Латинка Перовић и либерали као творци прве српске државне стратегије у време Југославије: Визија модерне Србије štampaj

На први поглед, последњи политички наступ Латинке Перовић, похвална поздравна реч на конгресу партије Мила Ђукановића, знак је једног доследног политичког светоназора.

Тај поглед на свет заснива се на неколико основних начела.

Прво начело је да је основни проблем српског друштва отпор модернизацији. Прву такву модернизацију су, на пример, спроводили краљ Милан и његова елитистичка партија, напредњаци. Њихов покушај да одозго, са двора, европеизују Србију упропастили су неодговорни радикалски демагози, надахнути антизападњачким руским народњацима.

Ова црно-бела подела српских политичких снага на просвећене господаре и елите, са једне, и заостале масе и њихове затуцане вође, са друге стране, провлачи се све до 21. века.

Понекад је историјска стварност оповргавала ту једноставну манихејску слику српске историје. Питање је да ли су радикали на власти крајем 19. и почетком 20. века, другачији од самих себе из револуционарних и опозиционих 1880-их година, заиста успоравали европеизацију и модернизацију друштва.

Руски утицај

Друго начело гласи да је благостање увек стизало из сарадње са Западом/Европом. Запад никад није био јединствени ентитет. Неки сматрају да је окретање леђа Аустрији почетком 20. века и приближавање Русији кобни антиевропски заокрет српске спољне политике.

Та перспектива је, међутим, нетачна. Приближавање Русији у то време истовремено је било и приближавање Француској, пошто су Русија и Француска биле блиске савезнице. Тешко је рећи да је демократска и развијена Француска мање европска од заостале и ауторитарне Аустро-Угарске.

Неке следбенице Латинке Перовић (Поповић, Стојановић) налазиле су недемократске, понекад и елементе војне хунте у унутрашњем животу Србије 1903-1914 године. На тај начин су доводиле у питање то тзв. златно доба српског парламентаризма. И такав крњи парламентаризам био је недостижан за становнике Аустро-Угарске. Тин Ујевић је са групом хрватских омладинаца и студената долазио да се диви земљи слободе не само у Београд него и у Смедерево и Крагујевац.

Чак и Француска тог времена има проблеме с демократијом и владавином права, што смо видели у афери Драјфус. А да не помињемо Русију. Школа Латинке Перовић је стално наговештавала проруску природу српских радикала. Када су радикали на врхунцу власти и моћи, ништа у Србији не личи на Русију.

Српски национализам

Треће, вероватно најважније начело јесте да је национализам највећи кочничар развоја друштва, као и кривац за трагедију деведесетих година. По бољшевичком принципу да је национализам највећег народа и најопаснији, највећи кривац за распад Југославије је српски национализам.

Ако је тако, онда су све снаге које се боре против српског национализма на доброј страни историје. Сумњичавост према српском национализму је толика да је и југословенство сумњиво, ако се за њега залажу Срби.

У једном од својих текстова, Латинка Перовић је словеначког писца Душана Пирјевца описала као моралну и интелектуалну громаду. Пирјевец је најпознатији по полемици коју је водио са Добрицом Ћосићем о социјалистичком југословенству. У тој полемици Пирјевец је, између осталог, рекао да „републике свакако чине националне организме... недодирљиве попут сваког организма". Ћосић је доказивао да је југословенство једна врста пролетерског интернационализма.

Данас би свако биолошко одређивање нације („организам") наишло на осуду, као нека врста расизма. Пирјевец је заслужио велику наклоност Латинке Перовић не толико својим ставовима, колико сукобом са Добрицом Ћосићем. У 21. веку, ту наклоност су уживали сви који су се борили против српског национализма, укључујући и стипендисте Брана Мићуновића.

Српски државни програм

После свега реченог, можда ће изненадити мој став да су српски либерали - Марко Никезић, Латинка Перовић, Мирко Тепавац - били творци јединог озбиљног, ако не националног, а онда српског државног програма у време Југославије.

Наиме, Срби немају никакву посебну националну стратегију од 1918.године. У почетку се краљ Александар залаже за централизовану државу и стапање троименог народа у један народ - Југословене. Посебно трагичну улогу ту је одиграо вођа хрватских Срба Светозар Прибићевић. Он је у почетку ватрени централиста, што је вероватно имало утицаја и на краља. Онда постаје жестоки противник Београда и безрезервни присталица сарадње са ХСС.

Изборни резултати које је истражио Милан Гулић показују да су Срби Далмације подржавали радикале, а Срби на северу сарадњу с браћом Радић, касније са Мачеком. Када је 1939. године основана Бановина Хрватска, с великим овлашћењима која ће Република Хрватска достићи тек после 1974. године, Срби немају никакав одговор. Српски културни клуб на челу са Слободаном Јовановићем има неке планове, чак и мапе „српских земаља", али од тога није било ништа.

У Другом светском рату постоји некакав план „хомогене Србије" Стевана Мољевића, који радо помињу сви они који Србима спочитавају великосрпске и геноцидне намере. Мољевић је, међутим, био нико и ништа, чак и у равногорском покрету.

Српски комунисти из Србије, осим Благоја Нешковића, Јована Веселинова и Моше Пијаде, били су скоро равнодушни према томе где су границе Србије и шта се дешава са Србима у другим републикама. Велики Србин у кафанским сањарењима српских националиста, Александар Ранковић је био југословенски централиста, али не и српски националиста.

Ђилас пише како је Моша Пијаде поменуо аутономију за Србе у Хрватској, што је Тита „потиштило", али је Ранковић био тај који је спасао расположење свог господара, рекавши како Срби и Хрвати нису толико различити да би се свака општина издвајала.

А други борац за српство по уверењу кафанских србиста, Слободан Пенезић Крцун, покренуо је као потпредседник републичке владе припајање копаоничког краја Косову.

Неке посебне српске интересе нису заступали ни српски комунисти у другим крајевима. Покушај Станка Опачића Ћанице и Радета Жигића да се подстакне развој српских крајева у Хрватској завршен је њиховим политичким уништењем. Срби из Босне и Херцеговине нису се бавили развојем својих крајева.

Када је Добрица Ћосић забринуто говорио о положају косовских Срба маја 1968. године, најжешће су га напали српски функционери са Космета.

Ни злогласни Меморандум САНУ није био неки програм великосрпског национализма, како га данас нападају. По свом неформалном тону и одсуству било каквих референци, он такође припада кафанском академском стваралаштву. Састављен је од тужних општих утисака. Садржи мноштво притужби, посебно на положај Срба на Косову и у Хрватској. Има и жала за централизованом Југославијом. Неких конкретних идеја о побољшању положаја Срба у њему баш и нема.

Тако долазимо до невероватног закључка да су једини српски политичари који су нешто опипљиво радили на положају Србије били либерали, у које је спадала и Латинка Перовић.

Визија модерне Србије

Миливој Бешлин је недавно написао обимну књигу у више томова о идеји модерне Србије у социјалистичкој Југославији. Ја ћу овом приликом поменути првог аутора који је писао о идејама либерала. То је Слава Ђукић, који је у књизи Слом српских либерала дефинисао пет основних праваца либералне политике:

1)    Тржишна привреда;

2)    Модерна Србија;

3)    Ослобађање од баласта српског југословенства и окретање себи;

4)    Подстицање стручних и способних кадрова (због чега су називани и „технократама");

5)    Сарадња, а не конфронтација са другим републикама.

После пада Ранковића, српски либерали су одустали од идеје да Срби буду жандари Југославије. Трајан Стојановић, у својој књизи Балкански светови. Прва и последња Европа, тврди да су тада амбиције српских политичара (читај либерала) биле преусмерене на привреду.

Либерали су покушали да остваре визију „модерне Србије", засновану на развоју великих корпорација, технолошки и пословно усклађених са светом. Такве корпорације били су „Генекс", „ЈАТ" , „Црвена застава", „Робне куће Београд", „Беобанка". Њихове идеје изазивале су озбиљну забринутост код тадашњих руководилаца Хрватске, на челу са Савком Дабчевић Кучар и Миком Трипалом. У Загребу се, на пример, веровало да ће крем од растућег хрватског туризма покупити београдске фирме. Тај страх није био сасвим без основе.

Поменути Трајан Стојановић пише како је крајем шездесетих Београд први пут привредно претекао Загреб. Либерали су били први српски политичари који су покушали српску хегемонију да остваре помоћу привреде и културе, а не војском и полицијом.

Јер, није случајно тада процветала и српска култура. БИТЕФ и БЕМУС су основани тек нешто раније, а ФЕСТ баш у време владавине либерала. Исте јесени када је кренуо ФЕСТ дошло је до Конгреса културне акције у Крагујевцу, када су спаљиване кич и шунд књиге и часописи („Тарзан", „Старт", „Чик"). У питању је више био незграпни елитизам, него политичка репресија. Вероватно је то било дело претерано ревносних локалних активиста.

Либерали су веровали да ће модерна и развијена Србија бити магнет за све остале. Имали су одличне личне односе с руководствима Црне Горе, Војводине и Косова. Ту се, по свој прилици, крије и једна од њихових највећих грешака. Компликоване српско-албанске односе не решавају лични односи руководилаца. Развој не може да задовољи тако борбени национализам као што је албански.

Малодржавни пројекат и политичко наслеђе

Занимљиво је да су људи који нису били догмате прибегавали таквом волунтаристичком вођењу политике. Зато се нису много бавили формалним уставним чувањем позиција Србије. Њихово потпуно занемаривање Срба изван Србије имаће кобне последице у деценијама које су долазиле. Да су опстали, либерали би се вероватно бавили само ужом Србијом. Њихов државни пројекат заправо је - малодржавни.

Политичко наслеђе Латинке Перовић је добрим делом наслеђе можда најскладнијег тима у нашој политичкој историји. Без тог политичког тријумвирата, пре свега без Никезића, Латинка Перовић је правила необичне политичке кораке, као што су улазак у руководство партије Чеде Јовановића, или одушевљена подршка Милу Ђукановићу.

Без обзира на све, њено завештање треба пажљиво проучити. Код нас постоји тежња да идеје либерала, као и других просвећених српских комуниста, присвоји мала секта самопроглашених следбеника. Мишљења сам да Латинка Перовић, са свим противречностима, не може да се посматра као издвојени светионик разума и толеранције у мору лудила и национализма који само одабрани могу да схвате и прате. Можда су она и либерали били пропуштена шанса за просвећену и модерну српску националну политику. Има мишљења и да су они, иако су бранили интересе Србије као државе, поништили интересе Срба као целине.

Велики људи доприносе свом народу и кад га не воле. Чињеница да је део своје и Никезићеве документације завештала архиву у Словенији показује не баш добро мишљење Латинке Перовић о својој земљи. Ипак, брине сазнање да су ови веома „млаки" Срби имали какву-такву јасну визију Србије. Није јасно каква је визија многих Срба који себе сматрају националним радницима.

У будућим визијама Србије мора се наћи места и за Латинку Перовић, и за њене супарнике, а и за многе друге. Мали смо ми народ да бисмо олако одбацили идеје шачице мислећих људи, каквог год да су идејног опредељења.