Енергетска транзиција: Tрошкови преласка на зелене технологије štampaj

На Конференцији ОУН о климатским променама 2023. скоро све државе и више од половине највећих светских корпорација обећало је да ће се посветити достизању „нето нуле“ – тачке у којој више неће бити емитовања гасова који стварају „ефекат стаклене баште“ до 2050. На поменутом скупу светски лидери су први пут у писаној форми признали да је за жељени циљ – планета Земља као место и даље погодно за живот, неопходно одустати од фосилних горива. Иако није лако пристати на обавезе које су повезане с постизањем тог несумњиво узвишеног циља, далеко теже је спровести мере које ће неминовно пратити огромни трошкови повезани с таквом врстом транзиције, и то у релативном кратком року, тек нешто дужем од четврт века.

Глобални климатски утицаји који се већ одвијају под тренутним загревањем – од топљења леда на половима до разорних топлотних таласа и интензивнијих олуја – показују хитност акције. Забрињавајућа је недавна процена Светске метеоролошке организације да ће 2024. готово извесно бити најтоплија година не само откако се врше мерења, већ вероватно и од постанка људске цивилизације, и прва година у којом смо прешли „магичних“ 1,5°Ц годишњег пораста температуре изнад прединдустријског просека. 

Иначе, према Париском (климатском) споразуму из 2015, земље су се сложиле да ограниче загревање на испод 2°Ц, идеално на 1,5°Ц. Препознајући хитност деловања, растући број влада и корпорација преузима обавезу да постигну нето нулту емисију. Тренутно је преко 90 земаља обзнанило такве „нето нулте циљеве“, укључујући највеће светске емитере (Кина, САД и Индија).

Пандемија коронавируса генерисала је више милиона смртних случајева уз најгори економски суноврат од Велике депресије 1930-их. Парадоксално, она је изазвала највећи пад емисије угљен-диоксида (СО₂) у историји. Нажалост, чини се да је то била само само пауза у ономе што следи. Наиме, да би имао 50% шанси да задржи глобално загревање испод 1,5°Ц (у односу на просек пре индустријске револуције), свет би морао да понови годишњи пад емисије СО₂ од 7% детектован у 2020. сваке године до 2050. Све ово уз ризик да следеће деценије могу бити и горе ако брзо не прекинемо вишевековну везу између економског раста и загађења угљен-диоксидом.

Јасно је да би трошкови радикалних реформи, попут пута ка економији „нулте емисије угљен-диоксида“, могли бити превисоки, те да би могли довести до бројних развојних проблема. Стога је кључно питање може ли свет смањити емисију углен-диоксида без значајног угрожавања животног стандарда популације? При покушају давања одговора на ово питање, треба се подсетити да су, од индустријске револуције, фосилна горива, упрегнута са капиталистичким поретком као покретачем економског раста, довела свет до тренутне климатске кризе. Повезано с тим, поставља се питање да ли је став тзв. техно-оптимиста да би управо искоришћавање те моћи ради покретање енергетске транзиције утемељен и да ли је најбоља опција на располагању.  

Како до „нулте емисије“

Глобална нето нулта емисија је (пожељно) стање у коме ће емисија „гасова стаклене баште“ (као последица људских активности) бити неутралисана услед уклањања угљеника из атмосфере. Приоритет је редукција емисије штетних гасова изазваних људским активностима (због рада возила и фабрика на фосилна горива). Све преостале емисије штетних гасова би онда требало да буду избалансиране са еквивалентном количином редукованог угљеника, што се може десити кроз природне приступе као што је обнављање шума или кроз технологије попут директног складиштења ваздуха.

Тако је за датум за постизање нето-нула емисије за гасове који нису СО₂ (други гасови који такође проузрокују ефекат „стаклене баште“ као што су метан, азот-оксид и флуоровани гасови) каснији, делом зато што се у моделима претпоставља да је неке од ових емисија, посебно метан (повезан са аграром), теже уклонити.

Поједностављано, нулта емисија значи огроман пад употребе угља, нафте и гаса. То захтева заустављање продаје нових путничких аутомобила са моторима са унутрашњим сагоревањем до 2035. године и постепено гашење свих електрана на угаљ и нафту до 2040, што је de facto потпуна трансформација глобалног енергетског система.

Проблем је да се напредак дешава сувише споро да би пораст температуре могао да се задржи на 1,5°Ц. Агенције ОУН указују да са климатским политикама тренутно на снази следи скоро двоструко већи пораст температуре (2,8 степени) до краја века.

Међународна агенција за енергију је направила детаљне сценарије транзиције, пратећи више од 550 технологија које подразумевају „чисту енергију“ и 400 прекретница које ћемо морати да постигнемо на том путу. Листа области које захтевају револуционарни напредак укључује: енергетску ефикасност, енергију ветра, соларну инфраструктуру, складиштење енергије и многе друге. Само у малом броју ових области тренутно се крећемо у правом смеру потребном брзином.

Трошкови енергетске транзиције

Процене утицаја еколошке транзиције ка нултој емисији угљен-диоксида на БДП за глобалну економију значајно варирају: од -4% до -1% у 2030. Ова одступања указују на недостатак консензуса о макроекономском ефекту акција за ублажавање негативних климатских промена.

У сваком случају, постоји много потенцијалних путева до нето нуле, али ниједан није лак, будући да осим технолошких изазова, транзиија укључује запањујуће количине новца.

Глобална консултантска фирма MCKinsei & Co. је у свом извештају из 2022. израчунала да компаније, владе и домаћинства широм света морају да уштеде и инвестирају 275 хиљада милијарди долара до 2050, што је износ еквивалентан 8,8% глобалног БДП-а, или у просеку 9,2 хиљаде милијарди долара годишње. То је годишњи пораст од чак 3,5 хиљада милијарди долара у односу на потрошњу с почетка периода, што је једнако половини глобалног корпоративног профита, или пак 7% укупне потрошње домаћинстава. Иста студија указује да би потребне инвестиције требало да се увећају са 6,8% на чак 8,8% глобалног БДП-а између 2026. и 2030. пре него што би почеле да падају.

Иако су ови захтеви за потрошњом велики, многе потребне инвестиције имаће високу стопу приноса, те их не треба посматрати само као трошкове. Технолошке иновације могле би да смање капиталне трошкове за net-zero технологије брже него што се очекивало. У овом сценарију, глобална просечна испоручена цена електричне енергије би се повећала у блиској будућности, али би потом почела да опада. Наравно, ови издаци су и изванредна инвестиција у нови енергетски систем, којим ће се креирати профитабилне индустрије, нова радна места и створити услови за ниже трошкове енергије за потрошаче, посебно када су у питању производи попут електричних возила. За земље које су нето увозници енергената, попут Србије, користи су још веће. 

Иначе, поменути сценарио имплицира да би производња угља за коришћење енергије била фактички окончана до 2050, док би обим производње нафте и гаса био 55%, односно 70% мањи него данас. Повећали би се и трошкови производње у другим секторима (нпр. у производњи челика и цемента за 30% до 45% до 2050), док би се потражња за електричном енергијом у 2050. више него удвостручила у односу на данас.

С друге стране, новији извештај истраживачке групе Блумберг НЕФ указује да је цена постизања нето нуле нешто нижа, али и даље врло висока – 215 хиљада милијарди долара до средине овог века.

За „релаксиранији сценарио“ који подразумева раст глобалне тремпературе од 2°Ц, трошкови на глобалном нивоу су око 5000 милијарди долара или 0,4% светског БДП-а у 2030.

У прилично оптимистичној студији ММФ-а с краја 2022, трошкови се процењује на око 1% светског БДП-а у 2030, што је еквивалентно смањењу за око 0,1 процентног поена у годишњем расту глобалног БДП-а. Међутим, трошкови БДП-а су већи за земље извознике фосилних горива, где се крећу између 2% и 2,5% њиховог БДП-а.

У анализи Међународне агенције за енергију се процењује да би се достизање нето нулте емисије до 2050. захтевало да се годишње инвестиције у чисту енергију широм света више него утроструче до 2030, односно достигну 4 хиљаде милијарди долара. Позитивна страна предстојеће еколошке револуције је да ће она креирати милионе нових радних места, те довести до универзалног приступа електричној енергији широм света до краја деценије.

Док ће већи део редукције емисије СО₂ до 2030. бити последица коришћења технологија које су већ комерцијализоване, у периоду између 2030. и 2050. половина потребног смањења емисије СО₂ требало би да буде последица коришћења технологија које су тренутно у развојној фази. То имплицира велике напоре на подстицању иновација, како би ове нове технологије на време стигле на тржиште.

У још једној студији ММФ-а се оцењује да би годишње додатне инвестиције требало да износе 2% глобалног БДП-а између 2030. и 2040. Проблем је да би повећање удела инвестиција у БДП-у за 2 процентна поена створило снажне негативне макроекономске последице, поред осталог подижући реалну каматну стопу. Значајан напор да се замени постојећи капитал такође ће негативно утицати на животни стандард становништва.

Оно што је веома важно је да трошкови и користи од преласка на економију са нето нултом емисијом буду равноправно распоређени, што је од посебног значај за раднике везане за индустрије чији рад резултује високим садржајем угљеника. Добра вест је да је добар део неопходних технологија већ доступан и све конкурентнији по цени у односу на алтернативе са високим садржајем угљеника. Уклањање СО₂ из атмосфере ће надокнадити емисије из сектора у којима је теже достићи нето нулту емисију, као што је ваздухопловство.

Шта реално може да се уради

Генерално, не потоји научни конзензус шта треба радити у социо-економском контексту. Климатске промене су резултат нашег тренутног економског и индустријског система и оно што тренутно можемо, и то уз огромна улагања, је да спречимо да раст температуре пређе фамозних 1,5°Ц до 2050. Пореске промене, попут увођења пореза на емисије угљен-диоксида ће мало помоћи и потребно је фундаментално преиспитавање нашег односа према власништву, бизнису и капиталу.

Поред тога, фискална политика мора бити рефединисана у правцу огромних програма јавних радова повезаних са екологијом, те с потребом да се осигура да надолазећи системски шокови не оставе огроман део светске популације гладном и сиромашном. Свака смислена политика мора уздрмати успостављену базу моћи и са њом увезане интересе. Очекивати да је могуће остварити еколошку транзицију, а да нас то ништа не кошта, је нереално.

Релеватне пројекције указују да ће се глобално загревање наставити најмање до 2050, чак и ако се емисије гасова који креирају тзв. ефекат стаклене баште драстично смање у наредним деценијама. Катастрофални исходи, као што су нагле, неповратне промене у циркулацији воде у океанима, не могу се искључити.

Техно-оптимисти су уверени да нове, зелене иновације могу увелико допринети решавању проблема. Скептици у погледу будућег економског раста описују прелазак на „нулту емисију угљен-диоксида“ као темељну промену која ће окончати деценије економске експанзије вођене конзумеризмом, те да ће свет ући у епоху „после раста“.

Јасно је да су убрзани напори на декарбонизацији неопходни. Поређење са прошлим искуствима и количином потребних улагања вероватно три деценије унапред сугеришу да ће ови трошкови, иако подношљиви, бити значајни. Због убрзаног темпа климатских промена и величине напора потребних за декарбонизацију економије, прелазак на нулту емисију угљен-диоксида вероватно ће укључивати велике промене у обрасцима раста. Ефекти ће укључивати значајан негативан шок на страни понуде, као и раст инвестиција довољно велик да утиче на раст глобалне равнотежне каматне стопе.

Поред тога, можемо очекивати велике негативне ефекте на доходак потрошача, редистрибутивне промене и значајан притисак на јавне финансије, што ће суочити креаторе економске политике широм планете са озбиљним тешкоћама. Сходно томе, аналитичари и политички експерти ће морати да нађу начине да убеде и политичаре и јавност да интензивирају напоре ка декарбонизацији.

Чак и ако се покаже да су зелене технологије јефтиније од традиционалних, трошкови преласка на њих ће бити високи. Наиме, значајан део постојећег капитала (зграда, машина и возила) мораће да се одбаци и замени пре него што истекне његов век употребе (нпр. услед строжих еколошких прописа). То значи да ће бити потребна већа улагања за одржавање истог нивоа производње.

Економисти називају изненадну застарелост капитала негативним шоком понуде, јер је његов главни економски ефекат смањење потенцијалне производње. Седамдесетих година прошлог века овим изразом је описан нагли раст цена нафте, а шок који нас очекује у наредној деценији биће отприлике истог реда величине (референтне процене указују да су нафтни и климатски транзициони шокови отприлике слични по величини: 3-4 процентна поена глобалног БДП-а).

Комбинација смањене потенцијалне производње и већих улагања, која према неким проценама износе 2% светског БДП-а, указује да ће доходак, односно благостање потрошача бити на удару. Такође, радна места ће бити изгубљена у традиционалним секторима са интензивним емисијама угљеника. Иако ће се отворити друга радна места у индустријама које се не ослањају на фосилна горива, радници у ливницама и многим другим местима неће се одмах претворити у стручњаке за изолацију зграда, те ће они постати „губитници транзиције“.

Радикална промена навика и понашања људи?

Да би се постигле нето нулте емисије, биће потребна брза трансформација у свим глобалним системима – од начина на који покрећемо наше економије, до начина на који превозимо људе и робу и хранимо растућу популацију. На пример, ако хоћемо да ограничимо раст температуре на 1,5°Ц, из еколошки чисте енергије ће морати да се креира најмање 98% електричне енергије до 2050.

Енергетска ефикасност и мере за замену горива су критичне за смањење емисија из транспорта. Побољшање ефикасности производње хране, промена избора у исхрани, обнављање деградираних земљишта и смањење губитка и отпада хране такође имају значајан потенцијал за смањење емисија.

Дакле, борба против климатских промена подразумева ревизију наших потрошачких навика, и то пре свега на богатом Западу, коме на известан начин (барем у контексту потрошачких навика) припада и наша земља. Паметнија употреба електронских и електричних уређаја, односно њихов дужи животних век, већа модуларност (замењивост делова) и боље сервисирање ће извесно смањити укупну потрошњу енергије која се троши на ову врсту уређаја, и самим тим редуковати емисију штетних гасова.

Технолошки напредак је драматично базиран на „фосилним технологијама“, тако да је потребно интензивирати владине субвенције, прописе и управљање ценама фосилних горива како би се усмеравале иновације ка чистијим технологијама, чинећи зелени раст све ефикаснијим.

Истина, ово се већ делимично дешава будући да падају цене обновљиве енергије. Наиме, за многе земље у развоју „зелена енергија“ брзо постаје јефтинија од енергије фосилних горива (исто се односи и на електричне батерије). Разлог је све већи број компанија, попут „Тесле“, које улажу у то да буду део чистије будућности.

На неки начин, улагање у прелазак на нулту емисију угљен-диоксида није другачије од војне потрошње: његов примарни ефекат је преусмеравање ресурса са непосредних издатака на потрошњу која доприноси дугорочном одржавању благостања грађана. Такав програм може имати позитиван утицај на БДП само дугорочно, а преливања из сродних истраживања и иновација могу, такође само у дугом року, побољшати потенцијалну производњу.

Ипак, чак и ако нове чистије технологије спасу потрошачко друштво, људи ће морати да промене начин живота, односно понашање. На пример, многе куће у предграђима великих градова имају висок интензитет потрошње енергије (посебно домаћинства која се греју на дрво), те неће „проћи тест“ нулте-емисије угљен-диоксида. Последично, то ће бити проблем за домаћинства којима је то тренутно главна имовина (већини људи на планети кућа или стан је већински део капитала којим располаже). Слично, дубока трансформација исхране са интензивним употребом меса пореметиће миленијумске традиције пољопривреде, односно исхране.

На крају, јасно је да ће све извеснија еколошка транзиција повећати јавну потрошњу, и последично фискалне дефиците, те јавне дугове. Пошто се алтернативе са снажним подизањем пореза чине тешко изводивим, будући да би драматично подигле реалне каматне стопе (тиме обарајући инвестиције), реално је да ће експанзивна монетарно-фискална политика бити настављена са свим пратећим последицама на редистрибуцију дохотка између богатих и сиромашних.

Оно што гледамо од почетка 2020, повезано са пандемијом која је погодила човечанство, са снажном експанзијом фискалне потрошње праћене ултралабавом монетарном политиком (штампање, односно упумпавање новца од стране водећих светских централних банака), ће можда постати нова нормалност.