1991 – година која се враћа štampaj

Постоје у археологији две скраћенице које се релативно често користе као испомоћ у датирању, а потичу од латинских фраза. Једна је TPQ, а друга TAQ. Прва (Terminus post quem) означава најраније време кад је могуће датирати неки догађај, док друга (Terminus ante quem) означава најкасније могуће време датирања догађаја.

У историографским, публицистичким, журналистичким, па и обичним усмено-кафанским расправама о распаду Југославије, често се дискутује који је TPQ. Једни кажу да је то Декларација о језику објављена 17. марта 1967, други кажу да је то Устав из фебруара 1974, трећи помињу смрт Тита 4. маја 1980, четврти указивање Госпе у Међугорју 24. јуна 1981, пети чувени инцидент на Максимиру на утакмици између Динама и Звезде 13. маја 1990, а и шести, седми, осми, девети, десети и ини имају своје теорије.

Из неког разлога, TAQ готово никад није тема таквих полемика. Можда је то једноставно зато јер дилеме нема. Најкаснији могући термин датирања распада Југославије је 1991. година. У њу је СФРЈ ушла као земља у озбиљној политичкој кризи, но истовремено и као земља са непољуљаним међународним суверенитетом и територијалним интегритетом, дочим на крају те године СФРЈ и de facto и de iure више није постојала.

Јесте ли за то...?

Истини за вољу, само осам дана пре почетка 1991. десио се дотад најозбиљнији ударац целовитости СФРЈ. У Словенији је 23. децембра 1990, наиме, одржан референдум с питањем „Јесте ли за то да Република Словенија постане самостална и независна држава?" За успех је био потребан позитиван одговор апсолутне већине бирача. Три дана касније, председник Скупштине Словеније Франце Бучар свечано је објавио да је излазност била скоро 91 одсто, а да је близу 95 одсто оних који су на референдум изашли, односно 88,5 одсто оних који су уписани у бирачки списак, гласало за самосталну и независну Словенију. Рекао је такође да законодавни органи Словеније морају да повуку неке формалне потезе у складу са резултатима референдума најкасније за шест месеци.

За велики део становништва Југославије тих шест месеци било је нешто као „грејс период" у коме ће се ваљда изнаћи решење. Уосталом, све се тако брзо мењало. Ни пуних годину дана раније, крајем јануара 1990, Милан Кучан је у разговору за загребачки „Данас" рекао да не може уопште да се помири са опцијом могућности распада Југославије. Док откуцава поноћ између тридесет првог децембра 1990. и првог јануара 1991. та могућност је живља него пре годину дана, али нипошто није извесна.

Само да рата не буде

Ако се људи нечега боје, то је оружани сукоб. Насиље каквом људи сведоче на телевизији, од Блиског истока до Румуније, нешто је што ваља по сваку цену избећи.

Није зато случајно да већ деветог јануара те 1991. Председништво Југославије издаје наредбу о расформирању свих паравојних јединица као и њихово разоружавање. У Словенији и Хрватској наредба се углавном игнорише.

Једва две недеље касније, на Телевизији Београд приказани су тајно направљени снимци будућег министра одбране Хрватске Мартина Шпегеља и његових сарадника у акцији нелегалног увоза оружја. Случај је постао познат као „Афера Шпегељ".

Отприлике у исто време, у Београду се сусрећу делегације Србије и Словеније које предводе Слободан Милошевић и Милан Кучан, када Милошевић поручује да се Србија неће супротстављати словеначком стицању независности, ако то буде ишло мирним путем и у складу са Уставом.

Словенци настављају да припремају формалну објаву сецесије тако што, рецимо, обустављају слање регрута у Југословенску народну армију. 

О тадашњем стању у ЈНА, Иво Банац десетак година касније пише: „Премда по саставу средњег и нижег официрског кадра претежно српска и црногорска, ЈНА је до љета 1991. била више комунистичка него српска институција. Чак и након преокрета у источној Европи, армијски заповједници су себе доживљавали као бранитеље социјализма. (...) Највиши официри ЈНА ступили су у контакт са совјетским војним врхом и другим тврдолинијашима у источној Европи. (...) Кад се ЈНА умијешала у борбу, више није била вјеродостојна као савезна институција".

Управо уз помоћ ЈНА, Милошевић је разбио београдске опозиционе протесте од 9. марта 1991.

Једва две недеље касније, као да жели да му помогне и пружи му руку, Фрањо Туђман се у Карађорђеву сусреће с Милошевићем. Око овог састанка створила се мрачна легенда која живи до дана данашњег. 

По речима већ цитираног Ива Банца, у овом „армијском одмаралишту у Војводини" два председника су се „очито сложили о увјетима српско-хрватског рјешења које ће обухватити подјелу Босне и Херцеговине и размјену становништва, док ће се Бошњаци Муслимани морати опредијелити или за Србију или за Хрватску.

Будући да подела Босне и Херцеговине није могла бити остварена у миру, постоје назнаке да су Милошевић и Туђман доиста расправљали о условима свог каснијег војног ангажмана. У том смислу се може спекулисати о оквиру 'договореног' рата , намијењеног учвршћивању врха власти двију национално хомогених држава".

Како пролеће одмиче, на територијама Хрватске где помешани живе Срби и Хрвати све су чешће чарке и сукоби.

Прва ескалација тога била је оружана конфронтација у Боровом Селу између хрватских редарственика и локалних српских територијалаца када је почетком маја погинуло петнаест људи, дванаест из хрватских и тројица из српских редова. У Хрватској расте анимозитет према ЈНА.

У пресеку те две тенденције, десиле су се демонстрације у Сплиту након блокаде хрватског села Кијево у близини Книна.

Побеснели демонстранти из масе која је насрнула на један оклопни транспортер убиће регрута ЈНА на одслужењу редовног војног рока, деветнаестогодишњег Македонца из Кавадараца по имену Сашо Гешовски.

Хомогенизација на етничком нивоу већ је била увелико почела. Убиство младог регрута у хрватским медијима се листом релативизује па се пише како „свако разуман зна да тај оклопни транспортер с несретним војником никоме није био потребан, осим да провоцира". 

У истом том мају месецу у Хрватској се одржава референдум о „самосталности и суверености" на којем велика већина оних који су изашли гласа за издвајање из Југославије.

Понешто парадоксално на први поглед, управо у то време долази ред на Стјепана Месића да преузме место председавајућег Председништва СФРЈ, што је административним интервенцијама Борисава Јовића одгођено за неколико недеља, односно до пред крај јуна месеца. То је, међутим, време кадa истиче шестомесечни рок који је Словенија имала да након референдума прогласи независност.

Договором руководстава Словеније и Хрватске, обе републике су у парламентима прогласиле своју независност истог дана: 25. јуна 1991. 

На овом мјесту се вреди подсетити оцене о распаду Југославије коју је пре скоро десет година у једном интервјуу изрекао Станко Церовић:

„Као увијек у политици, лаже се у складу са тренутним интересима. То ће бити врло тешко размрсити у историјској науци. Распад Југославије су подржавале српска, словеначка и хрватска елита. На потуљен начин је подржавала и муслиманска елита око Алије Изетбеговића. Разлика је у томе што су српска и нарочито муслиманска елита то радиле глупо и стихијски, без јасне визије шта хоће, шта је могуће, и скривајући своје планове од сопствених народа, а словеначка и хрватска са каквом-таквом подршком народа и могућношћу да добију мале и стабилне државе, са подршком Њемачке у оквиру Европске уније. Срби и Муслимани су схватили да немају резервне куће тек кад им је она у којој су живјели била у пламену. И онда су сви почели да перу кривицу са себе и да се правдају. Отуда већа грижа код Срба и Муслимана, јер им се с правом чини да им је неко опасно подвалио. И јесу им други подвалили, али су се и сами, драге воље и захвално, намјестили... А ко је крив за распад, о томе је сад немогуће причати, јер је антисрпска пропаганда, после рата Нато пакта против Србије, досегла астрономске размјере. Зависи на којој тачки човјек хоће да види почетак распада. По моме мишљењу, темељи су разорени још седамдесетих година и после је требало пуно среће и мудрости да се очува. Па је долазак Милошевића распалио неповјерење и сукобе међу народима. Тада су сви који су били против Југославије, изнутра и споља, почели да га благосиљају: само да нам потраје; хрватски екстремисти су обећавали да ће Милошевићу подићи споменик у Загребу; кризу су појачали словеначки и хрватски националисти. Одлучујући је корак, ако хоћеш, проглашење словеначке независности: без тога је то још увијек била само политичка криза која се могла временом ублажити и ријешити. Тада крв пада, а то је пут без повратка. Одговорност је и изван Југославије, у њемачкој политици која је подржавала распад, у америчкој равнодушности (у почетку), а највише у општем тренду: крај Хладног рата, шта ће коме Југославија, има велику и јаку армију за коју у Европи нема мјеста, а са којом нико не зна шта да ради, затим талас либерализма који је охрабривао грабеж републичких елита у Југославији и сл."

Ово вреди подебљати: „Одлучујући је корак (...) проглашење словеначке независности: без тога је то још увијек била само политичка криза која се могла временом ублажити и ријешити. Тада крв пада, а то је пут без повратка."

Slovenska osamosvojitvena vojna

Уследио је такозвани „десетодневни рат" односно „рат за независност Словеније" („Slovenska osamosvojitvena vojna"). Помињани хрватски историчар Иво Банац га десетак година касније овако сумира: „ЈНА је проглашење словеначке независности покушала осујетити стратешким нападом у циљу осигурања југословенских граница са Италијом, Аустријом и Мађарском. Напад је пропао јер није извршен пуном снагом. Уз то су несрпски војници и часници саботирали иницијативу ЈНА. И словенски су бранитељи врло успјешно одбацили напад. ЈНА се у том процесу из титоистичке институције претворила у привјесак Милошевићеве политике".

Овај став се скоро у потпуности преклапа са оном реченицом коју је у телевизијске камере изговорио тадашњи регрут ЈНА, двадесетогодишњи десетар Бахрудин Калетовић, а која је у колективном памћењу Југословена остала као најсугестивнији лајтмотив краткотрајног рата у Словенији: „Кол'ко ја кужим то, они као хоће да се отцепљују а ми им као не дамо."

Прво „као" - јер је сецесија у суштини већ договорена; друго „као" - јер, како Банац каже, „напад није извршен пуном снагом". Очигледно је, наиме, да унутар ЈНА није постојала права намера да се Словенија задржи у Југославији. На савезном нивоу, наиме, како је показао Дејан Јовић, није било „пилота у авиона" односно постојало је празно место моћи. Исти човек, историчар Банац, тврди да је у марту 1991. ЈНА још увек била више комунистичка него српска институција, а да је већ три месеца касније претворена у „привесак Милошевићеве политике". Само две реченице пре тог суда, међутим, стоји реченица по којој су „несрпски војници и часници саботирали иницијативу ЈНА".

Овде стижемо до једне од апорије које се у јавности понављају већ тридесет година. Да, тачно да номинално југословенска армија у неком тренутку фактички постаје српска; питање је, међутим, зашто се то дешава: зато што постоји некаква српска завера или зато што сви остали одлазе или је саботирају, па у тој војсци осим Срба практично нико и не остаје те она српском постаје силом прилика?

Ако бисмо фокус проширили, питање се више не тиче само војске: Да ли се идеја сваке Југославије претвара у Србославију због Срба или због (свих) других?

У процесу распада

Углавном, након десет дана рата, словеначка полиција и територијална одбрана преузимају граничне прелазе, ЈНА се повлачи са територије Словеније, а Словенија и Хрватска пристају да на три месеца „замрзну" одлуку о независности.

У лето 1991. оружани сукоби у Хрватској се распламсавају. Криза се такође све више интернационализује, па је и споразум између Београда и Љубљана на Брионима постигнут под покровитељством (тадашње) Европске заједнице. Општинска средишта око којих се воде највеће борбе су Вуковар, Осијек, Винковци, Петриња, Карловац, Задар и Дубровник. Са подручја под контролом српских паравојски протерују се Хрвати, са територија под контролом хрватских власти протерују се Срби.

Од јесени се интензивирају и сукоби и међународни уплив. План Сајруса Венса о стварању зона под заштитом Уједињених нација на територији Хрватске узео је у обзир чињеницу да велики део Хрватске фактички контролишу локални Срби, па се уз прихватање те чињенице, након што су на различите начине окончане опсаде Дубровника и Вуковара, могло доћи до договора о прекиду ватре.

Много трајније последице, међутим, имаће мишљења која је изнела Арбитражна комисија Мировне конференције о Југославије, формирана од стране Министарског савета Европске економске заједнице крајем августа 1991.

Комисија се састојала од пет чланова: председника Уставних судова најважнијих европских земаља - Француске, Немачке, Италије, Шпаније и Белгије. За председника је изабран Роберт Бадинтер, председник Уставног суда Француске, па је она у јавности и публицистици популарно прозвана Бадинтеровом комисијом.

Комисија је у пракси почела радити после три месеца, кад је 20. новембра Лорд Карингтон тражио да му се одговори на питање: Да ли одвајањем неке републике или неких република Југославија као таква наставља да постоји или се Југославија већ распала, а све њене (бивше) републике представљају равноправне правне наследнице? Комисија је одговорила јако брзо. То њено прво мишљење имало је круцијалне и неповратне последице, а чињеницу да је објављено на датум на који је објављено тешко је посматрати без идеје о дубоком цинизму историје. Мишљење је, наиме, објављено 29. новембра, тачно на 46. рођендан друге (федералне) Југославије, а гласило је да Југославија више не постоји, односно да је тренутно „у процесу распада".

Дијагноза

Година у коју се ушло са непољуљаним међународним суверенитетом и легитимитетом Југославије завршила се дијагнозом према којој се ова земља управо распада. 

То што је дијагнозу поставило некакво ad hoc тело формирано од стране Европске економске заједнице, међународне организације коју је у том тренутку сачињавало дванаест европских земаља, испоставиће се као пролог за трајну опседнутост свих држава насталих распадом Југославије својим односима са Европском унијом, насталом од Европске економске заједнице.

Као у бајци или миту, паралелно са нестајањем југословенског политичког јединства, расте унутаревропска политичка кохезија, односно док се придев „економска" брише из имена наднационалног ентитета под чијим се кровом окупљају европске државе, некадашњим југословенским републикама се срдачно препоручује да своју будућу сарадњу ограниче на економију.

О тој међусобној вези ЕУ и СФРЈ, о чињеници да њих две као да су имале заједнички резервоар просперитета, па је могуће да једна цвета само док друга вене и обратно, односно да само једна може с пуном снагом у исто време да постоји, могло би се надуго и нашироко писати у засебном тексту, уз аргументацију која би ишла даље од поетске. Овде, међутим, вреди, ако ништа друго навести речи Милана Кундере о политичким пројектима који се рађају или из пораза или из победе:

„Нова Европа рођена је из једног огромног пораза, коме нема равног у њеној историји; први пут, Европа је била потучена, Европа као таква, читава Европа. Потучена прво лудилом свог сопственог зла отеловљеног у нацистичкој Немачкој и потом ослобођена с једног краја од стране Америке, а с другог, од стране Русије. Ослобођена и окупирана. Говорим то без ироније. Обе те речи су тачне. У њиховом споју лежи јединствена природа ситуације. Постојање чланова Покрета отпора (партизана), који су се свуда борили против Немаца, ништа битно није променило: ниједна земља Европе (Европе од Атлантика до балтичких земаља) није се ослободила сопственим снагама. (Ниједна? Једна ипак јесте. Југославија. Својом сопственом партизанском војском. Зато је 1999. године било неопходно недељама и недељама бомбардовати српске градове: да би се, a posteriori, и том делу Европе наметнуо статус побеђеног.)".

Посттрауматски поремећаји

Тридесет година касније, једна од земаља из ЕЕЗ-а више није у ЕУ, али зато у ЕУ јесте шеснаест земаља које у ЕЕЗ ономад нису биле, укључујући Словенију и Хрватску. Црна Гора и Србија преговарају о чланству, Македонија чека отварање преговора, док Босна и Херцеговина чека статус кандидата за чланство у ЕУ. Косово као независну државу признају 22 чланице ЕУ, а пет је не признаје, укључујући Шпанију, чији је председник Уставног суда у оно време био члан Бадинтерове комисије.

Већина политичких фигура које су играле главне улоге у 1991. години више нису међу живима, но неки и јесу: попут Вука Драшковића и Стјепана Месића. Занимљиво је да је њихов јавни профил дијаметрално друкчији од онога какав је био пре тридесет година. Та разлика, међутим, скрива много важнију сличност између 1991. и 2021. потискујући и свест да је и зашто је 1991 - да парафразирамо покојног Славка Голдштајна - „година која се враћа".

Као у некој колективној варијацији на симплификовану психолошку лекцију о посттрауматском синдрому, велики делови јавности у свим земљама наследницама Југославије константно компулзивно призивају поновно проживљавање емоција из 1991.

На различите начине, готово свуда на југословенском историјском простору, људи не могу да се помире с последицама 1991, а нарочито они који би због тих последица требали бити срећни.

Док најстраственији босански и црногорски патриоти у Сарајеву и на Цетињу трубе о страху од „српског света", не схватају да управо креатори идеје о „српском свету" њих и њихове градове и крајеве у њему нипошто не виде. За већи део српске јавности, сећање на 1991. је сећање на време кад се још масовно веровало у једну илузију и време мањка „српског становишта" међу елитом и у институцијама. Уосталом, химна је још дуго остала „Хеј Словени", колико год ће у српском суседству многи у томе видети тек пуко „лукавство ума".

Заробљени у интерпретацијама

Такође, доминантна рецепција историје, од оне најрецентније до свих кључних историјских тачака двадесетог века, остала је заробљена у интерпретацијама из 1991. године. Сваки покушај, макар и сасвим незнатног нијансирања дочекује се олујом општих места.

Чак и кад то није освешћено и артикулисано, кључни друштвени сукоб у Србији и ексјугословенској околини своди се на конфронтацију оних који би одбацили парадигму 1991. године и оних који би је перпетуирали од сада до вечности, да баш не кажем до Судњег дана. Између је „тиха већина" која је 1991. годину или заборавила или чак и не може да је памти, али која, кад се подвуче црта, према овом сукобу не може и не сме бити равнодушна.

Не треба овде инсистирати на метафизици, будућност може да се базира и на лажи и неистини, на миту и легенди, само је питање шта се жели постићи и досегнути. Није проблем доминантног сећања на 1991. што је оно нетачно и симплификовано, него што се те нетачности и симплификације врло тенденциозно користе за дневнополитичку корист и „убијање у појам".

Наставимо ли са уџбеничким сажетком лекције о посттрауматском синдрому, сетићемо се да се он јавља у три главне манифестације: „оживљавање" трауматског догађаја, избегавајуће понашање (избегавање места повезаних са траумом), те емоционално удаљавање од других уз психолошку узнемиреност.

И све је ту: истовремено компулзивно враћање на дату годину и избегавање да се окоштали наратив преиспита те стални фокус на „непријатеље" из 1991, које прати неспособност да се властито место у свету реевалуира. Банално говорећи, зашто се сентиментално-опсесивно враћати на јадранске пејзаже Хрватске и Црне Горе, кад до њих ваља прећи државну границу као и до Албаније и њеног Јадрана, зашто фетишизовати викенде у Загребу, кад је Софија ближе, већи је град, историјски испреплетен са српском историјом, а исто се све време пичи ауто-путем, који би, реално, уз све истине и легенде о „ножевима у леђа" и све „Брегалнице", ипак симболички више имало смисла звати именом „братства и јединства". На сличан начин вреди и дати предност Будимпешти у односу на Љубљану или Солуну у односу на Сарајево.

Не треба, наравно, ићи ни у другу крајност, не треба потпуно заборавити ни ексјугословенско суседство, али му треба прићи из нове перспективе, оне у којој 1991. неће више бити година која се враћа.