Шпански медији о догађајима у Мелбурну: Како су Сервантес и Тагоре одлучили победника Аустралија опена

Кад се у децембру прошле године у шпанским медијима, али свим, од писаних до аудио и видео, онако као случајно појавило питање да ли ће Новак Ђоковић, најбољи тенисер на свету, играти на Отвореном првенству Аустралије, то је углавном остало незапажено, као и свако друго питање или вест за коју се у часу објављивања не зна њен прави смисао, а још мање порив.

Јер, зашто не би учествовао, у чему је проблем? Сада, наравно, знамо да то није било баш случајно, новинарска интуиција, већ привилегована информација која је, судећи по каснијем догађају, без даљега стигла ако не из Београда, онда свакако из нашег региона.

Интереса за одговор готово да није било, мање зато што у Шпанији није било никога квалификованог да га пружи, а више због тога што је само питање изазвало више интереса од могућег одговора.

Штета што се тада, у право време, нико није потрудио да сазна његово порекло. А штета ће бити још већа ако се то никада и не сазна, као што ће вероватно и бити, не само због брзине у којој данас планета живи и која нам доноси нове и најновије вести из минута у минут, вести које су хитне, што не значи и важне, већ и због приметне незаинтересованости, намерне или не, свеједно, да се то ипак не сазна.

Зато нам остаје да се уздамо у то да се „Земља заклела Рају, да се тајне све одају". Па кад-тад, јер није то био баш неважан догађај везан само за „време спорта и разоноде", већ има дубљи садржај као одраз времена које тече, а да нисмо баш сигурни у ком правцу.

То ће показати његове неминовне последице које већ лагано заузимају своје место, као што је то учинио и сваки други догађај покренут мишљу о аутентичности као „моралном идеалу", што подразумева оригиналност и захтева супротстављање конвенцијама, без обзира не цену.

Главна вест

И кад се догодило оно што се догодило, што читав свет зна, бар онолико колико нам је дозвољено да знамо, није било дословно ни једног шпанског медија у коме то није била главна вест. Онако ударно, на првим страницама новина и у првим минутима радио и ТВ програма, надугачко и нашироко, до детаља. Детаља одабраних, разуме се, не свих.

Одмах затим стижу странице и странице анализа, објашњења и тумачења, специјални програми са округлим и осталим столовима за којима су специјалисти за све и свашта, сви у глас и уз обавезни драматичан тон, без ограничења и без имало суздржаности и такта, народу непорециво показали шта и како о свему треба да мисли.

„Милионер који мисли да може да ради шта хоће", „себичан и неодговоран тип", „егоиста који мисли само на себе и на свој новац", „преварант и фалсификатор санитарних докумената", „људи умиру а њега баш брига", „треба га протерати не само из Аустралије, него из читавог света", „потенцијални убица"!

Наравно, одатле се прешло на Балкан „то буре барута" (о фитиљу на том бурету и ко га из Европе повремено пали, ни речи), па „Siberia, та хладна земља на Северу Европе" („То је Serbia, није Siberia", исправља колега. „Свеједно, то је исто", гура и даље „специјалиста"); пронађени су и Гаврило Принцип, страшни српски националисти, библиотека у Сарајеву, Ратко Младић и Сребреница неизоставно, и све слично томе како би се догађају дала историјска подлога која насумњиво показује порекло понашања тог „милионера који не поштује законе".

А кад је аустралијски закон проговорио кроз уста оног судије који је Ђоковићу дао за право, што је најавило његово учешће на турниру, на једном од тих округлих столова на националној телевизији чуо се и овакав коментар; „Закон мора да се поштује, шта год да каже неки судија!" Тако смо сазнали да закон и судија немају међусобних веза. Интересанто, без даљега.

Електрични аутомобили и мрежа у случају Ђоковић

За гротескни тон у овој бесомучној трци да се не изостане из „мејнстрима" (или, преки пут до „славе од пет минута" за оне којима је аутоцензура погонско гориво), побринуо се портал „Пет дана", са чланком под следећим насловом; „Ђоковић и Србија компликују европски сан о електричним колима"!

У тексту се само наводи ствар око Рио Тинта и одлуке српских власти о том пројекту, онако површно, јер суштина је у наслову, не у садржају. Нема ни предвиђања шта ће се даље догађати кад Европа остане без електричних аутомобила, шта ће и куда ће, то се не каже. Само са на крају тврди да је „Ђоковић погоршао ствари за европску аутомобилску индустрију". Какву моћ има тај тенисер!

Брже од штампе, радија и телевизије, биле су такозване „друштвене мреже", мада се зна да се на њима углавном јавља „друштво" које ту налази само потврду својих предрасуда. И јединствену прилику да се у јавност анонимно, као из бункера, макар за час побегне са чистине анонимног живота.

Е, ту је стварно било свега и свачега, и као што је обичај на тим мрежама, највише је било простачких псовки, заједљивости, увреда, општег убацивања у тај дигитални вентилатор онога што се нормално избацује у тоалету, мржње и свађа око ничега.

Читање те помало застрашујуће „клоаке" значи обавезни губитак драгоценог времена, али овог пута је то била и новинарска обавеза, макар и летимично, што је због поплаве коментара понекад потрајало и до четири сата ујутро.

И није било узалуд, јер ту се показала повелика разлика између онога што су званични медији „диктирали", и онога што је ту могло да се прочита. Најпре, добар део учесника је стао на страну Ђоковића, наспрам лавине критика и увреда које су му биле упућене.

„Ноле, најбољи у историји тениса", „Човек од принципа, непоновљив", „Браво Новаче, не понижавај се пред пред диктатуром", „Новак је већ победио у оном најважнијем - сачувати достојанство"... То је само пар коментара каквих је било на стотине.

Но, друга, и бројнија страна, није остала дужна, и углавном је понављала оно већ виђено или прочитано у медијима. Уз опште величање Надала, разуме се: „Надал, геније", „Новак  никада неће бити велики као Надал, шта год да освоји", „Надал, један, једини"...

И све тако у почетку, док се ствари нису усијале и прешле у свађу, спортску, политичку обавезно, санитарну, о историји и будућности света, и о свему другом што је сваком тог часа падало на памет.

„Како можеш да верујеш преваранту који фалсификује документа?" пита један.

„Како ти верујеш Надалу који се, без маске,  састаје се бившим краљем који је побегао из земље?", одговара други.

„Од Надала нема бољег." „Ма немој, па он је само пребацивач лоптице преко мреже, Ноле је господин тенисер".

„Ђоковић ломи рекет кад губи, неспортски." „А спортски ти је кад Рафа после освојеног поена, одмерава од лакта до шаке!"

„Луди Новак једе неко зрневље." „Боље и то него да га као Рафу оптуже за допинг".

„Овај преварант је у Србији херој!" „Свако има свог хероја; Србија Новака, Енглеска Бориса Џонсона, јел тако!"

И онде крену увреде „ти си фашиста", „ти су комуниста", „прљави франкиста", „црвена бандо"...

Но, највећи број коментара би могао да све сведе на оно „сви смо једнаки пред законом". Ех, како би било добро да је то тако, свуда и заувек.

Случај Зака Ефрона и фудбалска изузећа

Јер, знамо да је у Аустралију стигло још тенисера са истом дозволом коју је и Новак имао, нe заборавимо ону чешку тенисерку, коју, нажалост, нико више не помиње, што случајно, што намерно, како ко.

Али важнија од тога је свакако изјава Мајкла Утрама, функционера аустралијског Министарства унутрашњих послова, „агента 007", како га назива „Ел Мундо", који је „зауставио Нолета".

Погледајмо за тренутак шта 8. јануара о томе пише тај шпански лист: „Нико не прелази преко аустралијске баријере коју држи супер агент Мајкл Утрам. Добро, скоро нико. Јер, то је успело млађем брату холивудске звезде Зака Ефрона. Било је то у априлу прошле године, кад су границе биле херметички затворене. Дилен, брат глумца, добио је дозволу за улазак од владе Новог Јужног Велса. То се ништа није допало аустралијским грађанима који су били расути по свету, а да нису могли да се врате у своју земљу... На питање политичара из Камбере, Утрам је улазак млађег Ефрона оправдао говорећи да он долази са једним мега пројектом, који ће погођеној кинематографији донети два милиона долара. Но, више сенатора га је оптужило да је богате и славне ставио изнад Аустралијанаца који су се нашли заробљени у иностранству".

Толико о једнакости пред законом, и медијском тумачењу исте? Не, има још.

У септембру прошле године, санитарне власти Бразила су прекинуле фудбалску утакмицу између Бразила и Аргентине. Разлог: четворица аргентинских фудбалера су по налогу тих власти морали да буду у карантину седам дана, а они су се у пуној спортској опреми појавили на терену.

„Светска брука; суспендован меч Бразил-Аргентина од стране санитарних власти", каже „Ел Паис". Даље у тексту пада оно дрвље и камење на „мешање политике у спорт", на „Болсонара, који ово ради због предстојећих избора", „бразилску фудбалску мафију",итд.

А има још.

Дванаестог јануара ове године (обратити пажњу на датум), у Саудијској Арабији су се четири шпанске екипе бориле за Супер куп Шпаније. По завршетку тог турнира, на конференцији за штампу, неко је поставио питање зашто је више невакцинисаних фудбалера играло те утакмице.

Рубијалес, шеф шпанског фудбала, овако одговара: „Спорт ствара изузетке".

На питање зашто се бар шест заражених играча у Мадрид вратило у истом авиону са осталима, одговор није био јасан. Није се ни сазнало ко су ти играчи, јер шпански закон не дозвољава да се о приватним стварима људи, као што је болест, јавно говори, а још мање да се њихов лик појављује на телевизији. То је забрањено. Забрањено за све, али... Шпанци често кажу да после сваког „али" не долази ништа добро.

У вези правде и закона, јавио се и Надал: „Ђоковић није једини кривац за све ово што се догодило." Тачно, али ко су остали кривци, то нам није рекао. А кад ће, не знамо. 

Тешка артиљерија

И кад је Надал, свакако један од највећих тенисера данашњице, освоји Аустралија опен, патриотском узбуђењу јавности толико је порасла температура, да овде нема места да се макар део тога наведе.

Нико ко држи до себе није пропустио прилику да ускочи у тај воз препун похвала, које су неретко падале у сферу бизарности, као она да се овом тенисеру додели племићка титула!

Најпре је публици објашњено да је Надал, ако не најбољи онда ту негде, раме уз раме са шахистом Аљехином, гимнастичарком Ларисом Латинином, Симон Билес, Едијем Мерксом, Усаином Болтом, Шумехером и Хамилтоном, Месијем, Роналдом и Пелеом, Џеком Никлаусом, Џорданом и Билом Раселом, Ђакомом Агостинијем, и осталим легендама светског спорта.

Сада је, међутим, дошао ред на „тешку категорију", на озбиљан свет из културе, филозофије, адвокатуре, кинематографије, и наравно, рокенрола, на познате личнoсти и оне које себе таквим сматрају, е да би се догађају дала чвршћа подлога од оног простог навијачког заноса.

Ево само два примера.

Писац Андрес Трапијељо о свему овако пише: „Ми, љубитељи тениса, имали смо срећу да после прилично досадне епохе у којој је прагматизам имао предност над уметношћу, видимо најбољу игру свих времена. Можемо да кажемо да смо имали привилегију да их гледамо док играју међусобно, или против других - Федерера, Надала и Ђоковића. То је скоро као и рећи: Хектор, Ахил, Агамемнон... Федерер и лирика, Надал и епика, и... Ђоковић или психоанализа, дакле трагедија. Федерер како ради све лако, Надал упркос тешкоћама, и Ђоковић против свог лудила... Кад се појавио, уливао је помало и страх... Изгледао је као чопор вукова... А његов млађани брат како пуца са три подигнута прста, исто као снајпериста Велике Србије..."

Други пример. Адвокат Хавијер Гомес де Лиањо, наслов преко целе странице: „Лекције једног Шпанца у Мелбурну", а у тексту се Надалов јединствени успех пореди са борбом у Термопилима! И подупире оним што су о упорности и борбености некада писали или говорили Пио Бароха, Пјер де Кубертен, Хулио Урбина и Себаљос, посланик из времена владавине Алфонса XIII, затим Ламартин, а посебно Рабиндранат Тагоре, и то овако: „Неко му је, можда његова (Надалова) мајка, када је био дете, морао да исприча ону причу песника Рабиндраната Тагореа, који упозорава да ако птици златом прекријемо крила она никада више неће моћи да полети".

И за крај, неизбежни Сервантес, и упутство за победу Басилија из Дон Кихота: „Чудо, какво чудо? Вештина и лукавство!" Толико.  

Кад се све ово прочита, а наведен је мали део од сличних написа, неизбежно се јављају нека питања. Зашто су Шпанци тако мало до сада познавали Надала? Зар им његових двадесет до сада  освојених великих турнира, није било довољно за то? Зар није била довољна његова блистава тениска каријера да га схвате као крајње борбеног играча који се никада не предаје? Зар он и пре Мелбурна није већ био легенда тениса? Што ће и остати, чак и ако никада више не узме рекет у руке.

Или је све ово што се догодило, тебало неком другом за нешто, што има мало везе са спортом. Време, једини непогрешиви судија, то ће нам и показати.