Српска посла хрватског председника: Зоран Милановић, црвено и црно štampaj

„Не разумем чланице Европске уније које нису признале Косово, лично ћу се заложити да се то исправи", поручио је председник Хрватске Зоран Милановић у четвртак 23. децембра из Приштине, да би сутрадан Бадње вече по Грегоријанском календару уз бакалар провео са припадницима хрватских оружаних снага који су у оквиру мисије Кфора стационирани у Кампу „Вилађо Италија" код Пећи, изјавивши притом да данас „хрватска војска, парадоксално, чува Пећку патријаршију и манастир Високи Дечани, ремек-дела средњовековне српске сакралне архитектуре".  

Однос хрватских званичника према Kосову није новост. Можда је једини дисонантни тон у последњих неколико деценија био, парадоксално, онај Фрање Туђмана који је пред крај бомбардовања СР Југославије 1999. године у тексту у италијанској La Stampi, насловљеном „Мој непријатељ Милошевић", упозорио: „У српској колективној свести Kосово је колевка нације јер се тамо налазе најважнији српски православни споменици, зато постоје сви предуслови да Срби славе овај рат и у наредних 600 година и западни свет на то мора да рачуна".

Али то је било давне 1999. Децембра 2021. године актуелни хрватски председник Зоран Милановић верује да је Kосово „вибрантна демократија" која би одлично функционисала као чланица Европске уније и НАТО-а.

„Уколико би таква држава била чланица једног од ова два савеза, знаш с чиме рачунаш, јер и ако се промени власт на демократским изборима, све остаје мање-више исто по питању лојалности држави и интеграцијама", верује Милановић.

Он је критиковао и пројекат „Отворени Балкан" зато што не укључује и Kосово. А након иступа косовске председнице Вјосе Османи да се Србија милитаризује и да ће у Приштини бити мирни тек кад Србија призна Косово, Милановић је у причу о "Отвореном Балкану", увео и историју.

„Србија се наоружава и може да води рат 15 минута - док се НАТО или неко други не укључи. Србија мора да одлучи шта хоће... Ова финта са отвореним Балканом, није 1914... Ако иницијатива ‘Отворени Балкан' не укључује Kосово, онда је безвезе".

Два Милановића

Готово да не прође недеља а да Зоран Милановић не буде вест тиме што је у региону неког натерао да реагује на неку његову изјаву. Можда разлог томе треба тражити у чињеници да Милановић „има вишка времена и мањак овлашћења", како је приметио Жарко Пуховски, и да није тако било док је био премијер.

Неки цинично констатују да су у хрватској политици постојала два Милановића, те да се данашњи Зоран Милановић младог себе више и не сећа. Млади, грађански оријентисан политичар развио се у „нелегалног политичког сина Фрање Туђмана", како га је оценио опет Пуховски.

„Према ономе што данас изјављује, мени Милановић личи на једног типичног савременог европског суверенисту", сматра с друге стране београдски историчар Бојан Димитријевић. „То га чини другачијим од оног политичара који је кренуо негде 80-их година као млади члан Савеза комуниста Хрватске да би стигао до лидера СДП-а. Данашње време га сврстава на потпуно другу страну од оне коју је заступао у младости."

Милановић, са својих 55 година, већ је политички ветеран у Хрватској. Почео је своју каријеру деведесетих, као талентовани саветник у Министарству спољних послова Хрватске, члан хрватске мисије при Европској унији и НАТО-у. Године 1999. постао је члан Социјалдемократске партије Хрватске (СДП).

Пут у СДП-у трасирао му је некадашњи лидер странке Ивица Рачан. Он је на почетку био искрено одушевљен Милановићем, али га је јануара 2007. сменио са места портпарола странке, места које је користио за личну промоцију, како је сматрао Рачан, као и због израженог ега који је и њему и партији само наносио штету.

Отац хрватске Социјалдемократске странке умро је у априлу те године, а Зоран Милановић се кандидовао за његовог наследника. Иако му нису давали велике шансе, на унутарстраначким изборима успео је да победи чак три кандидата - Милана Бандића, Тонина Пицулу и Жељку Антуновић. Био је то почетак нове епохе СДП-а, али и почетак политичког успона Зорана Милановића.

„Говорећи из угла Срба у Хрватској, Милановић на челу СДП-а је за нас представљао наду", каже у разговору за „ОКО магазин" социолог Петар Лађевић. „Јер познато је како су се СДП и Рачан односили према Србима. Наиме, СДП никада није имао искрену политику према Србима у Хрватској, изузев што их је, кад је год могао, злоупотребио", каже Лађевић. Али Милановић је у међувремену окренуо плочу. Данашњи Милановић је класичан популиста у својој улози адвоката ратних ветерана и десничарских удружења, каже Лађевић.

Први Милановић

Премијер Хрватске Милановић је постао је 2011. захваљујући такозваној Kукурику коалицији, савезу странака левог центра. Срба у Милановићевој влади тада није било. Почетак премијерског мандата обележила је ослобађајућа пресуда Трибунала у Хагу за Готовину и Маркача. Милановић ју је означио као важан тренутак за Хрватску којом је земљи скинут огроман терет са рамена, а Маркачу и Готовини захвалио је на свему.

Исте године хрватски премијер је пред Ангелом Меркел изјавио да ће се Хрватска у региону понашати као пријатељ а не као ментор, те да се и на Балкану може применити модел помирења Немачке и Француске, као и да је и у хрватском интересу да Србија постане чланица Европске уније.

Када је реч о односу према српској заједници, у првим годинама премијерског мандата Милановић се залагао за двојезичне табле у Вуковару, говорио како се закон мора спроводити, критиковао шовинизам и изјављивао да је тадашња иницијатива десничарских кругова за расписивање референдума о укидању званичне употребе ћирилице у деловима Хрватске попут Вуковара - срамотна.

„Референдума о ћирилици неће бити, јер је то цивилизацијско питање опстанка Хрватске. Референдумом о ћирилици једно право би се неповратно узело. Е, то неће проћи!", говорио је премијер Милановић 2013. наглашавајући да је „Хрватска мајка свих грађана". Али онда су други ветрови почели да дувају.

Ветерани на сцени и рађање другог Милановића

Један од важних догађаја на хрватској политичкој сцени десио се у октобру 2014. године, када су ратни ветерани код зграде Министарства ветерана раширили шатор и остали ту 555 дана, што је њихов протест учинило најдужим у историји Хрватске. "Хрватски бранитељи" су тражили смене министара у Милановићевој влади које су кривили за свој лош положај и тражили су побољшање свог статуса.

Како је након рата у Хрватској регистровано чак пола милиона ратних ветерана они нису нису били само социјална категорија, већ и релевантна политичка снага. Када је након сукоба полиције и ветерана у пролеће 2015. Милановић изгубио њихову подршку, то је, по неким аналитичарима, био један од разлога Милановићевог пораза на изборима наредне године.

Хрватски премијер и Србија први пут озбиљно су на речима заратили 2015, у време мигрантске кризе. Те године милион миграната је прошло кроз Србију, а на мигрантски притисак на хрватској граници, Милановић је одговорио оптужбама на рaчун Србије и Мађарске.

„Србију не прозивам, али могу јој поручити да мало снизи тон и, као што би се у вицу рекло - 'Шарај мало, брате'. Шаљи мало горе у Мађарску и Румунију", изрекао је Милановић тада један од својих „зоранизама", како данас у Хрватској класификују овакве и сличне изјаве шефа државе.

Један догађај са ратним ветеранима, у августу 2016, две недеље пре парламентарних избора у Хрватској, био је преломна тачка у односу Милановића и Срба. Тада је, наиме, Србија најавила закон о универзалној јурисдикцији који је подразумевао да правосудни органи у Србији могу да кривично гоне осумњичене за ратне злочине почињене на целој територији бивше Југославије. Милановић се тада срео са ратним ветеранима, а њихов интерни разговор, у коме им је он, поред осталог, рекао да би они већ десет пута били оптужени да су са своје стране Саве радили оно што је радио Александар Вучић, процурео је у јавност. 

„Ми тим људима гледамо кроз прсте", говорио је Милановић ветеранима. „Kао, то су све нормални типови, њих је изабрао српски народ, па ето, то су наше колеге. (У том тренутку се убацује један од ветерана и каже: то су све четници). Ок, немој ме тјерат више о томе... То је шака јада, нажалост, шака јада која већ 150 година не зна би ли ишла у Македонију, Војводину, Босну, Хрватску, Бугарску. Нема их десет милиона јеботе, а желе бити господари Балкана. Па нема вас довољно. То је мали народ", рекао је Милановић. 

Многи су се тада питали да ли је прави Милановић овај који о Србима говори као о „шаци јада", или је била реч само о повлађивању десници уочи избора. Међутим, упркос заокрету удесно, СДП губи изборе 2016. године, а Милановић се повлачи са чела странке. Радио је као консултант, а медији су писали да је био саветник албанског премијера Едија Раме.

Исказивање карактера 

Три године касније, међутим, на велика врата се враћа на хрватску политичку сцену. На председничким изборима 2020. Милановић у другом кругу побеђује кандидаткињу ХДЗ-а и дотадашњу председницу Колинду Грабар Китаровић и постаје председник Хрватске. И појачава десничарску реторику. Његова парола из кампање била је „Председник с карактером".

„Након свега, Милановић је једноставно окренуо плочу, према Србима нарочито", сматра Петар Лађевић. „Он мртав хладан у садашњој фази говори да је он заправо лидер Срба у Хрватској, да је он тај који је, кад је требало, Србе највише штитио, а за зграде и објекте враћене српској заједници које су у власништву Српског културног друштва 'Просвјета', вели: 'Ја сам им то дао'", каже Петар Лађевић који такву реторику сматра скандалозном. „Милановић је нешто друго од оног што је био. Kод овог другог Милановића присутна је бескрупулозна злоупотреба политичког говора, одустајање од демократске процедуралне комуникације, што је кључна претпоставка демократије, и треће: када Милановић говори о другом, без обзира да ли су то Срби, Бошњаци или Мађари, он говори култур-расиситички." 

Историчар Бојан Димитријевић има другачији поглед: „Усуд са политичким Србима у Загребу је што они и даље мисле да је Југославија читава и да они као Срби јесу конститутивни народ у Хрватској. То више није случај, и они су често били окренути партијама левице, које исто као десница нису наклоњене Србима, али их радо користе у међустраначкој борби. Тако да с једне стране не разумем разочарење Милановићем који неке ствари отворено каже и далеко боље ради, а са друге стране имате српску политичку странку која је у коалицији са ХДЗ-ом, дакле дели власт и привлачи негативну пажњу хрватске деснице."

Милановићев однос према Србима, према Србији, Косову и Црној Гори је једнозначан и очекиван. Милу Ђукановићу је пружио подршку у два важна политичка тренутка - једном у јуну 2020, два месеца пред, испоставиће се, за Ђукановића пресудне изборе и други пут у септембру ове године, након устоличења митрополита Јоаникија и инцидената на Цетињу. Тада је Милановић Ђукановића примио у Загребу.

„Разлог позива је моја жеља да дамо подршку модерној, отвореној, грађанској Црној Гори", отворено је тада рекао Зоран Милановић, додајући да његов црногорски колега „није олдтајмер", да је у пуном погону и да ће о свему суд дати народ у Црној Гори. Али тада се председник Хрватске обавезао и да ће бити тумач црногорских прилика на Западу, на сличан начин као што сада види своју мисију са Kосовом. 

„Мој задатак биће убудуће да својим саговорницима високог и највишег нивоа на Западу скренем пажњу на ове ствари о којима у ствари знају мало и не занимају их. Тамо где виде утицај неких страних сила на својим границама, еквивалентно то не виде у Црној Гори. Радо би да им неко каже и да им скрене пажњу. То је мој задатак." 

Али регионална политика Милановића можда се може најбоље описати његовим речима: Шарај мало брате. Хрватски председник има и своју прагматичну агенду, а највидљивија је у његовом односу према Босни и Херцеговини.

Трећи Милановић?

Када је недавно на Пантовчаку Зоран Милановић примио српског члана председништва БиХ, Милорад Додик је након разговора изјавио да једино Владимир Путин и Зоран Милановић разумеју шта се то дешава у БиХ. „Сви други су непријатељи босанских Срба и раде искључиво у интересу муслимана", рекао је Додик и додао да је захвалан Милановићу јер је о овлашћењима високог представника за БиХ говорио као о „превари" која ради изван оквира Дејтона: „Хвала Милановићу што то тако и третира. Ми то говоримо већ двадесет година. БиХ је једина колонија данас у Европи и подржавам начин на који се он директно односи према тим појавама".

А пре неколико дана Милановић је рекао нешто што је музика за Додикове уши. Рекао је да не може да буде пријатељ са сваким и да, ако са неким у Босни треба бити у сукобу то је „унитаристичка клика из Сарајева".

„Због тога нећу моћи раздрагано да шетам Башчаршијом, али преживећу без тога", рекао је Милановић. „Додик их провоцира зато што му газе по прстима цело време. Разумем га, али не подстичем то понашање, кажем му: 'Дај, искулирај се'. Додик има посла са професионалним лажовима који би покрали целу једну заједницу, босанскохерцеговачке Хрвате".

Милановићев однос према Босни и Херцеговини, за коју је у разговору с ветеранима 2016. рекао да је 'биг шит' од земље, заснива се на реторици којом наступа као заштитник интереса хрватске заједнице, а који су у сагласности са интересима Републике Српске у односу на притиске из Сарајева и међународне заједнице.

„Зашто један народ бира два члана Председништва БиХ?", питао је недавно, алудирајући на сталне жалбе Хрвата у БиХ да Жељко Kомшић није њихов представник јер су га изабрали Бошњаци својим гласовима.

„Мислим да је Милановић схватио да опстанак хрватског народа без Републике Српске и актуелног руководства није могућ, дакле притисак тог Сарајева које је он означио као 'политичка Башчаршија' је толико велики да уколико се Срби и Хрвати не бране и једни и други ће нестати", тумачи Бојан Димитријевић однос Милановића према БиХ.

Понекад се међу херцеговачким Хрватима у шали чује да би радо изнајмили Додика на лизинг да заступа њихове ставове, па је и Милановић, бирајући Додика уместо Kомшића уверен да бира најбоље за Хрвате у БиХ, а све и у нади да ће „национално најсвеснији" међу Хрватима у будућности бирати њега за заступника њихових интереса, а не лидера ХДЗ-а Андреја Пленковића.

Деценијама је ХДЗ била једина национална странка за Хрвате у Босни и Херцеговини, док је СДП имао стигму југословенства. Милановић то покушава да то промени, али може ли просечан хрватски националиста да каже: „Зоран је мој?"

„Догодила се велика разлика у односу на време када је Иво Јосиповић био толерантан према неким појавама хрватског национализма", каже хрватски историчар Хрвоје Kласић. „Ја сам тад рекао: да Иво Јосиповић прошета у усташкој униформи центром Загреба, за њега ниједан националиста не би гласао. У случају Зорана Милановића нисам баш сигуран. Био сам недавно у БиХ и слушао политичаре из Херцеговине који су рекли на следећим изборима ни за кога другог неће да гласају осим за Зорана Милановића."

Милановић ради на томе: на годишњицу Олује одликовао је јединице Хрватског вијећа одбране (ХВО), војне формације Хрвата у БиХ, што претходни хрватски председници нису радили.

Геноциди и геноциди

Нису Додик и босански Хрвати једине ствари које стоје између Башчаршије и Пантовчака. Никада се више беса на хрватског председника није изручило из Босне као приликом његове недавне изјаве о Сребреници. Милановић је изјавио „да је у Сребреници био геноцид, али да онда за теже злочине треба измислити нов назив".

„Постоје геноциди и геноциди. Постоји геноцид над јеврејским народом, постоји геноцид у Руанди, постоји геноцид у Сребреници. Односно, један догађај је дефинисан као геноцид, а геноцид има врло широк распон. Постоји геноцид и у Другом светском рату, постоји Јасеновац. Дакле, није све исто као што ни свака жртва није иста. Та прича да је свака жртва је иста - ни говора".

На то је одмах реаговао бошњачки члан Председништва БиХ Шефик Џаферовић рекавши да је „срамотно и недопустиво" такво коментарисање геноцида у Сребреници којим се, по њему, овај злочин покушава минимизовати. Милановић је на то одговорио: „Ово што сад раде господа из Сарајева, то није службено Сарајево, то је Башчаршија. Раде управо то да од свог народа покушавају направити жртву већу него што јесте. Управо они лицитирају мртвима, ја то никада не радим. И могу поновити све што сам рекао - постоје геноциди и геноциди, постоје жртве и жртве, није све исто."

Градацијом геноцида хрватски председник бавио се и априла ове године, приликом обележавања годишњице пробоја логораша Јасеновца. Упитан тада зашто на том месту избегава да говори о геноциду, Милановић је рекао:

„Овде је био геноцид и то пре свега геноцид над Јеврејима, да се разумемо. Овде су завршили школски пријатељи једне мени јако блиске особе из Славонског Брода 1941. године. Либерални Јевреји из хрватских градова, било их је мало, били су екстерминирани. Расни закони донесени су пре свега због Јевреја. Онда долазимо на Србе који су овде најмасовније убијани, али су циклус и драматика убистава били другачији. Једно су били Срби из Поткозарја, који су највеће жртве и над којима је спроведен геноцид", рекао је тада Милановић, наставио да су у Јасеновцу били и Срби из Загреба "који су покупљени", "да су неки остали радити и били угледни доктори попут Јулија Будисављевића, а неки су били виктимизирани, а онда је као трећи, "најстрашнији пример поменуо Роме".

"То је можда најгори пример поступања према људском бићу које је потпуно невино, јер Срби су пружали отпор и то, по мени, са закашњењем. Требали су раније почети. Били су непријатељи, а зна се како се у рату поступа с непријатељима. Не убија их се у логору."

Деде и деде 

Милановић се противи поздраву „За дом спремни", неретко отказује посете местима где се појаве мајице ветерана на којима пише тај поздрав. Ипак, недавно је освежио причу коју је  лансирао још пре неколико година, када је у ТВ дебати са Андрејем Пленковићем рекао: „Мој деда је био усташа, а то мом оцу из партизанске породице није сметало."

Многи верују да је дуго прећуткиваног „предизборног деду усташу" (прецизније, очуха његове мајке), како су га неки назвали, Милановић 2016. лансирао да би се додворио делу бирачког тела која има носталгију за временом НДХ.

Историчар Хрвоје Класић сматра да је то претеривање: „Ја мислим да се ово о деди извлачи из контекста јер није он поносан на ту чињеницу, то је једноставно део породичне приче. О томе се није пуно причало, као што се није причало ако је неком деда био четник. Мислим да Зоран Милановић нема позитиван став о усташама нити НДХ, апсолутно је на партизанској страни." 

Пракса је да хрватски председници нису чланови странака, али Милановић се одавно и не понаша као члан СДП-а, чак и његови некадашњи саборци се ограђују од његовог стила који неки описују као надмен, груб, арогантан. „Није то онај Зоран", кажу.

„Ми се не морамо слагати са његовим изјавама, ја могу бити разочаран, али Зоран Милановић не крши устав и не злоупотребљава своја овлашћења", каже Хрвоје Класић. „Зоран Милановић има уставно иста овлашћења као Александар Вучић, али њега се нико не боји, новинари га исмевају, поигравају се са њим. Након Фрање Туђмана ми имамо председника са којим се не слажемо, али ког се не бојимо. Ја мислим да је то велики успех за хрватско друштво, колико год се ја не слагао са његовим ставовима." 

И док се из владајућег ХДЗ-а чују гласови да би се чак могао покренути процес Милановићевог опозива, ипак је тешко прогнозирати политичку будућност садашњег хрватског председника.

Петар Лађевић верује да му је ово последњи мандат, те да ће у политичком животу Хрватске наставити да игра улогу „птице ругалице". Хрвоје Класић и Бојан Димитријевић верују супротно.

„Ја мислим да Милановић има добру политичку будућност, јер је одбацио наслеђе СДП-а, странке која се у међувремену распала на више фрагмената и чији је политички лајтмотив левице преузела Коалиција 'Можемо'", сматра Бојан Димитријевић. „С друге стране, ХДЗ је са Пленковићем почео да губи своју оштрину, сувереност, окренутост Домовинском рату, прошлости, деведесетим, темама којима се Милановић враћа." 

Политички ветеран Милановић данас чак рачуна на потпуно друге гласаче од оних који су његово име заокружили на последњим изборима. Можда зато његова политика није неразумна, већ, како он схвата, политички логична. А можда је ово време у којем се млади Милановић више и не тражи.