Расистички корени америчког фудбала: Иза кулиса Супербоула štampaj

Далеке 1987. године у градићу Ебенсбург, у округу Камбрија на западу Пенсилваније, где сам тадa играо кошарку на универзитету, ушавши у кућу свог пријатеља и саиграча затекао сам следећи призор.

У замраченој соби тек се назирала силуета човека који је заваљен у фотељу гледао пренос утакмице америчког фудбала. Једину светлост у просторију уносио је одсјај телевизора, који је откривао мушкарца одевеног у сивомаслинасту униформу мајора копнене војске оружаних снага САД. Када смо, младалачки бучно, отворили улазна врата, није се ни осврнуо. Готово хипнотисано је гледао у екран. Ни једним гестом није показао да је приметио да смо ушли у кућу.

„То ми је отац… Гледа фудбал, јер је то једини спорт у којем може да одржи илузију да су сви играчи белци”, објаснио ми је његов син.

Чак и тада илузију о америчком фудбалу као чисто белом спорту било је тешко одржати. Иако је слика тешко оклопљених играча на телевизорима била некако мутна и мало мрљава, било је практично немогуће замислити на коју је фору овај човек на терену успевао да види све белце. У кошарци је, пак све било јасно. Због тога, ваљда, никада није гледао ни једну утакмицу коју је одиграо његов син.

Расно питање у америчком фудбалу

Расно питање у најамеричкијем од свих спортова горућа је спортска тема још од почетка тридесетих година, када су црни играчи на мистериозан начин прецртани из састава тимова, да би се једнако тихо поново појавили тек после Другог светског рата.

У раним данима америчке професионалне фудбалске лиге, током двадесетих година прошлог века, бејзбол је био омиљени спорт у САД. Људи су гледали бокс и мото трке, а на фудбал, осим у ретким местима попут Ен Арбура или Саут Бенда, седишта универзитета Мичиген и Нотр дејм, нико није ни обраћао пажњу.

На самом почетку, професионална лига америчког фудбала је без већих проблема прихватала црне играче, махом јер нико други није ни желео да игра. Ствари су се нагло промениле 1933. године када их је лига, тајно, забранила.

У деценијама које су следиле, нашироко слављени власници великих тимова, попут Џорџа Халаса из Чикага, Тима Маре из Њујорка, Арта Рунија из Питсбурга или Текса Шрама из Ел-Еја нису желели да признају да су учествовали у тајном договору којим су црни играчи једноставно прецртани из овог спорта. Нису хтели да признају ни да је такав договор икада постојао. Али, некако црнци су нестали из тимова. 

„Фудбалски Маршалов план“, како су овај договор назвали Американци, био је суштински производ ума Џорџа Престона Маршала, власника Вашингтон редскинса, који је ову одлуку, много касније, правдао жељом да „заштити црне играче од жестоких и смишљено погибељних стартова белих играча из тимова са југа САД“.

Брисање Афроамериканаца му није узимано за зло, па је, као легенда овог спорта, уврштен у Кућу славних, иако су Редскинси пописали уговор са првим црним играчем тек 1962. године. Маршал је остао запамћен и по изјави да ће пустити црнце у тим чим кошаркашке легенде Харлем глобтротерса у екипу узму неког белца.

Много година касније, времена су се променила па су Редскинси променили име у Командерсе, како би се избегло даље омаловажавање првобитних становника Северне Америке. Готово истовремено, Маршалова статуа уклоњена је са постамента испред стадиона, а његово име нестало је са списка легенди клуба из престонице САД.

Када је 1969. године умро, Фондацији која носи име овог клуба у аманет је оставио чувену реченицу: „Не смете да трошите новац ни за један пројекат који на било који начин промовише или охрабрује расну интеграцију“. 

Освета Дага Вилијамса

Непуних двадесет година од Маршалове смрти, Редскинси су однели победу на Супербоулу предвођени Дагом Вилијамсом, првим црним квотербеком који је водио тим до титуле шампиона НФЛ лиге.

На последњем, 57. Супербоулу историја америчког фудбала је добила ново поглавље, јер су оба квотербека, Патрик Махомес и Џулијен Хертс – Афроамериканци. По први пут у историји највеће утакмице у овој игри, и то у тренутку када је читава лига на мети озбиљних критика да је устројена и вођена попут плантажа памука на којима су некада радили црни робови, пре свега јер су власници сва 32 клуба белци, иако Афроамериканци чине више од 70 одсто играчког кадра.

Плантажа памука можда делује као претерано жестока аналогија, све док се у обзир не узме чињеница да је пре десетак година 4.500 бивших играча ове лиге тужило НФЛ због неуролошких проблема који су последица повреда претрпљених током професионалне каријере. Лекари упозоравају да оштећења мозга има бар трећина момака који истрче на терене НФЛ-а.

После силних перипетија и покушаја лиге и власника да некако заташкају налазе лекара Бенета Омалуа о „хроничној трауматској енцефалопатији код играча НФЛ-а“ из 2005. године, званичници лиге су деценију касније пред Конгресом потврдили да „сада верују да постоји веза“ између фудбала и ове болести.

Вера у ову везу ипак није спречила власнике тимова да коначну пресуду препусте Врховном суду САД, који је, пак, одбио да саслуша аргументе челника НФЛ-а. Након тога  је за надокнаде, прегледе, лечење Паркинсонове и Алцхајмерове болести, као и осталих неуролошких проблема са којима су се суочавали бивши играчи, одређена сума од милијарду долара. 

Победа играча над системом, како су одлуку о надокнади назвали спортски аналитичари, истовремено је у први план избацила наводе о новом таласу расизма, јер су тестови на основу којих су компензације биле исплаћиване, наводно, биле раличите за белце и црнце.

Одмах затим неколицина бивших играча је поднела додатну тужбу против лиге јер је систем оцењивања конгитивних способности, неопходан за добијање компензације, био заснован на тези да су Афроамериканци имали слабије менталне способности. Суштински, систем је био формулисан тако да су, у случају да црни и бели играч имају једнаке резултате тестирања, белци били више оштећени, јер су, пежоративно речено, у лигу улазили као паметнији.

Тужба и налази истраге додатно су шокирали Америку, понајвише због чињенице да је лига пристала на тезу да разлике између тела Афроамериканаца и белаца не само да постоје, већ су и мерљиве. Од ове праксе НФЛ је одустао тек после серије тужби и петиције коју је потписало 50.000 људи. 

Рушење Маунт Рашмора америчког фудбала

Темеље овакве „науке“ поставио је један од очева америчке нације Томас Џеферсон, који је својевремено „открио“ разлике у функционисању дисајног тракта код црних робова и белаца. Џеферсон, чија слика краси новчаницу од два долара, заступао је тезу да робови имају по правилу мањи капацитет плућа од белих власника, а неколико векова касније рецидиви овог истраживања су и даље видљиви, јер у неким деловима Америке постоје различите формуле за мерење капацитета плућа белаца и црнаца, односно „расна корекција резултата спирометара“.

У међувремену, идеализована слика о Томасу Џеферсону мало је избледела, па је његова статуа избачена из њујоршке већнице, док већ више од две године, мањим или већим интензитетом, траје расправа о будућности гигантске бисте једног од аутора Декларације о независности на Маунт Рашмору.

Аутор реченице на којој је дуго, дуго била заснована америчка политика – „дрво слободе, с времена на време, мора бити заливено крвљу патриота и тирана“ – у међувремену је деградиран у „робовласника чија слављење представља увреду за све Американце“.

Такође, 1999. године прихваћена је методологија за процену рада бубрега према којој црнци, у просеку, имају већу мишићну масу, па им самим тим овај орган боље ради него белцима. После силних реакција познатих нефролога, почетне поставке овог истраживања одбачене су као бесмислене, али је овај тест у неких деловима САД и даље у употреби. Проблеми су, повремено, избијали и током пандемије коронавируса јер су бели и црни пацијенти добијали различите терапије, па је и број смртних случајева у ове две групе био другачији.

Патња и смрт уграђени у темеље САД

Борци за права Афроамериканаца сматрају да није случајно што гледаоци сваке недеље, током сезоне НФЛ-а, без мучнине гледају како се спортисти међусобно „убијају” не би ли се докопали јајасте лопте, тврдећи да су „патња и смрт црнаца” уграђена у темеље Сједињених Америчких Држава.

Разлог због којег пристају да играју је прилично једноставан – њихове физичке предиспозиције представљају једини начин да побегну из чемерних окружења и недостатка прилика за успех у срединама у којима одрастају. Порука коју такав фудбал даје дечацима, без обзира на расу или социјални статус, јесте да имају неку вредност не због снаге ума или карактера, већ пре свега због физичких предиспозиција.

Наводе и пример Бафала и тима из тог града, Билса. Просечна плата у том граду не прелази 24.000 долара годишње, па људи том граду немају пуно избора него да навијају за локални и последњих година изванредни тим. „Билс мафија“, како у Америци зову навијаче тог тима, представља реакцију људи на чињеницу да 24 одсто грађана Бафала живи на самој граници сиромаштва, па стање у друштву пројектују кроз фудбал, као што се то деценијама дешава широм Европе у сасвим другом спорту истог имена.

Иако је прилично јасно шта навијаче привлачи овом спорту, Американци последњих година све чешће постављају питање због чега млади људи пристају да, по цену здравља и неретко живота, учествују у овом циркусу вредном на десетине милијарди долара.

Читав систем на којем је заснован НФЛ укратко чини скупљање младих дечака из најсиромашнијих делова САД и експлоатација њихових физичких способности, што укратко представља модерну верзију некадашњих плантажа памука на југу САД, тврди Брајан Флорес, некадашњи тренер Мајамија, који је против те франшизе поднео тужбу сматрајући да је његов отказ после прилично успешне сезоне био „расно мотивисан“. 

Сиромашни, гладни и очајни

„Волим играче који су сиромашни, гладни и очајни”, један је од најупотребљаванијих описа процеса регрутације младих играча америчког фудбала, који се приписује бившем скауту Чикаго берса.

У расправу о модерном ропству и сегрегацији, недавно се укључио и свештеник и активиста за људска права Џеси Џексон који тврди да бели власници искориштавају црне играче, којима су дозволили да наступају у том спорту само из разлога што би без њих читава операција била досадна и непрофитабилна.

Када су Афроамериканцима, коначно, дозволили да играју, прошле су деценије пре него што је неки црнац могао да постане квотербек, док је и данас реткост да тренери буду Афроамериканци. Тренутно, свега три главна тренера у НФЛ су црнци.

„Постоје двоструки стандарди и то може свако да види... Дунџи је отпуштен у Тампи после успешне сезоне, Вилкс је добио отказ после свега једне сезоне у Аризони, Калдвел после добре сезоне у Детроиту. За обојене људе једноставно важе другачија правила“, рекао је Трој Винсент, шеф фудбалских операција у НФЛ.

Докази за тврдње о расизму је релативно лако пронаћи. И сама лига је 2019. године наручила анализу која је показала да црни тренери имају драматично мање шансе него белци да добију другу шансу.

Од њих се, попут Џекија Робинсона, првог црног професионалног спортисте у историји САД, „очекују чуда“. Уколико не успеју да учине тако нешто, једноставно буду препуштени забораву. Изузетак представља само тренер Питсбурга Мајк Томлин, чија позиција није пречесто довођена у питање, махом и због чињенице да је један од најуспешнијих тренера у америчком професионалном фудбалу.

Пре две године, под притиском, место тренера Лас вегас рејдерса морао је да напусти Џон Груден, због серије мејлова у којима је расистичким описима деградирао Демориса Смита, првог човека синдиката играча НФЛ-а.

Суочена с одијумом јавности, НФЛ је донео „Правило Руни“, према којем тимови у избору тренера или координатора обавезно у обзир морају да узму и кандидате из мањинских група. То, по много чему контроверзно правило, постало је у међувремену шарада јер су разговори са афроамеричким кандидатима вођени и након што су послови већ нуђени белим тренерима. Флорес је тако отишао на разговор са Њујорк џајантсима да би нешто касније сазнао да је посао унапред понуђен белцу.

Тужбу коју је поднео против Долфинса и лиге описао је речима: „Ово је значајније од тренерског посла и важније од фудбала.“

Хумана породица испуњена љубављу

Критичари расних односа у НФЛ наводе и случај одбрамбеног играча Бафало билса Дамара Хамлина, који је почетком сезоне доживео срчани удар на утакмици против Синсинатија. Хамлин, који је на велику срећу свих поштовалаца овог спорта преживео и полако се опоравља, на терену се нашао само јер је прва опција овог тима, Мајка Хајд због повреде вратих пршљенова раније окончао сезону.

Да ствар буде сложенија, Хамлин је ове сезоне требало да добије 825.000 долара, уз клаузулу да му у случају повреде буде исплаћено безмало упола мање новца. Талас солидарности који је пратио његову несрећу просто је натерао Билсе и синдикат играча на договор према којем му је уговор исплаћен у целости, што је мало популарном комесару лиге Роџеру Гуделу дало повод да ликује на друштвеним мрежама, где је написао: „Ово је доказ да су сви везани за фудбал једна породица, хумана, испуњена љубављу и отпорна”.

Породица и љубав свакако нису пратили каријеру Колина Каперника, некадашњег квотербека Сан Франциска, који је 2016. године клекнуо у знак протеста због бруталности полиције према Афроамериканцима, што га је, на концу, коштало каријере и оштрих критика низа политичара, укључујући и тадашњег председника Доналда Трампа.

Борци за права Афроамериканаца, пак, тврде да Каперника нису замрзели искључиво јер је клекнуо током интонирања химне, већ што је био црнац који је клечећи устао против расних подела. И то на начин на који је, неколико деценија раније седећи, против сегрегације учинила Роза Паркс и постала симбол покрета за грађанска права у САД.

„Када гледате Супербоул запамтите: упркос свој помпи, ватромету рекламама, спектаклу који се одржава на полувремену и самој утакмици, ова лига је још увек упрљана упорним расизмом који чак ни званичници лиге не успевају да објасне”, написао је Џексон.

Скоро седам година од клечања Колина Каперника и 54 године од када је Марлин Бриско истрчао на терен као први Афроамериканац квотербек у историји НФЛ-а, у великом финалу сударила су се два тамнопута квотербека – Патрик Махомес и Џејлен Хуртс.

За оптимисте ова чињеница представља доказ да је ова професионална лига драматично напредовала последњих година. За песимисте, двобој ових играча доказ је да број победа тешко може да се представи као победа над расизмом, те да једна утакмица тешко може да исправи неправде у земљи која себе види кроз призму кантри музике и пите од јабука.

За освајаче Супербоула, Канзас сити чифсе проблеми тек почињу, јер потомци првобитних становника САД траже да „поглавице“ промене име, лого и навијачке покличе, тврдећи да представљају увреду и потхрањују расне стереотипе.