Корени италијанске фудбалске филозофије закључавања гола: Од ратничке игре до страшног катенача

Фудбал је у Италију поранио. Када се појавио у овој земљи, она у скоро сваком смислу, осим у формалном, није била уједињена држава. Италија постоји од 1861. године, али дуго потом ни националне институције ни неки јединствени културни код још нису били успостављени између Алпа и Сицилије. То јест, уз два изузетка… У последњим деценијама 19. века само католичка црква и социјализам имали су моћ да покрећу масе. Покретали су их на супротне стране (види Бертолучијев Novеcento), али углавном су их подједнако одвраћали од фудбала.

Унутар италијанског католицизма јесте постојала група која је подржавала спортске активности као део васпитне надоградње младог човека, уз обавезно наоружавање црквеним начелима, али даље од гимнастике се није ишло. Фудбал, који је лако могао да се представи као спорт протестаната, није долазио у обзир.

Социјалистички покрети, са своје стране, у недостатку наглашеније индустријализације на Апенинском полуострву, па тиме и мањка праве радничке класе коју би требало организовати и мобилисати, брзо су почели да се баве питањима културног усмеравања маса, при чему спорт није био претерано одобраван. Штавише, неке социјалистичке публикације из овог периода позивају на саботажу бициклистичких трка бацањем ексера на друм, како би се осујетиле манифестације које, овако или онако, доприносе деградацији и експлоатацији људи.

Када је почетком последње деценије 19. века фудбал коначно стигао у Италију, био је као пре времена придошли гост на забави чијем куцању нема ко да се одазове. У Италији су га, у ствари, најпре и играли само гости…

Почеци италијанског фудбала

У космополитским градовима на северу земље основани су први фудбалски клубови. Тако је 1893. британски конзул у Ђенови, са идејом да се разоноди британска заједница у овој луци, основао Крикет клуб Ђеноу (Genoa Cricket & Athletic Club – англицизовано име овог клуба, као и нешто касније основаног Милана, говоре јасно о њиховој провенијенцији). Четири године касније, доласком Џејмса Спенслија, у клуб су примљени и виђенији Швајцарци, Аустријанци и Италијани у граду, а основана је и фудбалска секција. Ова интернационална дружина освојила је први шампионат Италије 1898. године. 

„Шампионат Италије“ звучи доста претенциозно у том тренутку, јер су једина три клуба која су поред Ђеное на њему још учествовала долазила из Торина. Први фудбалски меч у Торину одигран је 1887. године, а представу је уприличио Едоардо Босио, италијански трговац кога је посао често водио у Британију. Након Ђенове и Торина, Милано је био трећи италијански град који је добио фудбалски клуб. „Крикет и фудбалски клуб Милан“ је 1899. године основао Алфред Едвардс. Две године касније, Милан прекида дотадашњу фудбалску доминацију Ђеное у земљи.

Италијански протофудбал тако се надовезао на за поднебље са израженим кампанилизмом (campanilismo) – поноситим наглашавањем локалних идентитета наспрам свих других (кампанил је звоник, углавном на тргу, који доминира градом и издалека се види). Фудбал се у Италији испочетка развијао на северу земље – где су нови клубови настајали сецесијом од већ постојећих или формирањем са јасном идејом опонирања водећем клубу у окружењу. Тако су у Италији нека градска фудбалска ривалства старија и од самих ривалских клубова.

На југу, пак, фудбала је било мало. Римски официри 1900. године јесу у италијанској престоници основали Лацио, а британске трговачке испоставе донеле фудбал у Палермо 1899. и Напуљ 1904. године, али већина клубова на Мецођорну (италијански израз који означава истовремено подне и југ Италије) основана је тек после Великог рата. Први шампион земље из ових крајева је Каљари, клуб основан тек 1920. године.

До 1913. године ниједан тим јужније од Перуђе, града у Умбрији, није играо национални шампионат. Када су, пак, у њега примљени, учињено је то тако да се играју два шампионата – шампионат севера и југа – а да потом две најбоље екипе играју у финалу за трофеј. Први пут када је првенство играно на овај начин, Лацио је као најбољи тим са југа 1913. поражен од Про Верчелија са 6:0.

Италијанска фудбалска култура у овом периоду подсећала је на оно што ће италијански фудбал касније постати онолико колико отисци пачијих стопала у блату подсећају на звезде, како је то једном написао Виктор Иго.

Швајцарска веза 

Поред британског, други велики утицај на рану италијанску фудбалску мисао имала је Швајцарска. После Британаца, разуме се, Швајцарци су били други велики фудбалски проповедници тог доба. Наиме, већ педесетих година 19. века енглеска и локална младеж је у швајцарским школама играла фудбал. Фудбалски и крикет клуб Лозана основан је 1860. године, док су елитне женевске школе своје клубове добиле 1869. године. Први клуб у делу земље у којем се говори немачки био је Сент Гален, основан десет година касније.

Познато је да је Барселону основао Ханс Гампер, рођен у Цириху, али је мање познато да је први капитен Италије био Франческо Франц Кали, одрастао у Швајцарској. Виторио Поцо, селектор који је са Италијом освојио две титуле светских шампиона (и један од најбољих тренера свих времена), провео је две године у Швајцарској у школи, играјући упоредо за Грасхоперс.

Када је Про Верчели, апсолутни великан раног италијанског фудбала, иначе клуб из малог града у Пијемонту, освојио титулу 1909. године, девет од једанаест његових фудбалера били су Швајцарци. Исте године седам фудбалера из Швајцарске је играло у Торину, пет у Ђенои и четири у Милану.

Италијанске фудбалске власти, неспремне да се одупру поривима национализма, 1908. године су због странаца суспендовале из такмичења Милан, Ђеноу и Торино. Компромис је потом, ипак, постигнут. Страни фудбалери наставили су да играју, али назив игре у Италији није више био фудбал, већ – калчо.

Откуд калчо?

Лоптање 54 играча

Калчо је стара фирентинска игра лоптом са по 27 играча у оба тима, за коју је 1580. године Ђовани Барди чак написао и правила. Милитаристички карактер игре показује и чињеница да су тимови на терену имали и своје заставе, коју су после постизања поготка и замене страна која би уследила, они који би погодак прослављали пролазећи поред ривала покушавали да противничку заставу отму или макар поцепају.

Калчо, наравно, није фудбал, али италијански фудбалски главари нису нашли ингениознији начин да фудбалску игру „италијанизују“ те су покушали да га насилно асимилију. На срећу, фудбал ће на Апенинском полуострву у деценијама које су долазиле „италијанизовати“ италијански тренери и италијански фудбалери, и то на прописан начин…

Пут Виторија Поца

Први велики визионар италијанског фудбала звао се Виторио Поцо. Талентовани тркач као младић, прешао је на фудбал када га је пријатељ Ђовани Ђоконе, касније фудбалер Јувентуса, мотивисао да почне да „трчи с лоптом испред себе“.

Поцо потом одлази на школовање у Цирих (Швајцарска, опет!), а затим у Лондон. Његова следећа дестинација, испоставиће се кључна, била је Бредфорд на северу Енглеске. Тамо се заљубио у Манчестер Јунајтед, а понајвише у оно како је играла његова тадашња линија халф бекова (номенклатура позиција у то време у приличној мери се разликовала од данашње), а нарочито централни међу њима, Чарли Робертс.

Поцо је имао обичај да стоји испред излаза за фудбалере на Олд Трафорду, да би једном приликом коначно скупио храброст и пришао Робертсу. Представио се као његов поштовалац и казао му колико би уживао у прилици да разговара с њим о фудбалу. Разговори Поца и Робертса који су уследили, као и пријатељство које се међу њима развило, у деценијама пре Другог светског рата имали су директан утицај на италијански, а тиме и на европски и светски фудбал.

За разлику од тимова у Енглеској и у већем делу Европе до четрдесетих година прошлог века, Поцо није користио дефанзивног центархалфа какo је то, према важећој генеалогији, осмислио Херберт Чепман у Арсеналу крајем двадесетих година. Поцо је тражио фудбалере који ће, као Чарли Робертс, имати наглашене офанзивне карактеристике, способност да дају дуге пасове ка боковима.

Поцо је толико заволео Енглеску да је, иако католик, посећивао англиканске службе. Када је породица одлучила да му укине сваку финансијску помоћ како би га натерала да се врати у Италију, почео је да даје часове италијанског језика. Напослетку се вратио у земљу на венчање сестре и породица га је спречила да поново оде.

Запослио се најпре као секретар у Фудбалском савезу Италије, а потом је добио понуду да као commissario tecnico води селекцију Италије у Шведску на Олимпијске игре 1912. године. Пораз од Финске и тријумф над Шведском претходили су убедљивом поразу од Аустрије. Након још једног пораза од истог тима даје отказ. Током Првог светског рата служи у Алпском пуку.

Мало пре Олимпијских игара 1924. године, после још једног пораза Италије од Аустрије, тада најбоље европске селекције, Поцо поново постаје селектор. Италија на Олимпијади у Паризу није играла лош турнир, али смрт супруге одвојила је Поца од фудбала на неколико година.

Напослетку, 1929. године Поцо се враћа и отпочиње свој трећи мандат, током кога ће од Италије начинити најбољи тим на свету.

Фашизам и фудбал

Виторио Поцо је фундаментално променио начин на који се Италијани односе према фудбалу. Када је постао commissario tecnico трећи пут, Италија је имала професионалну фудбалску лигу. Истина, Италија је тада имала и фашистичку власт.

Велики рат је тешко погодио Италију. У политичким превирањима након краја рата успиње се фашистичка партија Бенита Мусолинија, чији однос према фудбалу је био амбивалентан. Мусолини је као младић био социјалиста и, као и многи његови тадашњи саборци, у спорту није видео много више од опсенарства и мрачњаштва којим се служе они који ускраћују и отимају. Али Италијани су волели да играју и гледају фудбал, а фашисти, италијански као и сви други, воле да говоре другима на који начин смеју да раде оно што воле.

Ландо Ферети, фашистички председник Италијанског олимпијског комитета, 1926. године доноси оно што је названо Carta di Viareggio и представља оснивачки документ модерног италијанског фудбала. Јединствена национална лига, пут који се отварао ка професионализму, и постепено уклањање фудбалера који нису Италијани, неке су од његових одредби.

Са одласком странаца, италијански клубови се окренули „италијанским“ странцима, односно фудбалерима који су потицали из Италије, углавном Јужноамериканцима. Они су називани rimpatriati или oriundi и били су од велике помоћи Поцу за оно што се спремао да учини.

Поцова повезаност са фашизмом била је увек велики извор спорења. „Ко може да заборави оне састанке који су почињали у девет увече и завршавали се у четири ујутру, без икакве одлуке, дискусије које би трајале пет, шест или седам сати како би се донеле одлуке које је један човек могао да донесе за десет минута. Тако је некада било“, причао је Поцо једном приликом. „Фашистички режим је, реагујући енергично, увео брз и практичан систем, ревитализујући читаво окружење.“ 

„Ми, Италијани, дрхтали смо и још дрхтимо од радости када видимо у нашим чистокрвним спортистима, који надмашују толике племените противнике, симбол незаустављивог марша Мусолинијевих Италијана“, написао је Ландо Ферети, директор листа „Газете дело Спорт“, уредник „Коријере дела Сера“ и оснивач часописа „Фашистички спорт“ (Lo Sport Fascista), након што је Италија по други пут заредом постала првак света 1938. године.

Ови ставови делују доста сагласно један поред другог. Међутим, пре неколико деценија појавили су се докази који указују да је Поцо током рата сарађивао и са антифашистичким борцима, да је носио храну италијанским партизанима и да је помагао у бегу савезничким ратним заробљеницима.

Милитаризација фудбала

Из домена спекулација прелазимо поново у поље чињеница: каква год његова лична политичка уверења била, Поцо је тада преовлађујући милитаризам италијанског друштва веома умешно користио у фудбалске сврхе. Као сви велики капетани, само је наместио једра тако да што више искористи ветрове који су око њега дували. Водио је играче на војна гробља, у меморијалне комплексе и на попришта битака, и певао војничке песме марширајући испред својих фудбалера.

Поцо је био и фудбалски конзервативац, вечити јуришник на идеју онаквог фудбала каквог је гледао у Енглеској као младић. Тако, док је свет отишао у правцу W-M система (3-2-2-3), Поцо се држао 2-3-5 облика, иако није имао центархалфа (номенклатура поново – у питању је средишњи фудбалер у линији од три) какав је био Чарлс Робертс.

Уместо њега, Поцо је узео Луисита Монтија, Аргентинца италијанског порекла, и наменио му улогу која је у Италији била позната као centro mediano, нешто између офанзивног центархалфа и центархалфа стопера каквог је користио Чепман у Арсеналу. У одбрани, Монти би био између бекова и маркирао централног нападача противника, али би у поседу подизао линију изнад и био важан чинилац сваког нападачког напора. Овај систем, који преседан има у екипи Јувентуса Карла Каркана, назван је metodo или W-W.

Поцо је био један од првих тренера који је користио стриктну маркацију у одбрани, што је, видећемо ускоро, постао градивни елемент сваког италијанског лоптања у деценијама које ће доћи.

Италија је била предивна селекција, сачињена од таквих фудбалера какви су били Ђузепе Меаца, Силвио Пиола и Раимундо Орси (још један oriundo из Аргентине). Али њен фудбал није увек био предиван. У друштву из ког је изашла и које је представљала, италијанска репрезентација није ни могла другачије него да лучи његове вредности. А које су то вредности биле?

Уводник у италијанској публикацији „Lo Stadia“ из 1932, у десетој години фашистичке власти, адекватно је то сажео: „Младеж је ојачана за борбу и битку, а храброст и гладијаторски понос, особине наше расе, не могу бити запостављени.“

Дух времена 

У четвртфиналу Мундијала 1934. године, у којем су се састали Италија и Шпанија, било је толико насиља на терену да чувени шпански голман Рикардо Замора није био у стању да игра у поновљеној утакмици наредног дана (прва је окончана резултатом 1:1).

Извори не могу да се сложе да ли су тројица или четворица Шпанаца морали да напусте другу утакмицу због повреда, али оно што се недвосмислено догодило јесте да је Меаца постигао гол за пролазак Италије.

Након што је у полуфиналу победила Аустрију са 1:0, Италија је у финалу била боља од Чехословачке и резултатом 2:1 освојила титулу првака света.

Најбоља Поцова Италија, по веровању њега самог, била је она која је освојила Светски шампионат 1938. године, одржан у Француској. Основна снага Поцовог талентованог тима је била, тврдили су тадашњи извештачи, способност да напада веома успешно са минималним бројем играча, што је остављало простора линији халф бекова да се више посвети дефанзивним обавезама.

Ово је, уколико је заиста тачно, назнака онога што ћемо крајем деведесетих година знати као италијанске „сломљене тимове“, у којима замишљена хоризонтална линија пресеца екипу и дели је на офанзивне и дефанзивне фудбалере.

И тада као и данас, форма и начин на који се фудбал игра нису били понајбоље схваћени. Познати француски фудбалски новинар Жан Ескенази туговао је над постепеним нестанком идеја „Дунавске школе“ и преовладавања и даље лепог, али „ратничког фудбала“ какав су играли Италијани. 

„Како желимо да играмо фудбал? Као да водимо љубав или као да јуримо за аутобусом?“, питао је.

Али начин на који се фудбал игра много је мање аутономни избор или арбитрарна ствар личних склоности колико израз духа места и времена. Фудбал, и добар и лош, представља ехо друштва – он је, на свој начин, рефлекс свега онога што се око њега дешава и мисли.

Страшни катеначо

Не постоји омраженија мисао о фудбалу од оне коју подразумева појам „катеначо“ (catenaccio). Овај италијански израз – са значењем „ланац“, у смислу ланца на вратима – постао је еквивалент оним змајевима какве су давнашњи поморци цртали на мапама и њима означавали просторе који нису истражени и којих су се прибојавали. Катеначо је био страшан.

Катеначо је вероватно први фудбалски модел игре који је добио експлицитно моралну карактеристику, који сте могли да одбаците као „неисправан“ или га прихватите као „исправан“. Временом је почео да представља италијански фудбал у његовој најмрачнијој и најциничнијој форми, иако су они који су га играли тврдили да је њихов метод погрешно схваћен.

А почело је невино… И то – у Швајцарској! 

Наиме, аустријски фудбалер Карл Рапан, рођен у Бечу 1905, након што је освојио титулу у својој земљи као фудбалер Рапида, отишао је у Швајцарску и у Женеви постао тренер Сервета. Његови фудбалери су били полупрофесионалци, неравноправни у дуелу са осталим екипама. Стога, ваљало је мењати ствари…

Рапан је осмислио модел игре verrou (израз који има значење ланца на вратима), изведен из 2-3-5 система у којем су спољни халф бекови падали ниже и маркирали бочне нападаче ривала. Тако је један од два дефанзивца имао обавезу да чува једног централног нападача противника, што је оног другог, познатог као verrouiller, чинило слободним дефанзивцем, баш као што је то био и „ауспуцер“ из модела бечког Рапида деценију касније, отприлике у време када се појавио и први италијански „либеро“.

Рапан је два пута са Серветом био швајцарски шампион, а онда и пет пута са Грасхоперсом у који је отишао 1935. године. Као селектор Швајцарске, у оквиру припрема за Мундијал 1938. године, савладао је Енглеску, док је на самом турниру у Француској победио и Немачку, која је након аншлуса укључивала и Аустрију.

Да ли је и колико Рапанов фудбалски модел утицао на оне италијанске тренере који су постали „катеначисти“ није јасно. Онај који има највеће право да буде сматран изумитељем катенача, Ђипо Вијани, има интересантну причу. Епифанија се догодила на следећи начин…

Закључавање гола

Шетајући једног раног јутра после непроспаване ноћи обалом Тиренског мора у Салерну, у какофонији крикова галебова и уобичајених лучких звукова и гласова, Вијани, тренер Салернитане, питао се како да свој тим учини бољим, односно како да помогне екипи која, ма колико се он трудио, и даље прима много голова и дозвољава много прилика.

Са тим мислима у глави, у једном тренутку је подигао поглед и видео занимљиву рибарску барку. Рибари су из мора извлачили мрежу пуну рибе, а испод те мреже се налазила још једна, резервна мрежа, која би ухватила оне рибе које би се провукле кроз прву.

Пам, пам, пам… То је оно што треба његовом тиму – резервни дефанзивац који ће покупити све оно што пропусти основна линија одбране. Катеначо је рођен.

Играч Салернитане Алберто Пичинини, као халф бек у W-M систему спуштао се у одбрану, како би централни бек могао да остане слободан иза њега. Овај систем, у време када је коришћен, 1947. година, познат као вијанема, није био моменат у коме је катеначо постао део мејнстрима. Салернитана јесте ушла у Серију А као екипа са најбољим дефанзивним скором у све три групе другог степена такмичења, колико их је у то време било у Италији, али је одмах испала из прве лиге, након што ниједном није успела да победи ривала.

Али Вијенијева идеја је почела да се пробија и шири, углавном међу слабијим екипама. Више органски него с предумишљајем, један од спољних дефанзиваца у W-M систему спуштао се иза одбране, а на његово место је долазио бочни нападач (онај који ће касније бити познат као tornante, односно „повратник“).

Катеначо је престао да буде „право слабих“ оног тренутка када је, на описани начин, Интер Алфреда Фонија, са Ђином Арманом као крилом и Иваном Бласоном као новопеченим либером (тада познатим као battitore libero – „слободни ударач“ – јер дани елегантних либера још нису стигли), постао шампион Италије 1953. године.

Овај тим је стигао до трофеја иако је постигао 27 голова мање од другопласираног Јувентуса – али је примио само 24. У сезони која је претходила овој, Јувентус је освојио титулу тако што је постигао 98 голова, примивши 34.

Три године касније, са Фулвијом Бернардинијем као тренером и једним варијететом катенача, Фиорентина је освојила титулу.

Али најбоље је тек долазило…

Савршена утакмица без голова

Први принц катенача био је Нерео Роко. Био је запослен у дединој касапници у Трсту када му је 1930. понуђен уговор у Триестини за коју је играо седам година, затим по две за Наполи и Падову. Након што је завршио каријеру, 1947. године добио је посао као тренер клуба из свог града. Триестина је претходне сезоне остала у лиги само захваљујући томе што је италијанска фудбалска администрација тако одлучила. Пошто су у граду и даље биле британске и америчке трупе, Триестина није могла да игра мечеве на свом стадиону.

Ова и оваква Триестина, у првој сезони са Роком на клупи освојила је друго место у Серији A, иза Торина, непоражена на домаћем терену.

Било је то добро, али најбоље је тек долазило.

Заобљеног торза и четвртастог лица, Нерео Роко није деловао као нарочито строг човек. Али његов ауторитет је био апсолутан, баш као и његова контрола над животима његових фудбалера. Неретко је слао људе да прате и пазе на играче ван тренажних обавеза, како ништа не би ометало њихов фудбал. Из тог разлога се Ђиђи Мерони, фудбалер Торина у којем је Роко био тренер средином шездесетих, претварао да му је девојка заправо сестра.

Волео је да попије, често у друштву са Ђанијем Брером, новинарем и уредником првог италијанског дневног спортског листа „Газета дело спорт“. Ту ствари постају занимљиве.

Катеначо је, као многи режими, у једној личности добио свог идеолога, шаптача и градског добошара. Ђани Брера је одговоран за то како су Италијани почели да причају о фудбалу и односе се према њему. У својим извештајима давао је надимке фудбалерима и осмишљавао и неке стручне термине (израз „либеро“ је његов, а сковао га је након једне утакмице Милана и Јувентуса крајем четрдесетих година). Међу његовим интересантнијим изразима је и онај о фудбалеру (говорио је о Марију Корсу, нападачу Интера) који „плеше на дршци лопате“. На тај начин желео је да каже како мало трчи.

А какав је фудбал волео и желео да види Брера?

„Савршена утакмица је она која се заврши резултатом 0:0“, написао је. Ето, такав…

А зашто? Брера је веровао да италијанска исхрана, лишена протеина, не дозвољава Италијанима да буду физички доминантни(ји), те стога морају да играју оријентисани на одбрану. Difensivismo је рођен. И постао је трећа национална неформална институција у Италији, после католицизма и социјализма.

Последица је била да је у периоду од 1950. до 1970. године број голова у италијанском фудбалу пао за невероватних 300 процената…  

Милан је са Ђипом Вијанијем освојио титулу 1959. године, али је Вијани након проблема са срцем морао да се повуче. Постао је спортски директор Милана, а као нови тренер доведен је Роко.

Роков Милан није био наглашено дефанзивна екипа. Напротив, када је Милан освојио титулу 1962. године, постигао је 83 гола, 22 више од Роме. Али то је и даље био фудбал у коме је, рецимо, у финалу Купа шампиона 1963. године против Бенфике као нападач играо Ђино Пиватели, са основним задатком да маркира везисту португалске екипе, чувеног Марија Колуну. Овај фудбалер рођен у Мозамбику ту утакмицу је морао да заврши раније, пошто је напустио терен након Пивателијевог ударца.

Еленио Ерера, чаробњак

Роко је са Миланом постао шампион Европе и шест година касније, 1969. победивши у финалу Ајакс са 4:1. У периоду између ове две Миланове титуле, међутим, владао је „La Grande Inter“, екипа коју је водио Еленио Ерера, други принц катенача.

Еленио Ерера је, сасвим прикладно, био Аргентинац. Зашто прикладно? Зато што је био као лик из неке приче Хулија Кортасара, савршено обичан човек у савршено обичним околностима – осим у једној, или још којој, екстремно необичној појединости.

Као Кортасаров јунак који је повраћао зечиће, тако је и Ерера („чија је коса увек била мало сувише црна“, како је то једном написала чувена италијанска новинарка Камила Кадерна) био увек приметно необичнији од окружења. Није се владао као иједан тренер пре њега.

Ерера је рођен у Буенос Ајресу, али није тачно познато када. Две су приче – или је његов отац, шпански имигрант, пријавио каснији датум како би избегао казну због регистрације новорођенчета, или је он сам, како је тврдила његова супруга, променио годину рођења са 1910. на 1916. годину. 

Када се његова породица преселила у Мароко, у Казабланку – његов отац је био анархиста и могуће је да је селидба у ствари била бег – четворогодишњи Еленио је преживео тешку дифтерију. Касније, недуго пре него што ће постати менаџер Барселоне, избегао је смрт у паду авиона.

Можда као последица тих догађаја, почео је себе да сматра посебним, можда и изабраним. Остатак његовог живота обележио је аскетизам, чија илустрација је била његова соба у тренинг центру Интера: гола, украшена само једним распећем.

Након Казабланке, одлази у Париз где игра за Расинг и Ред Стар, а два пута је играо за репрезентацију Француске. Повреда колена у 25. години окончала му је каријеру која, уистину, никада није претила да постане ишта више него просечна.

„Као играч, био сам тужан. Али моја предност је та што звезде, када постану тренери, постану споменици надобудности. Не могу да објасне играчима како да раде оно што су они радили са толико лакоће“, причао је Ерера касније.

Тврдио је да је још као играч, „око 1945. године“, осмислио либера, када је наговорио свог левог халфа током једне утакмице да се спусти у последњу линију, како би он са позиције левог бека преузео улогу слободног играча.

Још у Француској, када је почео да се бави тренерским послом, добио је надимак „Чаробњак“, који ће у Италији постати Il Mago.

То му се није допало. „Та реч не припада у фудбалу. ‘Страст’ припада. ‘Снага’, такође. Најбољи комплимент који сам икада добио јесте тај да радим 30 сати дневно“, објаснио је.

За њега, све се могло контролисати, све се дало поправити и управити према његовим жељама.

Кортасар је писао о „амбијенту у коме је неко ко живи све уредио предивно, као видљиву манифестацију своје душе“. Ерера јесте или није живео предивно, али његову душу сте видели у свакој његовој екипи, али ни у једној више него у Интеру, једној од највећих екипа које је фудбал икада имао.

Био је Ерера успешан и у Атлетико Мадриду, наравно у Барселони (где је наводно фудбалерима давао биљни чај пред излазак на терен, наводно магични напитак из Јужне Америке), али нигде као у Италији. Није тешко разумети зашто.

Велики Интер

Као што смо видели, либера је било и у другим културама (у Русији је Александар Кузмич Абрамов са екипом Крила Совјетов играо у таквом систему у другој половини четрдесетих).

Али Италија је била разорена након краха фашизма и милитаризма који је прожимао друштво до Другог светског рата, уплашена и несигурна. Управо овде је катеначо морао да се догоди. Катеначу је Ерера могао да да све остало што га је учинило непобедивим.

У Барселони је Ерера користио офанзивне везне фудбалере (inside forwards) нa позицијама дефанзивних везних фудбалера (wing halves), чиме је добио екстремно креативни четвороугао на средини терена. Када је 1959. године Барселона освојила титулу са Ерером, постигла је 96 голова.

Али у Интеру Ерера је прихватио и, наравно, драстично унапредио италијанске идеје. Овде је осмислио ritiro, оно што данас зовемо карантин, где екипа одлази у своју тренинг базу пре утакмица. Контролисао је све, исхрану, режим сна, слободно време својих фудбалера. Имао је састанак са њиховим супругама како би им предочио важност тога да се и оне придржавају његових упутстава када је живот фудбалера у питању.

Када играчи нису били спремни да се потпуно посвете његовим методима, просто би их се решио, ко год они били… Ладислао Кубала, чувени мађарски фудбалер Барселоне и „највећи фудбалер кога сам икада видео“, како је Ерера рекао, уклоњен је јер је пио. Антонио Анхелиљо, нападач Интера који је постигао 32 гола у исто толико мечева претходне сезоне, није више био део Интера због друштвеног живота који је био превише „друштвен“. Чак је и Армандо Пики, чувени либеро Интера, продат 1967. године јер је довео у питање неке од Ерериних принципа.

Ерера је имао две веома успешне сезоне у Интеру, али свом клубу није донео титулу. Председник му је саопштио да има још једну сезону да уради оно због чега је доведен. Дакле, морао је да промени ствари. И то је и урадио…

„Извукао сам везног фудбалера и ставио га иза одбране, остављајући левог бека да напада. У нападу сам желео брз и вертикалан фудбал“, објаснио је Ерера. Бек кога је ослободио био је легендарни Ђакинто Факети, уз Нилсона Сантоса први у правом смислу офанзивни бек кога је фудбал имао.

Ерера је презирао то што је његов фудбал називан негативним. „Осмислио сам катеначо, али проблем је тај што су многи који су ме копирали то радили погрешно. Нису укључивали офанзивне идеје катенача. Нису, рецимо, имали офанзивног бека“, говорио је.

Што се тиче самог облика игре – који је у великој мери подсећао на модерни 4-2-3-1 систем – он је имао два дефанзивна везна фудбалера и једног плејмејкера. Ту је, уз левог бочног нападача који је играо унутра, управо због офанзивног бека, лежала офанзивна моћ сваке итерације катенача. Сандро Мацола је играо у Интеру, Ђани Ривера у Милану. Треба истаћи да је Факундо Валкаређи, селектор Италије која је постала шампион Европе 1968. и вицешампион света 1970. године, имао обојицу, али их никада није стављао заједно на терен – у концепту названом „штафета“, један би играо прво, други друго полувреме. 

Тачка слома

Интер је освојио титуле 1963, 1964. и 1965. године. У последње две сезоне Италијани су постали и шампиони Европе.

Aли није могло да траје дуже. Ништа толико стегнуто не може задуго да остане такво, а Ерера није имао наклоност својих фудбалера да ублажи неумитну кризу. Није је ни заслужио.

Када је уочи меча са Миланом преминуо отац фудбалера Аристида Гварнерија, Ерера није хтео да му то саопшти. Рекао му је тек после дербија.

Године 1967. „La Grande Inter“ се просто дезинтегрисао. Сезону је почело са рекордних седам победа у низу, средином априла имао је четири бода више од Јувентуса. Међутим, ЦСКА из Софије је једва побеђен у полуфиналу Купа шампиона, а Јувентус је победом у међусобном дуелу смањио предност на два бода. Интер је деловао као тим у коме су коначно испливале све несигурности и страхови, до тада зауздавани Ерерином влашћу.

На крају сезоне играли су две утакмице – финале Купа шампиона у Лисабону против Селтика и првенствени дуел у у Мантови. Интер је у првенству имао тек бод више од Јувентуса, и две победе поново би му донеле титуле. Ниједан тим није био у бољој позицији од Интера, али тим се испоставио као потпуно неспособни.

„Просто смо колабирали ментално, физички и емотивно“, присећао се касније дефанзивац Тарчизио Бургнич. „Мислим да сам своју породицу видео три пута тог последњег месеца. Притисак је само растао, а ви нисте могли нигде да побегнете, нигде да се окренете. То је играло велику улогу у свему што се догодило у те две утакмице.“

Селтик је био сјајна екипа коју је водио чувени Џок Стин, који је са становишта саме игре одлично припремио утакмицу. Али успео је и да релаксира своје фудбалере, што је било веома важно. „Лисабонски лавови“, како су фудбалери Селтика названи након што су победом од 2:1 постали први тим ван југа Европе који је постао шампион континента, просто су били превише добри за Интер у онаквом стању.

Интер је рано повео, али ниједног тренутка није деловао као тим који ће победити.

„Некада у оваквим ситуацијама, са сваким минутом који прође ваше самопоуздање расте и ви почињете да верујете у победу. Али не тог дана. Чак и на полувремену, у свлачионици, иако смо водили са 1:0, гледали смо једни друге и знали смо да смо готови“, причао је касније Бургнич. „У том периоду више нисмо могли да издржимо. Нико од нас није спавао. Био сам срећан ако бих током ноћи затворио очи на три сата. Факети и ја смо седели будни ноћу у соби и слушали смо Пикија како у суседној соби повраћа од нервозе. Штавише, четворица момака су повраћала на дан утакмице, а још четворица када смо стигли на стадион.“

И онда је стигао пораз. Веома често – заправо увек – он у фудбалу дође и пре последњег звиждука судије. Селтик је константно стварао прилике и једну од њих је искористио.

„Сећам се, у једном тренутку Пики се окренуо ка нашем голману и рекао: ‘Ђулијано, пусти је, само је пусти! Бесмислено је, пре или касније ће свакако постићи гол’“, причао је касније Бургнич. „Никада нисам очекивао од свог капитена да ће изговорити тако нешто. Али тако смо се осећали. Нисмо желели да продужавамо агонију.“

Када фудбал постане агонија, нешто је пошло веома, веома наопако…

Пет минута пре краја меча, Селтик је постигао победоносни погодак.

Уследио је и пораз од Мантове, Јувентус је победио Лацио и освојио титулу. Било је готово. Катеначо се одржао још неколико година, али никада није био моћан као онда када га је играо Ерерин Интер.

Интересантно је, и свакако индикативно, што је исте године када је Интер клонуо пред Селтиком, Ђермано Челант, чувени италијански критичар уметности, написао у прогласу италијанског авангардног покрета Arte Povera, коме је сам дао име:

„Прво иде човек, а за њим систем, или је тако било у античко време. Данас, међутим, друштво очекује да направи људе унапред спаковане и спремне за трошење. Свако може да предложи реформу, да критикује, скрнави или демистификује, али увек је у обавези да остане унутар система. Забрањено је да се буде слободан.“

Интер је показао да такво стање ствари не може да траје предуго. Систем никада неће више отићи из фудбала, али он неће више служити сузбијању талента и његовом негирању, напротив: све тежње тренера биће усмерене да се таленат и креативност надограде, да се ослободе и размашу. То је основна сврха тактике и сваког тренерског стремљења.

Управо је један Италијан, Ариго Саки, касније у великој мери показао како то треба да изгледа и, успут, постао један од најбољих тренера који су икада пришли фудбалском терену. Али то је већ друга прича.