Како је студент из Инђије парафом окончао Први светски рат: Памтиће те народ ко Гаврила, Жељко štampaj

Адреса Амбасаде Републике Турске у Републици Србији је Крунска 1. Адреса Амбасаде Републике Турске у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији била је Пролетерских бригада 1. У оба случаја то је спектакуларна адреса, а реч је, наравно, о истој згради и истој локацији.

Улица на чијем почетку се налази Амбасада Републике Турске је по много чему најлитерарнија београдска улица. Можда и најлепша београдска прича друге половине двадесетог века – Пекићев „Свирач из златних времена“ – као лајтмотив има управо ову улица са свешћу о амбиваленцији њеног имена.

У непосредној близини Амбасаде Републике Турске у Републици Србији је угао Ресавске улице и Булевара Краља Александра. У непосредној близини Амбасаде Републике Турске у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији био је угао Улице Генерала Жданова и Булевара Револуције. Реч је, наравно, о истом углу истих улица.

У сред среде

Девети март 1983. био је среда. Галип Балкар, амбасадор Републике Турске у Југославији, из амбасаде је кренуо на састанак. Из зграде је изашао нешто пре једанаест сати ујутро. Радни дан је почео нормално, уз кафу и разговор са првим сарадником, Омером Зејтиноглуом. Ближило се подне, у средњем дану радне недеље, кад полако већ може да почне одбројавање до викенда. Балкаров поуздани возач Каја Неџати већ га је чекао.

Балкар је предао акредитиве у новембру 1981. тадашњем председнику Председништва СФРЈ. У Београду је, дакле, живео и радио већ годину и по дана. Била је то важна дипломатска мисија за Републику Турску пошто је Југославија била важна земља у глобалној геополитици, а с Турском је делила и многе историјске везе. Тај девети март ни по чему није требао бити посебан.

Амбасадор и његов возач једва су стигли да проговоре неколико речи, а већ су били на раскрсници Ресавске улице и Булевара Краља Александра. На семафору је горело црвено светло. Галип Балкар, четрдесетседмогодишњи правник, рођен у Истанбулу, с дипломом стеченом у Анкари, помислио је можда како су светло семафора које забрањује даље кретање и застава његове домовине у чијој служби ради у Београду заправо исте боје кад је чуо несносну буку, осетио бол, кад је све стало и кад је његова крв, црвена као застава његове домовине, почела да шикља из његове главе и рамена.

Дипломатске активности

И данас се (или бар доскоро јесте) у београдској Улици Краљице Наталије, некадашњој Народног фронта, преко пута Хотела „Праг“ налази кафана „Мали Праг“. Нешто старији Београђани сетиће се да се у време атентата на Галипа Балкара преко пута (отприлике) Ресторана Мадера налазила кафана Мала Мадера. Прва вест агенције ТАНЈУГ о овом догађају, лоцира га управо тако - „испред кафане Мала Мадера“.

Та прва вест завршава овако:

„Турски амбасадор је сместа пресенен у болницу где му је указана помоћ. У болницу је пренесен и амбасадоров возач. Приликом напада на турског амбасадора два припадника југословенске Службе безбедности отворила су ватру и тешко ранила једног од атентатора који је пренесен у Неурохируршку клинику, док се други налази у бекству. Истрага је у току.“

Савезни секретар за спољне послове у то време је био доктор Лазар Мојсов, но девети март се показао као много напорнији и стреснији за његовог заменика Мирка Остојића. Мојсов је, наиме, био на другом крају света, у Њу Делхију, где је истовремено била у току Седма конференција Покрета Несврстаних. Остојићу је стога пало у аманет и да посети амбасаду и тамо разговара са отправником послова и да телефонира министру спољних послова Турске Илтару Туркмену и изрази дубоко жаљење. Наравно, по инструкцијама из нашег Секретаријата за спољне послове, истог дана је у Анкари амбасадор СФРЈ Реџеп Џиха посетио Илтара Туркмена и „упознао га с појединостима трагичног догађаја“.

Како јавља ТАНЈУГ

А са појединостима су се путем средстава јавног информисања полако почели упознавати и грађани Југославије.

ТАНЈУГ је јавио како је осам сати после атентата, уз помоћ грађана, ухваћен и други атентатор, да је амбасадор у дубокој коми и да му је стање, речима доктора Николе Секуловића који га је оперисао, „веома озбиљно“, те како је возач, након што му је обрађена лакша рана на надлактици, добро.

У вечерњим часовима деветог марта, амбасадор Балкар је још жив, макар и у веома тешком стању. У то време, двадесетпетогодишњи студент Жељко Миливојевић већ је био мртав.

Ево како се у вести ТАНЈУГ-а његово име први пут нашло у средишту пажње југословенске јавности:

„Покушај голоруких грађана Београда да се супротставе наоружаним терористима и да их спрече у бекству спада свакако у она светла херојска дела која ће трајно остати забележена као пример свесног ризика и жртве појединца у интересу суграђана и заједнице. 25-годишњи студент Жељко Миливојевић и 59-годишњи пуковник у пензији Слободан Брајевић, свесни опасности за властити живот, без оклевања су јурнули у потеру за атентаторима који су упереним пиштољима крчили пут испред себе, не бирајући жртве. Био је то и херојски чин друштвене самозаштите и самоодбране јер су злочинци бежали преко Ташмајдана, познатог београдског парка, у коме је у том сунчаном преподневном сату било на стотине малишана и старијих људи. Излажући властите груди, Миливојевић и Брајевић су штитили и ту децу. Још увек се не знају сви детаљи, али очевици тврде да је студент Жељко Миливојевић јурнуо за наоружаним терористом (...), да га је стигао у ташмајданском парку, ударио га у главу и чак рукама ухватио за врат. Неравноправна и кратка борба завршила је трагично јер је злочинац смртно ранио Миливојевића који је недуго затим подлегао озледама у београдској клиници. Ништа мање херојско дело учинио је пуковник у пензији Слободан Брајевић који се поред парка задесио са својим унуком Бојаном. Пошто је малишана гурнуо у страну, голоруки Брајевић је покушао зауставити злочинца, али је пао под мецима и за његов живот још се боре лекари“.

Шифра Мадера

Пензионисани пуковник Брајевић тада је остао жив, али је од последица рањавања био паралисан до краја живота. Амбасадор Балкар умро је два дана након рањавања. Умро је у петак, једанаестог марта, а тог истог петка, Жељко Миловојевић је већ сахрањен, и то у Полачи код Книна.

Мада је сам Жељко рођен у Инђији, отац му је био из Полаче. Отац није доживео синовљеву смрт, погинуо је у саобраћајној несрећи у Паризу. Репортери су у Полачи сазнали да је Жељко очев завичај последњи пут посетио пре шест месеци. Репортерима је речено и да се „његова Полача и читава Книнска крајина спремају за достојанствен испраћај“.

А Миливојевићева фотографија, са краватом, сањалачким погледом и озбиљним изразом лица, налик на оне „матурске слике у излогу“ о којима је коју годину раније певао Балашевић, а које баш и јесу карактеристичне, уз неке друге крајеве, управо за Војводину, нашла се на насловним страницама многих југословенских новина.

Међу епитетима који су тада говорећи о њему користили његови пријатељи и познаници истичу се три: хуман, храбар и дружељубив.

Истовремено, полицијска истрага је полако долазила до мање-више свих битних сазнања о организацији злочина. Истрага је, што није незанимљиво, носила кодно име „Мадера“.

Атентатори су били Харутиони Крикор Левонијан (рођен 1960.) и Рафи Александер Елбекијан (1962.), либански држављани јерменског порекла. У Југославију су допутовали 6. марта 1983. године, возом из Будимпеште којим су успели да прошверцују оружје и муницију. Сместили су се у хотелу „Нови Сад“ у Новом Саду, одакле су свакодневно долазили у Београд због припреме атентата на амбасадора Турске.

Слободан Ф. Вујановић, који је у то време био виши инспектор у Трећем одељењу београдског Секретаријата за унутрашње послове присећао се годинама касније:

„Након извршеног осматрања амбасаде и дневног кретања амбасадора враћали су се у Нови Сад и у хотелској соби расправљали о уоченим сазнањима. По њима, најбоље је било да сачекају амбасадора када са возилом и возачем излази из дворишта амбасаде, на углу улица генерала Жданова и Булевара револуције и, док је возило заустављено на семафору, да му приђу и пуцају. Договорили су се да штопују време, да би утврдили колико минута је упаљено црвено светло на семафору. План су разрађивали до најситнијег детаља. Осматрањем су утврдили да амбасадор седи на задњем седишту, са десне стране, и да је са њим у колима још само возач. Одлучено је да, када се аутомобил заустави на семафору, Левонијан приђе возилу са задње десне стране, где седи амбасадор и да га ликвидира пиштољем, а да Елбекијан приђе возилу са леве стране и убије возача. Тако су и поступили“.

Суђење

Атентаторима је суђено на Окружном суду у Београду. Кривичним већем овог суда у Београду председавао је судија Томица Шекуларац, оптужбу је заступао Данило Нановић, заступници оштећених били су адвокати Бранислав Вукадиновић и Небојша Вулић. У име одбране иступали су Пријезда Поповић, Срђа Поповић, Милан Вујин и Вељко Губерина.

Случај је привукао пажњу и домаће и стране јавности. Левонијан и Елбекијан „оптужени да су на дан 9.3.1983. године у Београду по претходном договору и унапред утврђеном плану лишили живота амбасадора Републике Турске у Југославији Галипа Балкара и покушали да лише живота возача тог амбасадора Неџати Каја, као саизвршиоци починили кривично дело убиства предвиђено чл. 47 ст. 1 КЗ Србије од којих једно у покушају у вези чл. 19 КЗ СФРЈ“.

Левонијан је оптужен и за покушај убиства Слободана Брајевића, а Елбекијан за убиство Жељка Миливојевића. На годишњицу атентата, обојици су изречене пресуде од по двадесет година затвора.

Мало више од годину дана касније, одлучујући по жалби, Врховни суд Србије Елбекијану смањује казну на 15 година. Део пресуде била је и одлука да се атентатори, након што одслуже казну, депортују из Југославије.

Левонијан је помилован након одслужене четири године, пошто је након рањавања непосредно после атентата остао инвалид, везан за колица. Најпре се био вратио у Либан, а сада живи у Јерменији. И Елбекијан се након изласка из затвора вратио у Либан где живи до данас.

Душа песме

Године 1984, бенд са Ријеке, Параф, објавио је албум „Заставе“. На албуму је десет песама. Девета, претпоследња на „Б“ страни зове се „Жељко“ и иде овако:

Тко зна куд би летјеле
Куд би летјеле ласте
Да се ниси утрнуо
Осамдесет треће

Тко зна колико је снова
Колико је метак угасио снова
За овај сан
Што се марљиво слаже

Хладиш себе Жељко
На плочнику мокром
Како ли си тужно
Под правим кутом у повијест ушао

Памтит ће те народ
Ко Гаврила Жељко
Памтит ће те народ
Ко Гаврила Жељко

Песма је заправо необично транспарентна. Жељко из песме је умро од метка 1983. године. Песма, наравно, говори о Жељку Миливојевићу, мада је било и других тумачења, мада су неки говорили да описује случај из Ријеке, када је неки момак настрадао бежећи од милиције, тако што је пао с велике висине. Неки су знали и да се тај случај десио баш у Ријеци, одакле је и група Параф, само би увек сметнули са ума да се тај њихов случај десио 1982, а не 1983, те да није било никаквог метка. Није ипак тај неспоразум посве бесмислен. Човек може волети песму, а да и не зна на кога се тачно односе стихови отпевани хипнотичним гласом Павице Мијатовић. А ипак, кад знаш целу причу, и још после скоро четрдесет година, друкчије се смрзнеш док је слушаш.

Гаврило из последњег стиха је Гаврило Принцип, то је ваљда извесније и него то да је Жељко – Жељко Миливојевић. Душа песме је у томе да стих иде „ко Гаврила Жељко“. Теоретски је могао да иде и „ко Принципа Жељко“. Био би једнако певљив и имао би једнак број слогова. Али то не би био тај стих и не би била та песма. Много је важно да су обојица на first name basis.

Геноциди

Године 1984. је пала 70. годишњица Сарајевског атентата. Има нечег сличног у сетингу овог атентата и београдског атентата на турског амбасадора. У оба случаја су жртве у аутомобилу, у оба случаја се из пиштоља пуца из близине. Два Јермена су у то време били у раним двадесетим. Неко ко није песник би њих двојицу упоредио с Принципом. Неко ко није песник би се сетио и да је мотив за атентат нераскидиво повезан с Првим светским ратом. Наиме, Јермени су атентат извршили из одмазде због масовних злочина које су Турци починили над њиховим народом у току Првог светског рата.

У време кад је Параф отпевао „Жељка”, из југословенске перспективе је изгледало невероватно да се народи и државе и деценијама после једног злочина крве зарад његове правне квалификације: је ли или није био геноцид. У време кад је Параф отпевао „Жељка” мислили смо да је наша еманципација неповратна. У време кад је Параф отпевао „Жељка” и само име Жељко било је једно од симбола те еманципације. Жељко је, како се говорило, народно име, име које су носили и Срби и Хрвати и Муслимани и Југословени и, нарочито често, деца из мешаних бракова.

Све се то чује из последњих речи које пева Павица Мијатовић. И чује се то време у којем ником нашем није падало на памет да је амбасадор муслиман, а да су атентатори православци. Чује се та, што би друга песма рекла, осамдесет четврта која се вуче и чује се грозно време које у данашњом сећању може бити само ознака климе, а не ознака епохе. И чује се зашто су Жељко и Гаврило из исте приче, јер су били млади, јер су имали херца, како се то каже, јер нису мислили, као у једном стиху из 1982, да „за идеале гину будале”.

Има неко зајебано поетско дупло дно у тим финалним стиховима. Могу се читати и скоро цинично. Ако ће те памтити ко народ Гаврила, неће те памтити никако. Историја памти Принципа, нема сумње, али да ли народ памти Гаврила?

Постоје ордени, постоје присећања о годишњицама, постоје и улице у Суботици и Калуђерици, рецимо, које се зову именом Жељка Миливојевића. И постоји песма која памти Жељка и која, памтећи Жељка, памти и Гаврила.

И постоји сећање да је постојало време у којем се култура сећања перформативно успостављала. Постојало је време кад је Параф био бенд, а не привремена потврда Дејтонског споразума пре него се у Паризу и службено потпише. Памтимо Жељка, јер је то памћење унапред парафирано. Стиховима што се нису бојали да буду пророчанство. 

Памтит
Ће
Те
Народ
Ко
Гаврила
Жељко