Како Зелени гурају Немачку у рецесију и наручје десници: Кумовске везе, афере и забране štampaj

„Бесни Немци“ су освојили скоро 10 одсто гласова, док су бирачи казнили владајуће Зелене који су изгубили трећину подршке на претходним изборима за разлику од Социјалдемократа. Иако се из овог резултата минуле недеље одржаних покрајинских избора у најмањој и најсиромашнијој немачкој покрајину не може читати политички барометар целе Немачке, Бремен симболички веома добро описује политичку ситуацију на националном нивоу. 

Додуше, десничарска странка „Бесни Немци“ није представљена на националном нивоу, али многи Немци су заиста све више бесни, а све у сенци бројник догађаја око Зелених, чија је популарност пала и у Бремену и на нивоу целе Немачке и то први пут од 2015. године откад је непрекидно била у успону. Штавише, много тога што су функционери ове странке са позиција министара радили минулих годину и по дана, не само да све више буши њихов балон популарности пренадуван годинама некритичком подршком већине немачких етаблираних медија, већ и директно утиче на економску и политичку будућност целе Немачке.

Од тога да енергетску транзицију и економске реформе Зелени спроводе тако да земља клизи ка рецесији а већину грађана у непланиране дугове, до тога да многим политичким одлукама љуља стабилност трочлане владајуће коалиције социјалдемократског канцелара Олафа Шолца а грађане гура у загрљај десници, умереној али и оној екстремној.

Два стуба успеха Зелених

Пре само нешто више од шест месеци, Зелени су и даље пливали на једрима раста подршке у бирачком телу, док су најутицајнији и најугледнији немачки медији и новинари и даље из све снаге дували у та једра. Тај четврогодишњи талас довео је тада Зелене по популарности чак изнад Социјалдемократске партије (СПД) из чијих редова је немачки канцелар. Напросто, јавност је одговорност за суочавање са бројним кризама – ратом у Украјини и њиховим последицама, рекордном инфлацијом, као енергетском и климатском кризом – највише бацала на плећа Шолца и СПД.

Додуше, у анкетама је већ тада било јасно да се, због лутања у начинима решавања енергетске кризе, топи и популарност зеленог вицеканцелара и министра економије и енергетике Роберта Хабека, али то и даље није утицало на популарност странке. Уосталом, његова страначка колегиница Аналена Бербок, са којом је једно време био на челу странке, била је тада најпопуларнији министар у Шолцовој влади, што у Немачкој није тешко са места шефа дипломатије јер чести сусрети са светским државницима традиционално увећава популарност код немачких бирача.

Баш због тога што је популарност странке само расла, Хабек и Зелени су наступали са позиције својеврсне моралне супериорности и убеђености у идеолошку и политичку исправност. Чак и када је постало очигледно да праве поједине колосалне грешке у решавању бројних тема, од економије преко енергетике до климе, Хабек се није обазирао на критике, убеђен да је његово мишљење увек исправно.

И та Хабекова самоувереност да може да решава проблеме на свој начин и по сваку цену, као и уопште тајна успеха Зелених, заснивали су се на два стуба.

Први стуб је то што су од Либерала (ФДП) на известан начин преотели огроман коалициони капацитет или, што би Немци рекли, функцију шарке (за врата) која може да се углави у коалицију са готово свим партијама у Бундестагу од Левице, преко СПД и ФПД, до демохришћанског блока ЦДУ-ЦСУ. То им на известан начин даје надмоћ над осталим странкама, јер ће се сваки вишерангирани Демохришћанин или Социјалдемократа суздржати од превише жестоких напада на Зелене јер то може да му отежа неко будуће формирање владајуће коалиције.

То се можда најбоље видело код баварског премијера и лидера ЦСУ Маркуса Зедера. Док је још гајио наде да би ипак на следећим савезним парламентарним изборима он могао да буде кандидат испред демохришћанског блока, Зедер се суздржавао од рафалне реторичке паљбе по Зеленима. Међутим, откад је схватио да шеф ЦДУ Фридрих Мерц нема намеру да одустане од канцеларских амбиција, Зедер критикује потезе Зелених из свих оружја.

Други стуб су прва два канала немачког јавног сервиса, АРД и ЗДФ, као и најутицајнији дневни листови и недељници, који су показивали необуздану пристрасност према Зеленима. Штавише, већина и даље показује, што је можда било најочигледније када је недавно откривена афера у Хабековом министарству у којој је државни секретар осумњичен за корупцију и непотизам. На каналу „Феникс“, који заједнички воде АРД и ЗДФ, гостовала је председница Уније малих и средњих предузећа Гита Конеман, која је очигледно изненадила новинаре жестоком критиком на рачун Хабека, рекавши да он спроводи једну од „најглупљих енергетских политика на свету“ тако што гаси нуклеарне електране, те да друге земеље „запрепашћено“ гледају на Немачку јер се министарство економије води као „министарство за банане“.

„Министарство није породично предузеће, али се тренутно као такво води“, рекла је Конеман, додајући да очигледно постоје структурални проблеми у тој кући.

Цео снимак овог седмоминутног разговора, међутим, не може се наћи у медијатеци јавног сервиса, већ само скраћено издање у којем нема ништа од најоштријих критика на рачун Хабека. Помни пратиоци рада јавних сервиса су приметили ову појаву, баш као и то да да је у емисији „Прес клуб“ АРД-а у којој су новинари расправљали о овој афери, водитељ пустио у програм гледатељку која је без икаквих доказа тврдила да се говори неистина, да је у току „кампања мржње према Зеленима“ као и да таква критика Зелених „није примерена једној демократији“. Водитељ није реаговао на овакве тврдње, иако је то уобичајено на немачком јавном сервису када неко износи тако паушалне оцене.

Афере, кумови и кланови

Међутим, ова два стуба – коалициони капацитет и медијска подршка – протеклих месеци почели су да се љуљају.

С једне стране, другим странкама је више мука те предности коју су Зелени стекли на основу њих, што се највише осећа у редовима СПД-а. То се видело након покрајинских избора у Берлину када је дотадашња градоначелница и функционерка СПД-а прекинула изводљиву али танку коалицију са Зеленима и Левицом, и уместо тога постала млађи партнер ЦДУ-а, препустивши фотељу градоначелника. Уосталом и у Бремену је било очигледно да социјалдемократски градоначелник настоји да се дистанцира од за СПД спорне политике Зелених, не либећи се да се супротстави њиховој политици и на националном нивоу, иако су на оба нивоа у владајућој коалицији.

С друге стране, и медијска подршка се топи, бар у најутицајнијој штампи, која са закашњењем креће да бројне спорне политичке одлуке постепено сецира и суочава са контрааргументима. Али, и Зеленима најнаклоњенији медији нису могли да заобиђу извештавање о афери која је открила поприличну сумњу у непотизам и корупцију у Хабековом министарству.

Конкретно, државни секретар Патрик Грајхен је осумњичен да је средио да његови пријатељи добију уносне послове и утицајне позиције. За место директора Државне агенције за обновљиве изворе енергије (ДЕНА) изабран је Михаел Шефер, који је његов венчани кум. Осим тога, Грајхенова сестра удата је за другог Хабековог државног секретара, Михаела Келнера, при чему је на високом положају у признатом Еко-Институту у Фрајбургу, који добија новац од савезне владе за припрему једне еколошке студије. Наједном је откривена читава мрежа повезаних особа, како кроз приватне везе тако и кроз странку Зелених.

То је одмах искористила демохришћанска опозиција оптуживши Хабека да у окружењу има „мали породични клан, где су сви у сродству“, затраживши оставку Грајхена што Хабек и даље упорно одбија. И док Хабек и даље велича Грајхена, тврдећи да је он „човек који је спасао Немачку од озбиљне енергетске кризе“ тако што је одиграо кључну улогу у изградњи нових терминала за течни гас како би се смањила зависност од руског гаса након почетка рата у Украјини, критике стижу и из редова коалиционих партнера који указују да Хабек мора да „испита како понашање државног секретара Грајхена утиче на углед његовог министарства, али и на поверење у политику министарства и целе владе“.

Колико је Хабек спреман да брани Грајхена видело се недавно и на седници Бундестага, где је дошло до таквих реторичких варница са представницима опозиционе ЦДУ да је ситуација била на ивици физичког инцидента.

Све то је навело на сумњу да су прозвани људи заправо „Хабеков клан“ који успева да са тек нешто више од 15 одсто подршке у бирачком телу усмерава читаву државу по својој вољи, при чему успева да политички преживи неоштећен чак и када прогурају спорне одлуке. Либерално-конзервативни магазин „Тишис ајнблик“ истиче да они „већ дуго делују као моћна политичка корпорација са огромном мрежом која подрива демократију и владавину права“.

„Готово неуправљива мрежа климатских фондација, милијардера филантропа, политичара Зелених и државних службеника, као и невладиних организација, држи Немачку чврсто у својим рукама“, пише овај магазин, истичући да милиони евра не теку само од климатских фондација до зелених невладиних организације, већ и међу самим фондацијама које „формулишу политике које немачки Бундестаг само треба да спроведе“.

Ипак, ова афера је показала да Зелени нису недодирљиви па је, упркос Хабековој одбрани, Грајхен поднео оставку.

Политика „заштита климе пајсером“: Забране које скупо коштају Немце

Мада та недодирљивост можда не би била окрњена овом афером да заправо многе претходне одлуке министара из редова Зелених нису поприлично финансијски погодиле добар део немачке јавности. Конкретно, Зелени су постали препознатљиви по инсистирању да се уведу забране и у разним сферама живота. Од забране возачима да возе аутомобиле у градовима брже од 30 километара на час, а на аутопутевима брже од 130, преко предлога да се забрани производња меса, до забране рада нуклеарки као и забране уградње нових инсталација за грејање које троше гас или лож-уље.

Иза сваког од ових предлога Зелени су подвлачили климатске циљеве, али не само што је та њихова политика могла да се опише као политика „заштите климе пајсером“, већ су поједини потези видно ишли против еколошких циљева.

Најочигледнији пример за потоње је инсистирање Зелених да се заувек угаси рад последње три немачке нуклеарке, упркос томе што спадају међу најмодернија постројења и што Немачкој мањка струје јер пролази кроз турбулентну енергетску транзицију, будући да су рат у Украјини и саботажа на гасоводима Северни ток 1 и 2 утицали на прекид снабдевања јефтиним руским гасом. Да парадокс буде већи, Зелени су прелазно решење пронашли у термоелектранама на угаљ, којим не само да нису смањили емисију угљен-диоксида, већ су повећали емисију овог гаса који доприноси климатским променама, као и само загађење. Истовремено, цена струје у Немачкој је најскупља у целој Европи.

Али, грађане је много више погодило то што су Зелени одлучили да напречац промене то што се половина свих домаћинстава у Немачкој греје на гас, а четвртина на лож-уље. Према Хабековим идејама, сви они би требало да пређу на грејање топлотним пумпама које раде на струју, па се од 2024. забрањује уградња нових бојлера на гас или лож-уље.

Узалуд су критичари истицали да Немачкој за такав подухват недостаје бар 60.000 инсталатера за топлотне пумпе, да је потребна много већа производња ових пумпи, да електроенергетски систем Немачке не може да издржи толико повећање потрошње струје те да ће оваква промена начина грејања изискивати да свако домаћинство на њу потроши неколико десетина хиљада евра, а у неким случајевима и око 150.000 евра.

На нарастајуће незадовољство да се енергетска транзиција финансијски баци на плећа грађана, Хабек је одговорио планом којим ће наводно држава субвенционисати и до 80 одсто трошкова уградње топлотних пумпи. Међутим, детаљним читањем његовог плана откривено је да би овако велику субвенцију добијали само они који имају тако ниска примања да су суштински на граници сиромаштва. Заправо већина грађана ће бити препуштена огромним трошковима од којих многи то и не могу да изгурају, чак и задуживањем код банака.

Ови и други потези  разлог су зашто све више економских и финансијских експерата отворено критикује многе потезе немачке владе, а нарочито оне у ресору вицеканцелара Хабека.

Финансијски аналитичар Михаел Евери у разговору за „Берлинер цајтунг“ истиче да су потреси у светској економији огромни, од економске кризе преко деодоларизације до енергетске кризе, због којих ће „Немачка посебно патити“.

„Немачка постаје земља у развоју“, истиче Евери, предвиђајући мрачна времена за немачку економију.

Десничари јачају на политици Зелених

Истовремено, све то мења немачку политичку крвну слику Немачке тако да умерена и тврда десница јачају из дана у дан. Последња истраживања агенције „Форза“ бележи популарност демохришћанског блока (ЦДУ-ЦСУ) од 30 одсто, следи СПД са 17, а потом десничарска Алтернатива за Немачку (АфД) са 16 одсто, чиме је испред Зелених који имају 15 и Либерала са 8 одсто подршке.

Највећи раст бележе ЦДУ-ЦСУ, али и ту није иста ситуација на истоку и на западу земље. У западним покрајинама ЦДУ и Зелени деле мишљења по бројним темама, у некима су заједно и на власти, док је једино у Баварској тамошњи премијер и лидер ЦСУ Маркус Зедер поприлично заратио са Зеленима.

На истоку земље, пак, локални ЦДУ оптужује Зелене да је политиком на националном нивоу ојачао десничаре из АфД-а.

Према речима премијера Саксоније Михаела Кречмара, „еколошко лудило“ Зелених је „прокоцкало поверење становништва“. У разговору за таблоид „Билд“ овај функционер ЦДУ рекао је да ће планови савезне владе о „зеленој агенди“, то јест дугорочни планови о климатској неутралности, водити ка „деиндустријализацији и побуни становништва“.

Оно што на истоку Немачке компликује ситуацију јесте чињеница да је за све странке неприхватљива сарадња са АфД-ом, а да је управо АфД на истоку земље постала најјача политичка снага, како указују последње анкете. Будући да ЦДУ одбија сарадњу и са Левицом, то доводи у питање чак и математичке могућности да буде формирана владајућа коалиција после неких будућих покрајинских избора.

Најкомпликованије је у Тирингији, где Левица и даље има високу подршку од 22 одсто, а предводи мањинску владу са Социјалдемократама који бележе тек 11 одсто подршке и Зеленима са само 6 одсто. Будући да АфД ужива подршку 28 одсто борача а ЦДУ 21, нејасно је како ће бити формирана нека стабилнија власт.

Већ идуће године се гласа у три од пет покрајина које су раније биле део Источне Немачке, а које су бастион АфД-а, и то њеног најекстремијег дела – такозваног „Крила“ који неретко флертује са нацистичком прошлошћу а преознатљив је по посебно оштрој реторици о избеглицама, странцима, исламу, климатским активистима и либералним вредностима.

То што председница АфД-а Алис Вајдел очекује следеће године своју странку у власти у некој од три источне покрајине – Тирингији, Саксонији и Бранденбургу – то би било не само први пут, већ би добрим делом било последица рада и политике Зелених у актуелној немачкој савезној влади.