Горчина успеха Нађе Команечи: Наличје олимпијске славе највеће румунске гимнастичарске štampaj

Нађа Команечи је била краљица и робиња гимнастике. Сјај многобројних медаља, које је освојила на највећим светским такмичењима – задивљујући свет вештином, храброшћу и елеганцијом – није растерао мрак њених младих година у којима је два пута покушала да се убије. У родној комунистичкој Румунији, где је царовао Николае Чаушеску, била је обезличена у циљу остваривања националних интереса, сведена на машину за производњу медаља, без права на слободан живот, на личне изборе и планове, чак и на – љубав.

Строго су је контролисали прво успешни, али и сурови тренер, а онда и свеприсутна Секуритатеа, Чаушескуова тајна полиција. Срећу дуго није успевала да нађе ни када је, као већ одрасла, пребегла у Америку.

Кад се недавно појавила на отварању Олимпијских игара у Паризу, насмејана и елегантна, старије генерације са свих меридијама су се, са сетом, присетиле „непобедиве Нађе“, тог „румунског чуда од детета“, прве гимнастичарке у историји која је за приказано умеће добила највишу могућу оцену – „десетку“. Догодило се то на ОИ у Монтреалу, 1976, након њене вежбе на двовисинском разбоју. Мање је познато да је до тог циља стигла врло трновитим путем, на ком је „зарадила“ многе ожиљке.

Почетак

Нађа Команечи је рођена 12. новембра 1961. у Онештију, градићу на истоку Румуније који је у комунистичко време носио име политичара Георги Георгиу Дежа, претходника Николае Чаушескуа на највишој државној функцији. Име је добила и пре него што је рођена. Одабрала га јој је мајка Стефанија-Александрина, домаћица, очарана глумицом у једном руском филму која се звала Нађа. Отац Стефан, механичар, се сложио, као што је, и шест година касније, прихватио предлог супруге да се њихова ћерка (имали су и млађег сина Адријана) почне бавити неким спортом.

Малу Нађу су дали у руке гимнастичком тренеру Бели Карољију, румунском Мађару који се већ био прочуо као врстан педагог у том спорту. Са становишта каснијих спортских достигнућа, био је то срећан спој. Под његовом контролом, живахна Нађа је врло брзо напредовала.  Имала је божији дар и огромну вољу сакривену у сићушном телу увек мршаве девојчице.

Од седме године, пошто су њени родитељи прихватили услове румунске владе, рад с Карољијем је наставила у државној гимнастичкој школи, где су тренинзи трајали по осам сати сваког дана у недељи.  „Не, ништа ми није тешко, ни вежбе ни дужина тренинга“, причала је тада мала Нађа мами и тати, потврђујући тако своју заљубљеност у гимнастику. Много година касније се сазнало и да је у том „инкубатору за шампионке“ буквално била мучена превеликим захтевима свог учитеља који су укључивали и изгладњивање вежбачица.

У осмој години је први пут наступила на шампионату Румуније, а у деветој је постала национална шампионка. Већ са десет година имала је деби на међународној сцени и то против Југославије, где је демонстрирала сву раскош свог талента. Године 1975, у својој тринаестој, на Европском првенству у Норвешкој „покупила“ је сва злата, осим у партеру, где је била друга (шампионка Старог континента била је још два пута – 1977. и 1979). Лета 1976. задивила је свет, остављајући без даха и гимнастичке тренере и стручњаке.

„Десетка“ за историју  

Било је то на Олимпијским играма у канадском Монтреалу, од 17. Јула до 1.августа. Нађа је имала непуних 14 година, 149 центиметара (касније је порасла до 162), 39,5 килограма, осмех на лицу и – огромну жељу да победи на највећој смотри планетарног спорта. Њену вежбу на двовисинском разбоју публика је пратила са одушевљењем и неверицом, страхујући да крхка девојчица, у силним узлетима и обртањима, не направи грешку која би могла да је осакати.  

Када је завршила, двораном су одјекнули аплаузи и узвици одушевљења. Занемео је био само званични семафор. Чудо прецизности швајцарске Омеге неколико тренутака није се „оглашавало“, што је изазвало општу збуњеност. Потом се на дисплеју појавила оцена 1,0 –  најнижа могућа. Нађа је била у шоку, али и сви остали. Разјашњење је, срећом, дошло брзо. Заступник Омеге је објаснио да су судије Нађи дале оцену 10,00, коју њихов семафор није могао да покаже јер им је претходно било речено да такав резултат није могућ. Зато су ту своју „машину“ пројектовали само за три цифре.

Име Нађе Команечи клицао је цео свет. Од тада је она симбол гимнастике, иако је било такмичарки које су освојиле више медаља од ње. Од честитки добијених за „десетку“ упамтила је и пољубац америчког гимнастичара Барта Конера, којег је упознала годину дана раније у САД, а са којим је, две деценије касније, после бурне животне одисеје, упловила у брачну луку.

Нађа се из Монтреала у Румунију вратила са пет медаља – три златне и по једном сребрном и бронзаном. Тај успех гануо је и Чаушескуа који је наложио да се Команечијевој и њеној породици, из државног буџета, осигура месец дана одмора и купи аутомобил. Проглашена је и за Хероја социјалистичког рада.

Јунакињи из Монтреала су, уз дивљење, стизала и светска признања. На Олимпијском стадиону тог града угравирано је име Нађе Команечи. Америчка новинска агенција Асошијетед прес (АП) прогласила ју је спортистом године у свету, а Би-Би-Си спортском личношћу 1976. Испред улаза у њујоршки Медисон сквер гарден, најпознатију вишенаменску дворану у свету, постављен је снимак њене вежбе на греди. Није било листа или часописа без њене фотографије и приче о њој. 

Тако је била изграђена фасада савршеног живота једне младе спортискиње, иза које се, нажалост, крила много тужнија реалност. Убрзо после Монтреала, почео је горки део живота Нађе Команечи, о чему је и сама много пута говорила.

Једва је било прошло годину дана од њеног стајања на највишем нивоу победничког постоља у Канади кад је први пут дигла руку на себе. Попила је избељивач за веш, али је спасена. Говорило се да је „пукла“ под притиском славе и дугих и тешких тренинга.

Поједини западни медији су бележили да ју је депримирало сивило живота у Румунији и осећај да је за огромна лична давања и одрицања добијала премало. Подсећали су како се, по доласку на ОИ у Монтреалу, „гушила“ уживајући у жвакаћим гумама које су у Чаушескуов комунистички рај у то време стизале само шверцерским каналима. Помињали су и њено одушевљење могућношћу да купи чарапе у бојама, разнобојне укоснице и еластичне траке са шареним дезенима за свој коњски реп. 

Опоравак је био дуг, као и чекање на праву такмичарску форму. Успела је ипак да се појави на Олимпијади у Москви, где је освојила два „злата“ и два „сребра“. Гласање приликом освајања „сребра“ изнервирало је њеног тренера Карољија који је јавно оптужио судије да су је, под притиском Совјета, оштетиле фаворизујући домаће такмичарке.

Била је то, уједно, и „лабудова песма“ трофејног стручњака на челу селекције Румуније. Његова изјава је у Москви и Букурешту протумачена као удар на „гранитно совјетско-румунско пријатељство“.

Америчка турнеја

Наредне године, кад је румунска влада организовала комерцијалну турнеју својих гимнастичарки у Америци, под називом „Нађа 81“, Карољи је „заборавио“ да се врати у Румунију. Американци су му брзо осигурали азил и дали да предводи њихове гимнастичарке. Нађа се кући вратила дубоко депримирана, јер је Карољи, упркос свим строгостима и грубостима које је доживела од њега, био врло заслужан за њене успехе.

Чаушескуов режим, који је од америчке турнеје инкасирао лепе паре, сетио се тада да мора боље да причува Нађу како се не би отиснула за својим тренером. Тада је бригу о њој преузела злогласна Секуритатеа, која је почела да је прати као сенка. За девојку од 20 година био је то страшан притисак.

„Било је немогуће да Нађа уради било шта да они не знају“, написао је, после пада Чаушескуовог режима, новинар Стејарел Олару, аутор књиге „Нађа и Секуритатеа“, објављене после увида који је имао у поверљиве записе тајне службе.

У документацији Секуритатее нађени су и наводи о садистичким методама тренера Карољија. О томе како је Нађу и остале пуленке не само држао гладне, него понекад и тукао и давао им лекове за успоравање раста. Чувени стручњак је, причало се, своје поступке лаконски објашњавао, подсећајући на одбране нацистичких главара: говорио је да је само испуњавао налоге „одозго“ по којима је само зацртани циљ, односно резултат био важан.

Много гори и страшнији прогон од оног који је трпела од Секуритатее, Нађа је имала од Чаушескуовог сина Никуа који ју је, кад је имала 17 година, желео за себе. Тај раскалашни хедониста и бонвиван ју је, уз помоћ Секуритатее, натерао да прекине везу са глумцем и певачем Стефаном Баницом, са којим је била у другом стању. Нађа је после тога имала побачај  и други пут покушала самоубиство. Кад је у Румунију стигла демократија, њена мајка је тврдила да ју је Нику више пута силовао, али Нађа није желела да о томе говори.

Нађа је путовала и на Олимпијске игре у Лос Анђелесу 1984, али не као такмичарка, него као члан делегације Румуније, једине чланица Варшавског пакта која није испоштовала налог СССР-а да, због америчког бојкота Игара у Москви, не шаље своје спортисте у калифорнијски „Град анђела“. САД су веома цениле тај гест Букурешта због чега су представници Румуније, међу којима је била и Команечијева, уживали посебно срдачно гостопримство. Она, по налогу „својих“, једино није смела да се састане са тренером Карољијем, тада предводником америчке гимнастичке репрезентације.  

Бекство из Румуније

По повратку из блиставог Лос Анђелеса у „мрак“ своје Румуније, Нађа је одлучила да пребегне из домовине. Пошто је и тада била под паском власти, тај наум није било лако остварити. Циљ је постигла свега неколико недеља пре Румунске револуције у којој је, пред сам крај 1989, срушен комунистички режим, а диктатор Чаушеску и његова супруга Елена стрељани.

Уз помоћ сународника Константина Панаита, који је касније постао амерички држављанин, успела је да, преко Мађарске, дође у Аустрију, а одатле стигне у САД. Тамо је, међутим, уместо америчког сна, дочекао нови хорор који је потрајао неколико година.

Томе је највише „кумовао“ Панаит који је, иако ожењен – како су многи тврдили – Нађу „натерао“ на љубавну везу. Било како било, пуританској Америци се није допала блискост ово двоје Румуна због чега су дуго гајене симпатије према некадашњем „гимнастичком чуду од детета“ нагло спласнуле.

Да се ишчупа из Панаитових канџи, који јој је узимао и новац добијан за бројне интервјуе и предавања о гимнастици у Америци и на Западу, помогао јој је Бела Карољи, опростивши јој што је, понекад, о њему причала и ружне ствари. Чувени тренер је, преко једног америчког пријатеља, запретио Панаиту чији су послови у САД били доста мутни, да ће, не окане ли се Нађе, бити обелодањено да је он, у суштини, њен отмичар који је свесно и врло грубо искоришћавао. Кад је Панаит, због страха да не дође на тапет полиције и пореских органа, оставио Нађу у пртљагу је понео и њених 150.000 долара.

Тек тада је Команечијевој почело да расте клупко среће започето 1976, када се на ОИ у Монтреалу зближила са америчким гимнастичаром Бартом Конером. Позвала га је телефоном и њихови контакти „преко жице“ су постали редовни. Од првог сусрета сматрала га је драгим и симпатичним младићем. Зато је одмах прихватила његову понуду да му се придружи у послу око гимнастичког клуба у Оклахоми. Видела је томе сигурност која јој је дуго била потребна. Годину дана су живели заједно као пријатељи, а онда им се догодила љубав. „За десетку“, како је написао један новинар.  

Конор је Нађу запросио на њен рођендан 1994. „Прво ми је дао прстен, па наруквицу, па огрлицу, а тада ми је постало јасно да је следеће веренички прстен“, описала је Нађа генезу њиховог зближавања. Две године касније, Нађа Команечи и Барт Конер су се венчали у православној цркви близу Букурешту, уз велику свадбу. Барт је тада, по жељи своје изабранице, прешао у православну веру.

„Нисам могла да се удам негде изван Румуније која ми је увек пуно значила“, објаснила је Нађа одлуку младенаца. 

Ово венчање, које је државна телевизија директно преносила, претворило се у праву националну светковину. Нађа је пожелела да кум буде тадашњи председник Румуније Јон Илијеску. Он је, међутим, из неких само њему знаних разлога одбио почаст, али је, ипак, одрешио кесу као домаћин тог догађаја. 

На „свадби века“ нашле су се многе гласовите званице из света, попут Хилари Клинтон, Роберта де Нира, Арнолда Шварценегера. Били су и најчувенији румунски тенисери Јон Циријак и Илие Настасе, као и њихов колега по рекету Џими Конорс.

Нађа је у 45 години родила сина Дилана који је почео да се бави спортом својих родитеља, али га је мама обесхрабрила рекавши му да нема довољно дара за гимнастику. Ако је пошла од себе, сигурно је била престрога. Јер, асови као што је она била рађају се само једном у веку.  Или заувек.