О чему говоримо кад причамо о саборности: Загушљиви простори пуни историјске мемле

Откад је скована средином XIX века, реч „саборност" се сели из контекста у контекст. Временске баријере не признаје, походи и будућност и прошлост. Изворно појам славофила и руске еклезиологије, она се инвентивно прошетала кроз теологију православља.

У српској данашњици је та лингвистичка јединица волшебно ушла у јавни секуларни простор, те објавила амбицију да постане идеологија „органске демократије". Семантику саборности треба под хитно вратити у крило цркве, пре него што нанесе страховите друштвене, културне и политичке штете.    

Саборност време брише, цркву спаја, нацију раздваја

Једна реч је кренула у сакрализацију српског јавног простора. „Саборност" је постала структурални принцип за организацију друштвених приоритета и циљева. Њоме се дисциплинују отклони од самовољно дефинисаног „стандарда" Српства, нијансе проглашавају херезама, интерпретације издајом, а рационални аргументи опструкцијом.

Више од века и по реч саборност је кружила у еклезијалним и теолошким парадигмама руског, српског и румунског православља, да би је у овом веку неко прокријумчарио у простор јавних медија, политичких циљева и идеолошких стратегија.  

Ко су кријумчари једног појма који етимолошки и семантички недвосмислено представља упад сакралног у секуларно? Српска православна црква, барем у својим вишим хијерархијама није у директној линији одговорна за тај процес трансфера смисла. Чак има и довољно елемената по којима се види да јој „саборност" у новом сету профаних значења ствара нелагоду.

Саборност је интегративни принцип у вери, не у политици. Кад се пресели из цркве у ширу јавност, он од љубави постаје диктатура. Ко год га у јавним медијима употребљава као принцип друштвене интеграције, тај је родољубни Добрислав који из вишка ревности ствара православну државу.    

„Сабор није попут других састанака. Саборност је сама природа Цркве, она је друго име Цркве", изјавио је патријарх Порфирије крајем маја на Светом архијерејском сабору Српске Православне Цркве. Његова „саборност" је позивала јавне делатнике, чак опомињала, да поштују изворно значење те речи. У мору идеолошки осамостаљене саборности, био је то покушај Цркве да врати суверенитет над том лингвистичком јединицом. Да је очисти од наплављених значења културног и политичког хомогенитета Срба свих и свуда.          

Или пример епископа бачког Иринеја Буловића. Када у јануарском интервјуу „Печату" спомене саборност, ту реч употребљава у контексту јединства православних цркава. Тиме се и он враћа на једно од изворних значења те речи, на пан-православље.

У интервјуу за Спутњик почетком овог месеца, Буловић подсећа да црква и држава нису једно и исто. Истовремено је јасно да Буловић консеквентно поистовећује српски народ са модерном српском нацијом, па ову последњу без остатка ставља у контекст активне вере, чиме испада да су Срби једини европски народ без агностика и атеиста, барем не легалних. То на страну, евидентан је напор епископа да „саборност" истргне из руку медијских крсташа који преко те речи разрађују каталог услова за српство са лиценцом. 

„Све старо је поново ново" (Сав тај џез", Боб Фос, 1979) 

Секуларни пропагандисти саборности се јављају у лепези значења.

Бивши председник Србије Томислав Николић је 2013. на свечаном ручку са представницима хришћанских цркава изјавио како нас „саборност уједињује у вери, људскости, доброти и посвећености". Зашто би за људскост, доброту и посвећеност била неопходна саборност? Је ли она виша од етике? Је ли то новоговор за етику, или њен супститут?

И с друге стране је Николић полупао лончиће. То је била прилика кад се славило 1700 година од Миланског едикта, а саборност се као појам развијала, била у лингвистичким пеленама, тек од Средњег века. Оно што би ретроактивно гледано тада била „саборност" је у ствари јединство трона и олтара, Константинова „symphonia" (συμφωνία). Зна ли Николић шта је рекао? Вероватно не, али добро звучи - ново, модерно, а старо; туђе, а наше; наше, а свачије.

Чак и премијерка Ана Брнабић није одолела магији старо-новог. Код формирања владе у октобру 2020. је изјавила, мислећи и на свет и на Србију: „Ово је криза какву свет не памти и потребна нам је саборност да се извучемо." Код ње би саборност била нешто као „општа памет", само у форми личног малодушја пред навалом народне душе. Уз сво поштовање, тешко да Брнабић зна, или уопште треба да зна шта је саборност. Парламентаризам? Можда код Хрвата, њихов парламент се тако и зове, Сабор. У српском то одмах вуче на архаичну религију, фолклор, базну демократију, спонтана окупљања и терор хомогенизације.         

Има и директно хумористичких примера схватања саборности. У својој колумни за „Курир" (18. маја 2018), мој бивши колега с Радио Београда, Жика Николић, описује локалну традицију „Милутиновог дана" у Крагујевцу, „кад се даје крв онима којима је то најпотребније". Тог дана „овде у срцу Шумадије, у боемској кафани, доживљавамо победу саборности (...) Нађе се ту и четника и партизана, и полицајаца и навијача, и судија и осуђеника. Сви у једном реду, мирно и стрпљиво чекају да дају крв."

„Српска саборност се шири из Црне Горе"

Неспретно и духовито, у исто време застрашујуће. Николић овде као медијум народне душе користи саборност у метонимијском односу са националним помирењем и моралним мораторијумом. Сви етички оквири падају у име једне нације доживљене, сасвим буквално, као крв и тело. Од посматрања тог јединства у колективном физичком телу би и политичари „имали шта да науче" - то да су и четници и партизани, и судије и лопови, и полиција и хулигани уједињени у осећају српског поноса који брише све друге поделе. Али зашто би они уопште морали да се мире, кад је довољно да се не туку...?

Одакле се то Плотиново Једно (Хен, ἕν), инсистирање на једном и недељивом битку, спукло у Милутинову кафану у срцу Шумадије?

Последње две године, термин саборности је прекинуо етимолошке конце, напустио све религиозне обзире и уз помоћ такозваног родољубног сектора јавности, по властитој дефиницији „прве Србије", преселио се у медије. А дошавши у медије, прогласио се арбитром политичких тема.

Којим мирнодопским средствима ће бити збачен коруптивни режим Мила Ђукановића  свеједно ми је. У Босни се не сме ићи испод Дејтона. Косово је de jure део Србије. Оно где почиње моја нелагода је у нејасној медијској употреби речи саборност као новотермина идеологије крви и тла.

На средњи рок Србија има добре карте у свим тим споменутим политичким темама и без прибегавања терминима православне теологије. Крајем осамдесетих је у српском медијском простору доминирала синтагма „српски гробови". Сада преузима „саборност", поново поклич који Европа не разуме, а без њене помоћи се неће моћи ништа. Ма не само Европа, то је појам који не разумеју ни сви Срби и Руси. 

„Credo in ... unam, sanctam, catholicam et apostolicam Ecclesiam"

Саборност је рођена из Коине варијанте грчке речи „katholikos" (καθολικός), оног што се односи на целину, на све, универзално. Латински је појам преузео један на један. Реч је фиксирана у Никејско-цариградском симболу вере на првом и другом екуменском концилу 325. и 381, ушла је у употребу после четвртог у Халкедону 451, и до данас као „Credo" остала живи део православне и католичке литургије.

Верујем у једну, свету, католичку и апостолску цркву, каже се пред крај Creda, пре него што се закључи са условима ускрснућа и вечног живота. Не случајно. Црква као институција је осигуравајући завод Страшног суда, говорио је мој професор социологије религије Фридхелм Крел.

Одатле се кренуло ка појму саборности, из првих руских превода Creda.   

Руси су се најпре определили за варијанту кафолическая тамо где су хтели да кажу „у једну, свету, католичку/кафолическеју и апостолску цркву". Од XIII века се местимично прелазило на термин „соборная", а од XIV-XV, кад Москва бије битку за осамостаљење од Цариградског патријархата, та слoвенска реч потпуно замењује све локалне трансформације грчког и латинског „католичанства" у изворном смислу.  

Промена није чисто језичка, већ и смислена. „Католичка црква" из Creda је као универзална, општа хришћанска црква имала просторно-географски призвук, конотирала је ширење на овом свету. Руска „соборная церковь" је значење почела да пребацује на духовно јединство са невидљивим Богом; конотирала је ширење ка простору сакралног и светог, брисала границе између овог и оног света.

Али то је танушна веза са данашњом саборности. Право време за формирање философских и теолошких концепата који делују и данас је наступило са XIX веком.   

За појам саборности је заслужан Алексеј Хомјаков (1804-1860), руски песник, философ и теолог, један од утемељитеља славофилије и панславизма. Али с тим опрезно, јер Хомјаков и јесте и није аутор саборности, на руском оригиналу соборности. Он сам ту реч није користио, писао је углавном на француском и немачком. Тек је после Хомјакове смрти његов ученик Јуриј Самарин (1819-1876) код превода на руски „убацио" соборност, измислио је и накнадно је приписао учитељу. О фалсификату ипак не може бити говора, јер се Хомјаков позивао на „соборную", једино што од тога није знао да направи апстрактну именицу, увек гладну новог смисла.

Сoборност је тако кренула од славофилног крила руске религиозне философије, али је на преласку из XIX у XX век ушла у руску православну теологију и најпре ту испробала властите потенцијале. Теолошки врхунац и истовремени пад је реч соборност доживела 1917, кад је руска црква након два века забране поново добила патријарха и одмах ушла у мрачни период комунизма.  

Термин су преузели и даље разрађивали руски емигранти у Прагу, Паризу и Њујорку, преко њих и друге православне цркве византијског обреда.

Тада су се искристализовала два тумачења соборности/саборности, а оба данас као историјски аутентична користи и српски патријарх Порфирије: Сакраментално суделовање на телу Христовом и јединство унутар цркве. За први концепт је најзаслужнији Георгиј Флоровски (1893-1979), за други Сергеј Булгаков (1871-1944). Први је говорио о реформи цркве и имао критичку ноту према црквеној хијерархији, други је напротив хвалио црквену хијерархију и прогласио је носиоцем соборности. Све то соборност у интерпретацијама може - она је критика и одсуство критике, покрет и мировање, револуција и конформизам.   

Српски православни кругови у Аустроугарској монархији су врло промптно усвојили саборност као појам, али, опет, са другачијим фокусом. Преузели су га као јачање синодалног (у смислу колективног) карактера цркве и слабљење улоге патријарха/митрополита. Физичко јединство са небеском црквом им је било у другом плану. Изворни панславизам Хомјакова су потпуно игнорисали и заједно са Румунима се експрес ухватили за етничку димензију црквеног устава. Саборност да, али сваком своја, национална!

Српски теолог Јустин Поповић (1894-1979) студирао је у Санкт Петербургу (1916), преводио Хомјакова на српски („Јединство цркве") и директно се срео са појмом. Саборност је Поповић обогатио новом интерпретацијом. За њега је она означавала континуитет апостолске традиције, „концилност", наслеђе седам екуменских концила, одржаних у распону од 325. до 787. Године. Говор концила је за њега „божји језик саборности".

„Године 1945. је руска соборност победила Хитлера"

Све остало је ћутање. Можда је у Цркви то један смирени појам. Не бесконфликтни, само дискретно утишан према јавности. Напротив, кад се појави у јавним медијима, то је један бучан, ауторитативан појам, употребљаван с намером да посрами, уједначи и покори све који износе другачије аргументе.

Како и преко којих аутора је соборност преузимана од Флоровског, Булгакова и других националних представника философске теологије, и како је реч добијала световна значења? Детаљи ми измичу, али да се то догодило у Русији у овом веку нема сумње. Не у Русији као држави, већ у једном академском кругу без јасне границе према православној мистици.    

На питање како се реч нашла у српском јавном простору, одговор је већ лакши. Најпре је стигла у Требиње и одатле почела да гради свесрпску секуларну каријеру. Прво по такозваним родољубним медијима, одатле је осокољена кренула у све друге, па стигла све до Ане Брнабић у њеном невештом обраћању туђем делу електората, или скокнула до Крагујевца да надгледа саборно давање крви.    

Године 2012. је у Требињу одржан научни скуп „Демократија и Саборност" уз проминентно суделовање руских аутора, као што су Јелена Пономарјева из Московског института за међународне односе, или Андреј Фурсов, професор за историју Блиског и Средњег истока на Универзитету Ломоносов.

У њиховим радовима са тог скупа нема никакве сумње да се саборност третира као изразито политички појам. Да, њихова је аргументација, појам долази из духовног обзора православља, али сад је ту да уведе ред у државу,  да послужи као интегративни принцип за „саборни тип друштва у Русији и Србији" (Фурсов).

По Фурсову, „саборно друштво" би се заснивало на „социјално-духовном јединству" и „хармоничном јединству индивидуе и колектива, на равнотежи међу њима, ситуацији када се индивидуална слобода реализује као колективна воља". Саборност је „алтернатива демократији" која израста из „органског јединства међу људима".

За Пономарјевљеву је саборност „органска демократија" која ће заменити парламентарну демократију. Она је „трећи пут између либералне демократије као хаоса и либералне демократије као диктатуре". Њени друштвени, политички и државни принципи су „духовно изнад материјалног; друштво изнад личног; правда изнад закона; будућност изнад садашњости и прошлости".

Јасперс, Адорно, Хоркхајмер, Левинас би рекли: види како ови јасно формулишу рецепт за нови тоталитаризам, ту се намере не крију!

Правда изнад закона, како фини мото за самовољу. Закона се не треба држати као пијан плота, треба судити по правди. Али ко формулише правду...? Одбор мудраца. Имају ли они неки интерни правилник? Имају, прошле године две странице, ове године већ четири. И ето нас натраг из правде у право! 

Друштво изнад појединца, будућност изнад садашњости - јесу ли то нови духовни концепти на темељима Хитлера и Стаљина! Нови тоталитаризам? Евентуално да, али само ако се појединци не сложе. Међутим, како индивидуе у политичкој саборности комуницирају органски, као мрави или пчеле, онда то никако не би био тоталитаризам. Хармонично бисмо их хомогенизовали.

У цитираним радовима се показује невероватна гипкост речи саборност, њена флексибилност да седне у времеплов, отпутује по вољи било где и врати се обогаћена ретроактивним смислом. „Године 1945. руска саборност је победила западни тоталитаризам", пише Фурсов. Дрска манипулација преко леђа руских ратних жртава. Немачка тада никако није спадала у „Запад"; Запад се тада борио против Трећег рајха. Осим тога, одбрану од немачког напада у Русији није водила црква, већ држава, она иста која је Флоровског и Булгакова прогнала из земље, а теолога Флоренског стрпала у гулаг и убила.

Чак би мања грешка била рећи да је 1945. источни тоталитаризам однео победу над западним тоталитаризмом.

Али о томе се и ради код пропагандиста политичке саборности, они све појмове замагљују и трпају у забран органски схваћене душе етничког колектива. На ногу из 1945. облаче чарапу из 2012, након што су је отели из 1870, украсили средњевековним везом и послали у будућност. Органске друштвене метафоре из XIX века продају као нову досетку.

Свога тела господар

Речи и језици су живе ствари. Наравно, рекао би критичар, и то са правом, није битно шта је појам саборности изворно означавао, битно је шта означава данас. Кад је ушао у секуларни речник, тај појам је почео нови живот, ускрснуо у секуларном телу. Није више спутан еклезијалним, философским и теолошким значењима.

Не знам колико се та чињеница допада руској црквеног хијерархији. Српској баш и не, ако се обрати пажња на изјаве патријарха и неких епископа.   

„Саборност" су у Србији отели модерни родољубиви Добрислави из медија и интелектуалци такозване „прве Србије", која саму себе схвата биолошки, расно и активистички религиозно. Отели је и сада са њом витлају као мачем духовног уједињења.

Добрислав је, онако како га је обликовао Милован Данојлић, био усамљени пратилац тренда. Модерни Добрислави не пристају на аутсајдерски статус. Њима треба тело српске нације, треба им живо и топло, да од њега направе мрављу колонију. Треба им живо тесто да га месе по рецептима XIX века. Пре тридесет година им колачи изгорели, сад би опет.   

Литерарни Добрислав је био тужан солиста који је погрешно разумео инклузивне принципе једне идеологије. Данашни родољубни Добрислави разумеју врло добро идеологију коју носе. Да јурнемо, па шта буде. Цена - ситница.   

Прави Добрислав је протрчао кроз Југославију, данашњи родољубни трче по свету, ментално тероризирају дијаспору, користе њене емоције не би ли је уверили да постоји један једини стандард Српства, те да они безнадежно падају испод њега. Да нису Срби док не уђу у „златни обруч ћирилице" (професор Срето Танасић) и дају крв Шумадији.    

Овај текст није пледоаје за забрану речи саборност. Речи се не могу стављати на индекс. Та лингвистичка јединица ће наставити свој секуларни пут док се семантички не исцрпи.

Једино што се овде тражи је да свако ко данас користи реч саборност у јавном дискурсу Србије тачно зна шта под њом подразумева. У ком смислу је потеже, у ком контексту? Да ли мисли на цркву и веру, на сакраменталну еклезиологију, на „католицитет" из Creda, концилску праксу или синодалност? Ако мисли „синодалност", да ли мисли на Синод као црквени орган, или уопште на принцип колективне контроле над патријархом?

Или можда мисли на друштво, културу и политику? А ако је то, ако се већ самоиницијативно нашао у секуларном оквиру, да ли мисли на све Србе у Србији, што би већ било довољно лоше, или на Србе свуда у свету?

Свако ко данас у јавном, секуларном дискурсу Србије изговор реч саборност мора бити свестан да улази у један загушљиви простор пун историјске мемле, којим лелујају духови романтизма, из времена кад су народи били организми.