Осамдесет година преговарања Београда са ММФ-ом: У чему је системски квар? štampaj

„Другарице и другови делегати, према свему 1984. година не обећава ни мање напора, ни мање одрицања него година пре ње. Оно што следећа година треба да пружи је олакшавање у проналажењу излаза из садашње ситуације. О томе ће зависти наш положај у међународној економској заједници.“

Ово је извод из говора Милке Планинц, председнице Савезног извршног већа (СИВ), из децембра 1983. године, који чува Архив Радио Београда.

У том тренутку Југославија је била суочена са дужничком кризом, а Планинц је покушавала да обезбеди политичку подршку за програм реформи, који је био договорен са Међународним монетарним фондом (ММФ).

Седам година касније Анте Марковић био је у сличној ситуацији, а земља у новој дужничкој кризи. Крајем 1990. године у Палати федерације примио је заменика генералног директора ММФ-а Ричарда Ерба, о чему је известио Други дневник Телевизије Београд.

После 2000. године пред дужничком кризом нашле су се и нове демократске власти. Потпредседник Савезне владе Мирољуб Лабус у новембру 2001. саопштио је овдашњој јавности да Србија улази у нови трогодишњи аранжман са ММФ-ом.

После 2012. године дужничкој кризи у очи гледала је и нова власт. У новембру 2014, тадашњи премијер Александар Вучић је године обавестио грађане Србије како „мрзи та решења 'лако ћемо'“. Тада је Србија договорила нови трогодишњи стенд бај аранжман са ММФ-ом.  „А видим да их ни ММФ не подноси. Шта ја да радим кад се слажем с њима“, рекао је тада председник Владе Александар Вучић. 

Значи ли све ово да се током протеклих деценија једна ствар није променила, иако се мењало све – и име државе и привредна структура и политички и економски систем, и лица са једне и друге стране преговарачког стола. Мењале су се чак и икебане на столу. Милка Планинц дочекивала је мисију ММФ-а црвеним каранфилима. Кад је мисија Фонда последњи пут била у свечаној сали Народне банке Србије, на столу су биле лила и ванила руже.

Све се променило, само је после једне кризе увек долазила нова криза и увек је ММФ био ту.

„У политичким карикатурама ви ћете увек видети представника ММФ-а као задриглог, дебелог, са цилиндром на глави, са штапом и торбом и наравно да сви грађани Србије мрзе ММФ“, каже новинар Миша Бркић за Око магазин. „А кад би хтели да мало дубље загребу, видели би да је кривац наша власт која троши незарађено.“ 

„Они су строги чиновници као физичари“, тврди економиста Божо Драшковић. „ММФ долази и говори: смањите ово да бисте добили оно. Какве ће бити социјалне последице тих мера, њих то не интересује, то није њихов проблем.“ 

Све је почело у Бретон Вудсу 

А прича о нама и ММФ-у почела док је свет још био у Другом светском рату, једном фотографијом из јула 1944. године са Међународне финансијске конференције у америчком граду Бретон Вудсу у Њу Хемпширу, коју су организовале Уједињене нације (УН), а после које је и основан ММФ.

На тој слици налазе се представници три земље: Велике Британије, коју је представљао чувени економиста Џон Мајнард Кејнс, Совјетског Савеза ког је представљао Михаил Степанович Степанов, и Југославије, коју је представљао дипломата из краљевине, Словенац Владимир Рибар. У Југославији се још није знало каква ће бити земља после рата, али оно што се знало јесте да се тада у Бретон Вудсу правио нови светски финансијски поредак. Од представника ове три земље, само две су постале чланице ММФ-а. Совјетски Савез није .

„Није Југославија имала никакву значајну економску снагу, али је била једна од ретких социјалистичких земаља која је, док је трајала, све време била члан ММФ-а, за разлику од Совјетског Савеза који, док је трајао, никада није био члан“, приметио је Божо Драшковић.

Од земаља Источног блока, Пољска је ушла у ММФ, али је из чланства изашла 1950. године. Оптужила је Фонд да је инструмент владе Сједињених Америчких Држава. Чехословачка је изашла 1955. године. Куба је ММФ напустила 1964. године.

Дејан Јовић, професор Факултета политичких наука у Београду и Загребу, објашњава за ОКО магазин да је смањење неједнакости била тачка у којој су се спојиле социјалистичка Југославија и капиталистичка финансијска институција са Запада. 

Богаташи и сиромаси, Југославија и ММФ 

„Југославија је заправо хтела да гради самосталну позицију, која је укључивала сарадњу са западним финансијским институцијама“, каже професор Дејан Јовић. „Била је заинтересована за сопствени развој, а касније, са наставком политике несврставања и за глобални развој, прије свега неразвијених и ослобођених земаља у постколонијалном свијету, али и против неједнакости у свијету. Југославија је сматрала да је у томе кључ будућег трајног свјетског мира, а да мир није могућ без промене односа између Истока и Југа. И Југославија је активно учествовала у процесу превазилажења тих разлика.“

Али најважнија је била 1948. година и Титов раскид са Стаљином. Економски, Југославија је до тада била потпуно зависна од Истока, одакле је увозила скоро све специјализоване машине, челичне цеви, вагоне и локомотиве. До јесени 1948. године Совјетски Савез, Мађарска и Чехословачка потпуно су обуставили испоруку робе у Југославију која је већ била плаћена.

„Југославија је остала на ветрометини“, каже новинар Миша Бркић. „Била је принуђена да се окрене Западу, да прима све врсте помоћи: од финансијске, преко хране, укључујући и пшеницу и чувена Труманова јаја, и технологију. И то је трајало све док је постојала Југославија.“

„Одржавање и помоћ Југославији је био стратешки и политички циљ. Никад не можемо економију одвојити од политике. И то је оно што је остало константа“, додаје професор Дејан Јовић. Године 1950, Југославију је задесила велика суша у којој је изгубљено два милиона тона житарица.

„Југославија ће пре остати гола него ли се покорити било којој форми притиска који за циљ има жртвовање неких социјалистичких принципа“, рекао је Јосип Броз Тито 1950. године. Америка је тада тражила новчану надокнаду као компензацију за национализацију имовине њених грађана коју је после рата у Југославији спровела нова комунистичка власт.

Према неким објашњењима то је био разлог зашто је уплата америчких долара (69 милиона долара које је одобрио Конгрес) каснила две године. У међувремену, од 1948. до 1950. године, девизне резерве су скоро биле исцрпљене, а рудници и фабрике нису радили јер није било машина.

Али 1950. године, стиже и први кредит од Светске банке у износу од 25 милиона долара. Следеће, 1951. године, западни донатори организовали су конференцију за Југославију. Али, Југославија је Америци платила 17 милиона долара одштете на име национализације имовине. По истом основу, Великој Британији је уплатила 4,5 милиона фунти. Питање овог дуга потегла је управо Светска банка која је и била кредитор Југославије. 

Системски квар 

Али, од тог времена па до данас, у мотору југословенске привреде постојао је један системски квар. Земља је много више увозила него што је извозила. И биле су јој очајнички потребне девизе, да тај минус у спољној трговини и платном билансу земље покрије. Јер, из Југославије је много више девиза излазило него што је улазило и тај јаз морао је да се пегла додатним девизним приливом који је долазио у форми донација, али и кредита. У супротном проклизао би курс динара, скочиле би цене, плате и пензије би драстично морале да се смање.

Јосип Броз Тито тада гледа ка Западу – ка згради на Пенсилванија авенији у Вашингтону, где се и данас налази седиште ММФ-а.

Југословенска штампа 26. септембра 1952. године објављује реченицу коју ће овдашњи медији понављати наредних 70 година: „У Београд је стигла мисија ММФ-а“.

Мисија је остала скоро два месеца, Тито је добио паре, али и списак захтева. ММФ је тражио повећање цене струје, воде, поштанских услуга, али и биоскопа и позоришта. Прелазак Југославије са старог на нови економски систем за ММФ, као кредитора, био је гаранција да ће дужник вратити позајмљени новац.

 У то време ММФ је, рецимо, критиковао југословенски амбициозни план јавне потрошње и тражио је да се удео државних улагања смањи са 28 на бар 20 одсто бруто домаћег производа (БДП). О колико великом износу је реч сведочи и податак да јавне инвестиције сада износе око седам одсто БДП-а, што је више од пожељног нивоа (око пет одсто). 

Разбили смо зид, па макар и главом 

 У то време чуле су се оцене да Југославија иде главом кроз зид. Власт је критике са Запада тешко прихватала. Борис Кидрич, председник југословенског економског савета, почетком октобра 1951. године рекао је: „Разбили смо зид, па макар и главом“.

Истог месеца Јосип Броз Тито изјављује како „економска помоћ Југославији не даје Западу право да се меша у наше унутрашње послове.“

А зашто су те инвестиције биле важне, објашњава професор Дејан Јовић. Велика жеља за додатним инвестицијама се нарочито појавила код република које су Уставом из 1974. године добиле већа овлашћења, али и трендовима који су били окренути према децентрализацији.

„Они су сви сматрали да је политичка децентрализација важна, али да она мора укључивати и економску децентрализацију, односно да оно што се произведе у некој републици мање-више треба ту и да остане“, каже Јовић. „И тај талас инвестиција, посебно у Хрватској која је развијала туризам, енергетске пројекте и инфраструктуру, довео је до прекомерног задуживања. И у тој ситуацији ММФ постаје важан фактор.“

У то време Југославија је постала једна од најбрже растућих економија света. Од 1957. до 1960. године, расла је по стопи од 13 одсто. Године 1960. стопа привредног раста достиже 15 одсто. Међутим, након тога раст почиње полако да успорава, али је и даље значајан: 1961. године износио је седам, а 1962. године пет одсто.

Западни новац који је педесетих године углавном стизао у форми донација, касније све више стиже у форми кредити. Али Југославија се задуживала код разних влада широм света, укључујући и Кувајт. 

Југословенска дужничка клопка 

Тако су паралелно са привредним растом расли и дугови: 1961. године југословенски дуг износио је 800 милиона долара. Њујорк тајмс је тада писао како је Пјер Јакобсон, извршни директор ММФ-а, у Београду провео четири дана, као и да је за југословенски планску привреду ММФ тражио слободан пливајући курс динара.

Тито то није прихватио па је са ММФ-ом направљен компромис – различити курсеви за робе, и то тако што је за ону робу чију производњу Југославија хоће да подржи, био договорен повољнији курс. Обрнуто, за производњу коју тадашње власти нису сматрале стратешком, курс је био неповољнији.

Уместо да се тиме испеглају дефицити у платном билансу и спољној трговини, ово је довело је до појачаног извоза пољопривредних производа и увоза готове робе. Истовремено, због раста дугова расли су и издаци за камате, па се смањивала потрошња. Шездесетих година животни стандард грађана почео је да пада. Јаз у буџету покривао се новим зајмовима, па су до 1978. године дугови достигли чак 11,8 милијарди долара. И опет, стари дугови враћали су се новим зајмовима.

Стојан Стаменковић, актуелни члан Савета гувернера Народне банке Србије, присећа се како су нам међународни кредитори тада укинули могућност да узимамо дугорочне кредите (који су обично повољнији), па смо прешли на употребу краткорочних кредита.

„Краткорочни зајмови, који су у билансима били 400 милиона долара одједном су, крајем седамдесетих, скочили на 2,5 милијарде долара. Па су нам онда укинули и то. Затим смо узели, па потрошили велике девизне резерве до даске: до износа од свега 300 милиона долара“, присетио се Стаменковић.

Међутим, све југословенске владе у том периоду морају да се некако поставе између република које не желе централизацију и ММФ-а који жели централизованију и ефикаснију југословенску економију и кога уопште није брига ко је узео кредите, него ко новац враћа, каже професор Дејан Јовић. „Југославија је, као међународно призната држава, била гарант за све кредите“, додаје. 

Титов говор за ММФ  

Од свог оснивања па до данас ММФ сваке године одржава редовне пролећне и јесење скупштине са Светском банком. Године 1978, састанак водећих светских банкара први пут је одржан у једној социјалистичкој земљи, у Југославији, у тек сређеном Центру „Сава“. Али, Југославија је тада и високо задужена земља. На годишњој скупштини ММФ-а и Светске банке говорио је и председник Јосип Броз Тито.

„Садашње кризе у светској привреди резултат су дубоке неусклађености које извиру из постојећег система међународних економских односа“, рекао је тада Тито. „Неправедни међународни економски односи у све већој мери постају извори све већих жаришта и сукоба. Ми живимо у време све веће међузависности у свету. Нико више није у стању да остварује благостање, ако оно није део општег напретка.“ Део Титовог говора пренела је и Радио-телевизија Београд.

Тадашњи ниво југословенског дуга није био превелики, сматра економиста Божо Драшковић. „Али је велики проблем била склоност југословенске привреде ка већој потрошњи и увозу, па је долазило до нестабилности и морао је да се нађе начин да се тај системски недостатак девиза покрије“, каже Драшковић.

Године 1979. дуг Југославије према иностранству достигао је 15 милијарди долара. У тим условима, 7. октобра 1979. године Тито се у Карађорђеву састао са Жаком де Ларозијеом, директором ММФ-а. Грађани социјалистичке Југославије тада су први чују израз „стенд бај аранжман“, међутим савезне власти договор са Фондом суштински нису поштовале. Укупан програм вредео је 340 милиона долара, али Југославија у том пакету добија и 70 милиона долара без икаквих обавеза, што је био преседан за дотадашњу праксу Фонда.

Ипак, за преостали износ Фонд, као што је то пракса код стенд бај аранжмана, није дао новац унапред, већ склапа уговор са Југославијом према коме паре исплаћује у ратама, али само ако се испуне услови. А услови су следећи: девалвација динара, реалне камате, слободне цене, смањење минуса у буџету, пад зарада. Тадашња Савезна влада на челу са Веселином Ђурановићем те мере не спроводи и не добија три транше зајма.

Током трајања тог аранжмана, у мају 1980. године умро је Јосип Броз Тито. 

Строго чуване дужничке тајне 

У пролеће 1982. за председницу савезне владе изабрана је Милка Планинц, а финансијску позицију земље загребачки Вјесник је описао као „готово ванредно стање“. Она је тада у свој кабинет позвала Стојана Стаменковића, који постаје подсекретар Савезног извршног већа, главни економиста у кабинету савезне премијерке, али и шеф југословенске делегације за преговоре са ММФ-ом.

„Кад сам дошао код ње, мени су отворили папире које нико није могао да види, који су били строго чувана тајна и за оне који су радили у СИВ-у, а камоли за неког другог“, сведочи Стојан Стаменковић за ОКО магазин. „Кад сам све то видео постало ми је јасно да идемо у врло тешку кризу. И ја сам њој рекао: 'Ми идемо у неликвидност, у пропаст'. 'Шта да радимо', питала ме је. 'Не видим други начин него да се направи стенд бај аранжман са ММФ-ом', одговорио сам. То рећи тада, то је било равно велеиздаји“, присећа се Стаменковић.

Јер стенд бај ананжман за грађане Југославије био је синоним за штедњу, за смањење стандарда, за економску политику коју је претходна Савезна влада на челу са Веселином Ђурановићем одбацила.

„На мене су гледали као на шпијуна ММФ-а у сопственим редовима“, сведочила је касније Милка Планинц професору Дејану Јовићу.

У књизи Југославија, држава која је одумрла, Јовић пише: „Милка Планинц је врло брзо схватила да идеологија не може враћати дугове, да је партија једно, а реалност друго.“ 

Идеологија дугове не враћа 

Због тога је Милка Планинц врло брзо ушла у сукоб са Комунистичком партијом. Дошло је до сукоба између Владе, која се бавила стварном реалном политиком и која није могла Западу да прода идеологију, и Комунистичке партије, која је остала идеолошки верна децентрализацији и Уставу из 1974. године, каже професор Дејан Јовић. 

Загребачки Вјесник касније је о том периоду писао овако: „Био је то de facto срамежљив почетак будуће жељене тржишне реформе. Извоз је растао, забиљежен је први суфицит у платном билансу. Дугови су враћани на вријеме. Међутим, камате никад нису биле сасвим реалне, цијене никад нису биле сасвим слободне, а динар је са задршком прилагођаван другим валутама“, пише Вјесник.

Политичка структура је сву кривицу за тежак живот народа тада сваљивала на ММФ.

„Говорило се да је ММФ крив што морамо да стежемо каиш, нико није говорио да је крива политичка елита“, каже Миша Бркић. „Сећам се несташица тоалет папира, кафе, бензина, пар-непар вожње, високе инфлације… Како се стандард одједном стрмоглавио, они који су живели у релативној стабилности социјализма сада су видели његово ружно лице за које им је био крив ММФ, а не власт која је до тога довела.“

Као последица економских реформи људи су почели да губе посао, а са губитком посла они су престали да буду самоуправљачи.

„Изгубили су свој главни политички идентитет. И поставило се питање: шта су сада ако су незапослени и нису више самоуправљачи? У том свјетлу националистичког оптуживања једних и других, они који су до јуче, на примјер, били радници 'Борова' код Вуковара, одједном су постали Срби и Хрвати“, каже професор Дејан Јовић. 

Goodbye za stand by 

Аранжман са ММФ-ом прекинут је 1985. године. Извршни и политички естаблишмент је поручио да је то последњи уступак страним кредиторима. „Водићемо економску политику самостално“, рекао је тада нови савезни премијер Бранко Микулић.

Инфлација је, међутим, достигла двеста одсто. Већ 1987. године земља није успела да отплати банкама 254 милиона долара кредита који су доспели у јуну и јулу. Био је то de facto банкрот Југославије и прва међународна бламажа југословенске владе. „Јадна и бедна осамдесет седма", певао је те године Ђорђе Балашевић:

На светској берзи лају керови.
Нек долар пропадне, ту су наше менице. 
Не плаше мене крупни зверови, 
Него крвопије и стенице. 

Бранко Микулић, који је најпре критиковао Милку Планинц због превелике сарадње са Фондом, врло брзо је видео да ће се или прилагодити стварности или ће морати да оде.

На крају, када се Комунистичка партија Југославије распала, савезни премијер Анте Марковић изјављује: „У реду, партија се распала, али држава остаје.“

„Као да је мислио да ће Југославија опстати и послије распада партије, јер је њему партија била проблем“, каже професор Дејан Јовић. 

Први пуцњи на Плитвицама

Пре него што ће Анте Марковић 1989. године постати савезни премијер, дуг Југославије стиже до чак 20 милијарди долара. Марковић прави свој програм реформи и опет гледа ка Вашингтону. Већ 21. фебруара 1990. године договорено је да Југославија уђе у нови аранжман са Фондом од 18 месеци и добије 600 милиона долара. Стојан Стаменковић у то време био је и Марковићев сарадник и део економског тима коју ради на припреми програма стабилизације.

„И онда је ствар кренула добро. Цене су се смириле. Затим је монетарна политика пуштена, а Марковић је мислио да ће то моћи да изгура. Пустили су курс, пустили су цене и – све се распало. А онда се распала и Југославија“, каже Стаменковић.

У априлу 1991. године првим пуцњима на Плитвичким језерима почео је рат. Југославија је имала много веће бриге од ММФ-а. Али истог месеца кад почиње рат ММФ формално суспендује програм са Југославијом.

Наследница старе СФР Југославије је Савезна република Југославија (СРЈ). И док је нова, „скраћена“ Југославија чекала бољу 1994. годину, њен премијер, овог пута Радоје Контић, опет је гледао ка Вашингтону. Последњих дана хиперинфлаторне 1993. године Контић пише писмо ММФ-у.

„Југославија је изложена хиперинфлацији, цене расту 20 одсто дневно, роба се повлачи са тржишта. Посебан економски тим на челу са Драгославом Аврамовићем спрема нови програм. Ми бисмо желели да чујемо шта ваши експерти мисле о његовој основаности“, наводи се у Контићевом писму.

Одговор стиже 12. јануара 1994. године. Писмо потписује Масимо Русо, директор европског одељења Фонда. „Веома смо свесни озбиљности ситуације са којом се суочава СРЈ, а посебно потребе да се усмери на решавање озбиљних економских поремећаја. Међутим, садашње околности спречавају особље фонда да се укључи у формулисање стабилизационог програма“, пише Русо Контићу.

Тих дана инфлација у Србији достигла је 313 милиона одсто. И то месечно. Аврамовићев програм је ступио на снагу 24. јануара 1994. година без динара ММФ-ове помоћи. Један динар вредео је једну марку, хиперинфлација је заустављена преко ноћи, програм даје прве резултате. 

Монетарно чудо без цента помоћи 

У новембру 1994. гувернер Драгослав Аврамовић за Танјуг каже: „Југославија је направила чудо због кога нам и ММФ скида капу. Под санкцијама и у блокади, рушећи све устаљене економске догме, стабилизовала је ситуацију на подлози од 200 милиона долара без цента иностране помоћи.“

Тих дана млади новинар Миша Бркић за Борбу је написао следеће: „Како то лепо, гордо и достојанствено звучи кад нам чак и један ММФ скида капу. После хлађења производње дошло је време да се охладе усијане оптимистичне главе. ММФ нас неће примити у чланство док не прођемо транзицију привреде“, написао је Бркић.

И заиста, требало је да СР Југославија покрене процес транзиције да би се вратила у чланство ММФ-а. То се догодило убрзо после смене власти 2000. године. У том тренутку укупан јавни дуг земље износио је 14 милијарди евра, што је било скоро 200 одсто БДП-а. Две трећине дуга према Париском и Лондонском клубу је отписано у преговорима, али за ту одлуку кредитора је био потребан „зелени сигнал“ ММФ-а, објављено је тих дана у Дневнику Радио-телевизије Србије.

Ипак, један део тог отписа (15 одсто) био је везан и за конкретно спровођење реформи. Оне су биле дефинисане стенд бај аранжманом са ММФ-ом који је договорен у новембру 2001, године и који је трајао три године. 

Системски квар преживео 5. октобар

Иако се 2000. променила власт, један човек остао је за преговарачким столом. Стојана Стаменковића је Народна банка Југославије тада ангажовала за члана тима за припрему и вођење преговора са ММФ-ом о стенд бај аранжману.

„Е па, то је зато што ја нисам сарађивао са Социјалистима него са паметним људима. И никад нисам слушао шта неко жели да кажем, него сам увек говорио оно што мислим“, одговара Стаменковић на питање како је то бити сарадник свих режима, укључујући и овај последњи.

Међутим, остала је и системска грешка српске привреде: јаз у спољној трговини, дефицит у платном билансу. После смене власти 2000. године, ти дефицити се попуњавају приходима од приватизације.

„Ми смо се препустили богу тржишта уместо бога државе“, каже Божо Драшковић. „ММФ је нарочито тада био један од главних савезника грађана Србије“, опонира новинар Миша Бркић.

Божо Драшковић, ипак, не мисли тако: „ММФ је добио нову димензију, која је била и идеолошка и теоријска, а која се односила на преобликовање социјалистичких земаља у капиталистичке. Тако да је ММФ нас условио да ако добијамо кредите преко стенд бај аранжмана, онда сем монетарне стабилности и строге контроле прихода и расхода, морамо да променимо и структуру наше привреде. А то је конкретно значило: не верујемо више да државни сектор може да буде ефикасан, морате приватизовати предузећа“, каже Драшковић.

„Да они нису то тада урадили на начин како су урадили и да наша власт то није прихватила, ми бисмо и данас имали озбиљне главобоље због неких социјалистичких мера које би 2000. године доносила нека социјалдемократска власт бојећи се да грађани и радничка класа немају велике болове од трансформације“, тврди Миша Бркић. 

Нова власт, нова криза 

„Србији може да се понови 1982. година када је спољна ликвидност Југославије пукла, када смо девизне резерве потрошили до даске“, рекао је 2010. за Политику Стојан Стаменковић, у то време економски саветник тадашњег премијера Мирка Цветковића.

„И мој унук зна да је једина реформа која у Србији успева – реформ-торта“, рећи ће потом.

„Али није то сад баш тако, јер ипак смо побољшали положај у односу на околне земље“, каже данас за ОКО магазин Стаменковић, који је после смене власти 2012. године  постао члан Савета гувернера Народне банке Србије. „Ја мислим да ствари економски сада доста добро иду.“

Ипак, да Србија клизи према кризи јавног дуга која може да се догоди до краја године Фискални савет упозорио је још крајем маја 2012. године. Нова власт није одмах применила мере које је предлагао Фискални савет (замрзавање плата и пензија). Већ 2014. године, јавни дуг је са 17 милијарди (колико је износио 2012), стигао до 22,7 милијарде евра. Са 52 на 66 одсто удела у БДП-у незаустављиво је растао, јер се код јавног дуга наслеђује тренд.

У таквој ситуацији у новембру 2014. године и тадашњи премијер Александар Вучић гледа ка Западу и згради у Пенсилванија авенији у Вашингтону. Каранфила одавно није било на столу у свечаној сали Народне банке Србије. Али 2015. године медији објављују исту реченицу као седамдесетак година раније: „У Београд је стигла мисија ММФ-а.“ 

Мањак на рачуну

Системска грешка српске привреде (дефицит на текућем рачуну) током периода Вучићеве власти покрива се приливима које доносе страни инвеститори и кредити.

„Када морате да враћате дугове и добијете новац да бисте нешто што је доспело платили, ви морате да видите где ћете смањити потрошњу. Оно што је у том концепту сарадње са Фондом било лоше је смањење пензија“, каже Божо Драшковић. „Пензионери су свакако најосетљивија категорија. Да ли су постојали неки елементи код пореске политике или неки други начини опорезивања богатства“, пита се Драшковић.

На одговор да то звучи популарно, али да ми немамо толико богатих, док су издаци за пензије највећи издатак у свакој земљи, Драшковић каже: „Јелда? Њима је најлакше узети. Ту су вам на гомили. Треба да се потрудите око других мера. Богатство цури из оне Југославије још од деведесетих. Зар ви мислите да су инвестиције које долазе из разних делова света све стране? Нико се није потрудио да донесе закон којим би се домаћи привредници обавезали да пријаве сву своју имовину у иностранству“, негодује Божо Драшковић.

„Нису домаће компаније куповали само они који су се обогатили деведесетих година“, каже с друге стране Миша Бркић. „Највећа предузећа су покуповали странци и од њих направили озбиљне западне компаније. То су најбоља српска предузећа.“

Да ли се ипак после кризе из 2008. године и политика ММФ-а мало изменила?

„Деведесете су биле године великог либералног ентузијазма и идеологије да све треба приватизовати, да нема алтернативе тржишту, да треба смањити улогу јавног сектора“, констатује професор Дејан Јовић. „То је било доба побједе либерализма, али у овим годинама и западне земље прихватају неке протекционистичке мјере.“ 

Осамдесет година касније

Следеће године навршава се осам деценија од фотографије из Бретон Вудса на којој раме уз раме стоје Џон Мајнард Кејнс и Владимир Рибар. Глобалне економске силе су у залету за престројавање. Неки кажу да за нови глобални економски поредак у настајању ММФ има системски квар.

Дефицит на текућем рачуну Србије прошле године био је већи од четири милијарде (6,9 одсто). Покриван је приливима од страних инвестиција. Добра вест је саопштена 17. маја на представљању Извештаја о инфлацији у Народној банци Србије. У првом тромесечју ове године тај дефицит износио је свега 112 милиона евра, док је прошле године био 1,4 милијарде.

Ипак, то што су издаци за увоз енергената ове године били значајно мањи него претходне, па је по том основу мање девиза излазило из земље, не значи да наша привреда и даље нема системски квар.

Са ММФ-ом или без њега, при овом нивоу дуга од 35 милијарди евра (51 одсто БДП-а), нама и даље очајнички требају девизе.

Од Бретон Вудса до данас то се у нашој привреди није променило.

За којим столом ће се онда прво служити реформ-торта?

У Београду или у Вашингтону?