Рудари у копачкама: Пут Рeмона Копе, Џека Чарлтона и Круна Радиљевића од копа до стадиона štampaj

На Олимпијским играма у Мелбурну (1956), док је у спорту још „царовао“ аматеризам, а спортисти се школовали или радили, сви такмичари су морали да наведу шта им је занимање. Репрезентативац Југославије у фудбалу, Мостарац Крунослав Круно Радиљевић (1931–1990) је уписао – рудар. У то давно време није, међутим, био изузетак, јер је било још врло успешних фудбалера у чијим биографијама стоји да су радили у руднику.

Најпознатији међу таквима су Француз пољског порекла Ремон Копа, освајач „Златне лопте“ додељиване најбољем играчу Европе, и Џеки Чарлтон, један од најистакнутијих дефанзиваца у историји енглеског фудбала. Њихове приче су непоновљиве у данашњем времену спортског професионализма.

Олимпијац из мостарског угљенокопа

„Круно Радиљевић је радио у мостарском Руднику мрког угља, углавном као електричар, али је обављао и друге послове у рударској јами, док је, паралелно, играо и фудбал за Вележ, јаког југословенског прволигаша“, испричао ми је наш славни голман Иван Ћурковић, пореклом из града на Неретви, чији је деда такође био рудар. „То двојство, рудар и фудбалер, чинило је Радиљевића веома цењеним у нашем Мостару, у ком су рудари одувек били врло уважавани и поштовани, а Вележ, популарни 'рођени', био понос града за који су сви навијали.“

Ћурковић је, као и Круно Радиљевић, кога је добро знао, фудбалску каријеру започео на Вележовом стадиону под Бијелим бријегом. Касније је бранио за београдски Партизан, репрезентацију Југославије и француски Сент Етјен. Каже да се могло десити, да није успео у фудбалу, да и он оде у рударе, попут свог деде и Круна, пошто је школу „због лопте“ био прилично занемарио. 

Радиљевић је на фудбалском терену био везни играч, неуморна радилица, што је и приличило момку који је хлеб дуго зарађивао у рударском окну. Иако су у то време тренинзи чак и прволигашких играча били ређи него данас, требало је, ипак, имати пуно и воље и снаге да би се остварио успешан спој тешког рада под земљом и захтевне игре на земљи.

У „плавом“ дресу уз Шекија и Тозу

Круно је то успевао, а најбољи доказ за то јесте чињеница да је, преко свог Вележа, стигао до изабраног тима тадашње Југославије. У Мелбурну, где су „плави“ после пораза у финалу (0:1) од СССР-а, предвођеног Лавом Јашином, освојили сребрну медаљу, Радиљевић је био уз Драгослава Шекуларца, Тозу Веселиновића, Перицу Раденковића, свог Мостарца Мухамеда Мујића и друге великане југословенског фудбала, тада веома уважаваног у Европи и свету.

Осим по реткој упорности и издржљивости, Круно Радиљевић је био познат и по врло јаком и прецизном шуту левом ногом. Давао је голове и Мирку Стојановићу из Црвене звезде, репрезентативцима из ОФК Београда и београдског Радничког, Перици Раденковићу и Благоју Видинићу, затим Андрији Верешу из Војводине, Пејаку из Сарајева... Најчешће су то били неодбрањиви погоци у самом финишу мечева, са велике удаљености.

Радиљевићева фудбалска каријера у Вележу, у коме је био и капитен, трајала је више од деценију и по, а она рударска више од три деценије. Једном је за новине испричао да никад није изостао са тренинга и да никад није био повређен. Његови пријатељи и навијачи „рођених“ су говорили да „Старог“, како су звали Радиљевића, у саставима „рођених“ није било само док је био на одслужењу војног рока. 

„Фудбалски Наполеон“ из рударског окна

Ремон Копа (1931–2017), славни француски репрезентативац пољских корена, рођен као Ремон Копашевски, је као четрнаестогодишњак уз деду, оца и брата почео да ради у руднику како би његова велика досељеничка породица могла лакше да саставља крај с крајем. Мрачно рударско окно за њега је било морање, а фудбал опсесија којој се предавао од малих ногу. Цело детињство је, како је записао један његов хроничар, провео у рударским коповима, а из бедног живота га је извукао фудбал.

Стизање на обе стране омогућила му је силна енергија, скривена у његовом наизглед нејаком телу од 168 центиметара. Надимак му је био „Фудбалски Наполеон“ зато што је, попут славног војсковође и владара,  био низак и зато што је био незадрживи освајач (простора на фудбалском терену).

У руднику је изгубио прст на руци, а на зеленом правоугаонику је добио силне комплименте. Пеле га је 2004. уврстио међу сто најбољих фудбалера на планети, док је на листи најславнијих играча Француске свих времена на трећем месту, иза Зинедина Зидана и Мишела Платинија.

Да ће омалени Копа постати велики играч први је уочио кум његовог оца Пол Синбалди, који му је постао и нека врста ментора. Озбиљну каријеру започео је као 17-годишњак у друголигашу Анжеу. Две године касније приступио је Ремсу, са којим је освојио две шампионске титуле – 1953. и 1955. године.

Прелазак у Реал

Годину касније Ремс је играо финале Купа европских шампиона, у коме је поражен од Реал Мадрида. У том мечу француски клуб је остао и без трофеја и без Копе: његов најбољи играч се преселио баш у редове мадридског великана.

У Реал је исте године стигао и славни Мађар Ференц Пушкаш, па су Мадриђани формирали најбољи навални трио на свету: Копа – Ди Стефано – Пушкаш. Највише захваљујући њима тројици, најславнији клуб Шпаније је три године узастопно, 1957, 1958. и 1959, био најуспешнији тим на Старом континенту. Трећу титулу у низу Реал је освојио савладавши баш Ремс.

После 244 утакмице одигране за Реал и 36 датих голова, Копа се вратио кући, односно у Ремс, са којим је постао првак Француске 1960. и 1962. За француску репрезентацију играо је између 1952. и 1962. године. На 45 утакмица у дресу „триколора“ постигао је 18 голова, а њихов највећи успех било је освајање трећег места на Светском првенству у Шведској 1958. године.

Те 1958. Копи је припала Златна лопта, признање за најбољег фудбалера Старог континента. Французи су касније, у част свог великог аса, установили трофеј „Ремон Копа“ који се додељује најбољем играчу млађем од 21 године.

Избављење из рудника Џека Чарлтона

Из рударског окна је на фудбалски терен истрчао и Џек Чарлтон (1935–2020), један од најбољих дефанзиваца енглеског фудбала и успешан тренер. Рођен је у селу Ашингтону, у средишњем делу Енглеске, познатом по рударском копу. Отац Боб му је био рудар, потпуно незаинтересован за фудбал, а љубав према тој игри Џеку и његовој тројици браће, од којих је један био славни Боби Чарлтон, развила је мајка Сиси која је била и тренер школске фудбалске екипе.

Џек је у петнаестој години отишао на пробу у Лидс јунајтед, а пошто није примљен прикључио се оцу у раду у руднику. Разлог је, наравно, био материјални, јер је бројна породица Чарлтон живела више него скромно. Једино задовољство Џеку је представљало играње фудбала за клуб рудара, у коме је био најмлађи.

Баш када је рад у рударском окну покушао да замени запослењем у полицији, добио је нову шансу да постане члан Лидса. Поправни му је,  на његову срећу, успео и то га је преселило у фудбал у коме је остао скоро до краја живота, који је потрајао 85 година. 

Вечна верност Лидсу

За први тим Лидс јунајтеда Џек је дебитовао 1952, а у том клубу, једином чији је дрес носио, остао је до 1973. Освојио је све највеће трофеје енглеског фудбала – шампионску титулу, ФА куп и Лига куп – а Лидс је с њим у саставу два пута тријумфовао у Купу сајамских градова.

Био је високи, стамени центархалф, а на том  месту је играо и у репрезентацији Енглеске која је 1966. освојила своју једину титулу светског шампиона. С њим у изабраној националној селекцији тада је био и његов брат Боби, велика звезда Манчестер јунајтеда. Џеки је у сезони 1966/1967. проглашен за најбољег енглеског фудбалера, а касније је ушао и у Кућу славних своје земље.

Новинари су често хвалили његову беспримерну борбеност, називајући му стил игре „рударењем на терену“, јер за њега није било изгубљене лопте. Због висине и доброг одраза доминирао је у скоку, а голови главом после корнера били су његова специјалност. Одбио је све понуде за прелазак из Лидса, међу којима је била и она Манчестер јунајтеда да се придружи две године млађем брату Бобију.

Боби је, по општој оцени, био бољи фудбалер од Џека, али је старији брат тај заостатак у слави надоместио сјајном тренерском каријером. Водио је неколико енглеских прволигаша, а највеће успехе постигао је са репрезентацијом Републике Ирске.

У „златној декади“ Џека Чарлтона, Републикa Ирска се први пут пласирала на Европско првенство (1988) и на два узастопна Мундијала – 1990. (када је стигла до четвртфинала) и 1994. године. После тих успеха постао је „највољенији Енглез међу Ирцима“, а власт у Даблину му је доделила звање почасног држављанина Републике Ирске.