачето довршава и уобличава, уздиже ноте и речи с папира, уз малу трупу сарадника, најврснијих људи заната и припадника ове уметности која је у исто време и аутономна и примењена, створили су у тим срећним околностима (с тек покојом капи општег пелина) нешто јединствено и непревазиђено, што је могло да се деси и оствари само тада и ту.

Творци тога, колико год свесно упрли да успеју у намери а да им уметност буде реч коју не помињу, нису срећом остали само на томе, упркос самима себи и својој памети. Песме и време почели су да доминирају и њима и њиховим првобитним намерама и отели се од њих, онако како се догоди неком вишом срећом и благословом у оним најкраћим интервалима културне и друштвене историје. 

У музици Бата је донео нову осећајност епохе, коју је сам кристализовао и њу унео јасне савремене али и скривене класичне вредности, које је мајсторски проткао у форму поп-песме и тако освежио читаву дотад већ уморну „шлагерску“ али и целокупну музичку сцену.

Музички класично образован клавириста и аранжер, Бата Ковач је владао техником и формом. Али надахнуће и таленат нешто су чиме се не може владати, него само делимично усмеравати. Бата је мислио да кроз познавање формално-техничких аспеката музике влада и инспирацијом, а у нападима циничности и горчине говорио је да је инспирација фантомска ствар, а да је занат оно што прави песме. Наравно, није било тако. Таленат и надахнуће, а не занат, дали су оно најбоље и најсрећније што је радио. Јер не пишу се онакве песме из заната. Лажу аутори. Занат их уобличава, али мелодиозност какву је у себи имао Бата никакве везе немају са тим.

Није technē него је poiesis оно што је остварило његове најбоље песме. Од „Јутро ће промијенити све“, коју ће 1968. снимити Индекси, а у којима је и Бата свирао (поново подсећамо на тај кључни бенд и Сарајево као град, из којих ће се, из бенда и града, родити кластер најчудеснијих ствари у земљи Југославији) па све до времена после времена и песме „Златни дан“, вероватно најсветлије и најлепше песме снимљене у протекле три распарчане деценије.

„Златни дан“ је то што јесте управо зато што нема ништа с временом у којем се нашла, као и њена савршена интерпретаторка, него са оним прошлим и несталим, као подсетник на изгубљен век.

Батина песмарица и све што је подразумевала и подразумева својом лепотом, бројношћу, поетским учинком и еросом, највећа је и најуспелија, савршена песмарица наше музике.

Корени романтизма 

Једна се пак музичка црвена нит у техничком и поетичком смислу провлачи кроз готово све Батине песме у такозваној популарној форми.

Бата је хармонски и мелодијски формално био романтичар – „нови романтичар“, да се поиграмо. У његовим песмама често се чује ехо, атмосфера, цитати и варијације Шопена и шопеновских, мелодија и хармонија. Поетички можда и не сасвим освешћено, али то и није битно – кад је тај романтичарски дух пуштен из боце није било назад, упркос аутору и његовим „нарцистичким траумама“ и музичким амбицијама у „прогресивним“ инструменталима од шеснаест минута и немара према тексту.

Зато, ако је у културу припустио тај романтички, шопеновски тонски принцип, требали су му – ради певача, али још више ради саме музике – и текстови који би одражавали сензибилитет музике. И добио их је.

Нашао их је сам, и то не само у савременицима, Душку Трифуновићу, Кемалу Монтену, Ђорђу Балашевићу, Бори Ђорђевићу, Бреговићу, Арсену, Бајаги с којима је радио, чак и жени Споменки, а сви су они дошли да њему и Здравку дају најбоље од себе. Нашао их је Бата и далеко у прошлости, у измаглици књижевне историје и културе, дубљом везом у историјским романтичарима, онима из формално-књижевне и теоријске класификације појма романтизма.

До Бате, романтичара у музици, готово судбински морала је стићи и лирика српских романтичарских песника. Отуд, његов први величанствени тренутак био је сусрет са стиховима првог од њих, Бранка Радичевића, чијих пар стихова је метрички прерадио, прилагодио мелодији и ијекавизирао за сарајевског и свејугословенског певача. Бранкова песма „Пјевам дању, пјевам ноћу“ у палимпсесту је давна посвета несрећног младића младој жени. Њен отац, Вук Стефановић, који као какав бог ствара језик којим млади песник пева његовој кћери Вилхелмини, Бечлијки која пак најбоље говори и мисли језик што није ни очев ни песников, тог младића у ствари не воли.

На страну сад прича и факти о песнику и композитору, тек Бранкова песма је ретком изврсношћу заживела с музиком и 130 година касније отпевана родила милионе личних прича и историја. Једна од њих ми се поново јавила на вест о одласку композитора и прекрила ме меланхолијом, бившег дечака, као и увек кад бих се сетио давног свршеног времена друге половине седамдесетих година прошлог века и свог професора музике, човека природног великог слуха и још веће љубави према пићу као у ендемској ствари његовог родног Загорја. Сетивши се песме, видео сам пред собом тог несрећног човека, професора Фрању Г, како на пијанину свира „некај кај му се свиђа од модерне глазбе“. Његови дебели прсти прелудирају познату мелодију, све док ја, његов ученик, не схватим да је то што чујем варијација на рајски, целестијални рефрен „да си звијезда селе моја“ из песме која је тих година залудела целу земљу, све њене девојчице и дечаке, тинејџере и средовечне, у читавој географској и емотивној дијагонали... 

Пјесмо моја

Неколико година после албума Ако приђеш ближе на коме је Здравко отпевао Бранка, Бата ће у зениту своје стваралачке напетости написати једну од најдраматичнијих популарних (?) песама, поново за своју „мушку Галатеју“, сада пак на стихове песника који је са својим романтизмом пар деценија каснио за Бранком. Била је то „Песмо моја“ Јове Змаја, коју ће Здравко пред истек чудесне деценије снимити у монументалном Батином и аранжману Горана Бреговића. 

„Пјесмо моја“ више је од „обичне“ песме. Писана је у више делова, као класична композиција, у неуобичајеној форми за поп-песму са оном „кодом“ на крају, додатком где се у контрамелодијама певач натпевава са собом. Толики такозвани обични али и неки веома мислећи „паметни и књишки људи“ по академијама и данас се јеже од учинка – од златног споја композиције, аранжмана, инструменталне и певачке изведбе, од намере и амбиције, од понесености, гордости и хибриса, од невиности и ероса певача и фрустрираности композитора који хоће да прескочи преко своје сенке. А коме то овде, као и у свакој бајци – успева.

Потонули потконтинент 

Историју, податке, побрајања, класификације и статистике, бројеве и листе, факте и контрафакте читајте другде.

А пошто смо  ето о музици и времену другачије вере писали у митском кључу, да тако и завршимо, сад кад се окончао земни живот једног од најталентованијих наших људи, човека који је обликовао, како би Мухарем Баздуљ рекао, „југословенски потконтинент“, и југословенској цивилизацији дао и себе и своје дело и као ризницу да се не потроши и као место будућих митова. 

У три аврамске религије постоји прича о дивовима Гогу и Магогу. У најширем смислу, они су негативна метафора за Апокалипсу, за Крај времена – али не и за крај света - за време пре доласка Месије. Но, има у тој легенди или пророштву и једно много амбивалентније место. Наиме, ова два имена на неким местима значе индивидуе, јединке, а у другим текстовима она се не односе на једно биће, него на земљу, штавише и на неки изгубљени народ. У Књизи свих књига они дакле стоје за све то.

И кад се заједно испише њихово име, не зна се и заувек ће остати нејасно да ли се говори о живом, нама сличном бићу, или о земљи.

Баш тако.