Чему служи НАТО: Искуство грчке диктатуре štampaj

Било је то почетком септембра 1971. Мајка ме је одвезла таксијем до малог хотела у северном, сеновитом предграђу Атине да посетим мог омиљеног ујака, њеног вољеног брата. Пре него што смо изашли из аута, загрлила ме је и шапнула ми на уво речи охрабрења. Треба знати, хотелом „Пефкакиа“ је управљала ЕСА, верзија Гестапоа грчког војног режима, која га је претворила у притвор за ВИП дисиденте. Оно што сам видео унутра, укључујући и измучено лице мог ујака, учинило је да од своје десете године схватим шта значи живети у бруталној диктатури.

Сви се сећају да су источноевропске земље некада биле комунистичке диктатуре. Од Балтичког мора и Пољске до Црног мора, људи су живели под једнопартијском влашћу, на милост и немилост тајних полиција. Мање се говори о чињеници да су до пре пола века и три садашње чланице Европске уније биле фашистичке диктатуре: Португалија, Шпанија и Грчка. Али ова историја западноевропских народа принуђених да живе под десничарским, ултранационалистичким, фашистичким режимима је релевантна, сада када доживљавамо налет национализма, моралну панику због миграната и избеглица и жудњу за моћним мушкарцима или женама који ће да направе наше земље „опет великим”. С обзиром на то да су овогодишњи избори за Европски парламент на прагу, постоје важне лекција из ове полузаборављене историје.

Одрастао сам у Грчкој, наводној колевци демократије, у време када су њом владали тирани који су се заклињали на оданост идеологији која се не разликује много од оне која се данас враћа широм Европе. Неки од утицајних људи, попут мог ујака који је у то време био генерални директор „Сименса“ у Грчкој, устали су против тога и били поражени. Две године након што сам га посетио у хотелу, у новембру 1973, студенти су у Атини заузели најпрестижнији грчки универзитет, атинску Политехнику. После пет славних дана побуне, током којих је центар града накратко био ослобођен од режима, војска је ушла у град и, предвођена колоном тенкова америчке производње, угушила устанак на Политехници. Идући за тенком који је развалио улазну капију универзитета, командоси и жандарми – бирани по својој склоности фашизму – ушли су унутра и угушили сваки преостали отпор. Недељама након тога, из полицијских ћелија одјекивали су крици студената који су у њима мучени.

Побуна је сломљена, али режим се никада није опоравио. Неколико дана касније, један бригадни генерал је збацио пуковнике са власти и екстремно десничарски режим учинио још горим. Пароксизам ауторитарности у свом најкомичнијем облику појавио се на нашим телевизијским екранима: вести су читали строги, униформисани, одликовани војни официри који су извикивали наређења својим гледаоцима.

Шест месеци касније, можда у очајничком покушају да стабилизују свој режим, наши диктатори су претерали са хаотичним покушајем да прошире своју власт на независну Републику Кипар. Све што су успели да ураде јесте да изазову бруталну турску инвазију на острво, која је Грчку и Турску довела на ивицу рата и за последицу имала многој мртвих, рањених и расељених Кипрана – трагедију чије су последице и даље са нама, у виду ружне Зелене линије која острво дели и данас. Могло би се помислити да ће војни режим бринути о својим оружаним снагама с више обзира, али кипарска епизода је разоткрила све слабости Грчке. То је такође уништило нашу економију, и то баш у тренутку када су пропаст Бретон Вудса и нафтни шок гурнули глобални капитализам у рецесију. За неколико дана, хунта се скршила. Ове године, у јулу, нација ће обележити 50. годишњицу повратка једне верзије либералне демократије у Грчку.

Историја доласка грчке хунте на власт у великој мери је заборављена. Војни режим су априла 1967. успоставили одметнути војни официри, али државни удар су планирали и омогућили разни огранци америчке администрације још педесетих година. Грчки пуч је био део дугог низа државних удара које је ЦИА извела широм света – од пуча у Ирану 1953. којим је свргнут Мохамад Мосадек, последњи демократски изабрани ирански премијер, до убиства председника Чилеа Салвадора Аљендеа 1973. године које је извео генерал Аугусто Пиноче.

Оно што је овде релевантно није питање зашто је Вашингтон 1965. године осетио потребу да свргне центристичку, прозападну владу Јоргоса Папандреуа, а онда две године касније дао зелено светло пуковницима да распусте парламент и ставе грчко друштво „у гипс, тачно онако како хирург мора да ради са сломљеним екстремитетом” – да цитирам шефа хунте, непоновљивог пуковника Георгиоса Пападопулоса. С обзиром на питања која се тренутно постављају по Европи, мислим да је важно приметити да су се 1967. године владе Француске, Немачке, Аустрије и донекле Британије гласно и јасно противиле пучу. Успостављање фашизма у Грчкој изазвало је раздор између главних европских сила и Сједињених Држава, иако су све биле на истој страни Гвоздене завесе. Европа је била савезник грчких демократа који су се борили против хунте коју је инсталирао НАТО и коју су подржавале САД.

Тих година родитељи би нас преко лета возили у Беч или Минхен да „удахнемо ваздух слободе“. Остатак године, посебно током суморних ноћи, чучали бисмо поред радио-апарата да слушамо Дојче веле и Би-Би-Си – покривајући се црвеним ћебетом да бисмо умањили шансу да нас чују комшије жељне да нас оцинкаре. Програми на грчком језику на овим станицама, за разлику oд Гласа Америке који је подржавао хунту, били су пуни подршке демократском отпору.

Укратко, Европа је подржавала слободну Грчку, док ју је Америка издала. Стога није било изненађујуће да је, након што је хунта пала, велики део грчког друштва – укључујући конзервативног премијера Константиноса Караманлиса – био непријатељски настројен према НАТО-у, али је био  наклоњен и пун ентузијазма према европском заједничком тржишту, претечи ЕУ. Супротно ономе у шта верују многи северни Европљани, већина Грка није ЕУ видела као краву музару каква је постала касније, већ као гаранцију да тенкови неће излазити из касарни, а тајна полиција ће их оставити на миру – нешто за чим су и источни Европљани чезнули након слома њихових диктатура 1991. године.

Ово објашњава зашто Грци који се с поносом сећају отпора хунти имају сасвим другачији поглед на НАТО од источних Европљана који се сећају својих комунистичких диктатура. Када је Владимир Путин наредио својим трупама да нападну Украјину, осудио сам инвазију Кремља као злочиначку, назвао Путина „немилосрдним убицом“, позвао демократе да стану уз Украјину и заложио се да Запад преговара о тренутном окончању рата у Украјини, тражећи повлачење руских трупа у замену за обећање да ће држати Украјину ван НАТО-а. За мене је било најважније да Запад уради све што је било потребно да се руске трупе врате тамо где су биле пре 22. фебруара 2022, и да истовремено омогући Украјини да се развија као део либерално-демократске Западне Европе.

Нажалост, моји другови у источној Европи нису тиме били импресионирани. Разем, пољска левичарска странка, осудила ме је због пропуста да „подржим украјински суверенитет“. На друштвеним мрежама су ме означили као „западног надристручњака” и Путиновог корисног идиота.

Овај раскол у нашем паневропском покрету ме је растужио, али сам покушао да се фокусирам на његове историјске узроке. У очима мојих источноевропских другова, НАТО се појављује као клуб држава који гради одбрамбени зид око либералних демократија. Из њихове перспективе, чланство у НАТО-у је кључно за независност Украјине, а мој предлог да земља треба да остане ван НАТО изгледао је као издаја њених демократских снага. Насупрот томе, за мене, пошто имам искуство одрастања под фашистичким режимом који не само да је имао благослов НАТО-а, већ су га углавном и осмислили функционери ЦИА и НАТО, виђење чланства Украјине као кључа њене демократске будућности је изгледало апсурдно.

Од свих слогана које су могли да испишу на капији атинске Политехнике 1973, њени херојски студенти који су ризиковали своје животе да помогну обнови грчке демократије изабрали су две фразе од две речи: OUT USA и OUT NATO. Носили су фармерке и волели су џез, нису били против Америке, али одбијали су да живе у америчкој квази-колонији у којој је наш национални буџет морао да има неформално одобрење америчког амбасадора и у којој су НАТО и ЦИА контролисали нашу војску, наше небо и море, нашу тајну полицију.

И мада је истина да је у многим напредним земљама – као што су Холандија и Данска – чланство у НАТО-у било у потпуности у складу са либералном демократијом, Грчка није била такав случај. И Португалци су живели и под фашизмом и унутар НАТО-а. Многе генерације турских демократа ће вам рећи да је потпуно изводљиво живети у земљи чланици НАТО и трпети незамислив ауторитаризам. Штавише, чак и такав западни државник као што је генерал Шарл де Гол веровао је да је НАТО штетан за суверенитет његове нације.

Па ипак, од када је Путинов режим извршио инвазију на Украјину, ми као Европљани изгубили смо способност да водимо рационалну и историјски утемељену дебату о томе да ли је чланство у НАТО-у штетно или је од суштинског значаја за европске либералне демократије.

Наравно, неко ће тврдити да чланство у НАТО-у значи одбрану земље од спољних претњи, а не гарантовање демократије. Али, могуће је одговорити да чланство у НАТО-у није ни неопходно ни довољно за одбрану земље. Највећа територијална претња Грчкој долази од Турске, али политика НАТО-а је да интервенише само када земља која није његова чланица нападне једну од чланица алијансе. Ако би Турска, чланица НАТО-а, извршила инвазију на неко грчко острво, НАТО се не би мешао. Са друге стране, Јордан, Египат и наравнo Израел у потпуности су под одбрамбеним кишобраном САД и НАТО, иако нису чланице НАТО.

Дакле, која је сврха НАТО-а? Пре десетак година уживао сам у неформалном разговору са бившим начелником штаба НАТО снага у Европи. Американац, непоколебљиви републиканац, био је искрен када сам га питао да ли НАТО и даље испуњава своју сврху. „Зависи од тога како његову сврху дефинишете“, одговорио је са осмехом. Питао сам га како је он дефинише. „Она је трострука“, рекао је. „Прва, да нас задржи у Европи. Друга, да задржимо Русе ван Европе. Трећа, да држимo Немачку под контролом.” Ниједна анализа улоге НАТО-а у Европи са којом сам се од тада сусрео није била прецизнија или тачнија.

Питање за Европљане данас, док траје рат у Украјини и ближе се избори за Европски парламент, једноставно је: Колико паметно је веровати да су наше демократије снажније када своју спољну политику и одбрану предамо у руке НАТО-у – другим речима, америчкој влади? Или, да ли су студенти aтинске Политехнике, као и генерал Де Гол, били у праву када су се плашили да ће непромишљено потчињавање НАТО-у убрзати клизање Европе у статус вазалног континента? Што се мене тиче, увек ћу бити на страни студената.

Извор: UnHerd