Тома Здравковић, Мика Антић и Миле Дилеја у најтужнијој Захаровој песми: Чавале друже, Чавале брате, из Гаравог сокака! štampaj

Можда ће се овако изречено чинити само као куриозум, маргиналија, или као нешто саморазумљиво кад се прочита: Тома Здравковић је имао чак петнаест песама, ако не и коју више, у којима зазива Цигане. Некад у насловима, „Свирајте Цигани“, па чувена „Ноћас сам тужан, Циганко моја“, а некад провучено кроз стихове,  као у разбијачком народном болеру „Уморан сам од живота“ – где Циганин примаш у оркестру развуче најпре невероватан арпеђо, као увод, а онда лирски субјект уморан и од лумповања растера музичаре, јер је било доста, или их терајући заправо зове да наставе: „Идите од мене сада, Цигани!“

Па онда рањива (а која његова није била таква?) и уједно чудно болно радосна двојка „Тамбураши, тамбураши“ („Цигани, тихо тихо свирајте, душу ми моју јадну смирите...“), или седамосмински очај и музичка раскош у „Остао сам сам“ („само тихо, тихо, Циганине стари, нека јеца виолина сад“), све до „социјалне тематике“ о Циганчету у песми „Дете улице“. И тако редом, много их је. 

Широк осмех и златан зуб

Не чуди то. Цигани су одавно омиљена романтичарска тропа: о путовању, о слободи, о ослобађању од малограђанских окова и притиска досаде, од свакодневице, али то је и паралелна историја о Циганима као свирачима, првим нашим професионалним музичарима у новије доба, онима који забављају у кафанама и који прате свирком муку онога који пати, ублажавајући и продубљујући бол једнако.

Тај романтички момент покупили смо ту око нас кроз историју, али нам је дошао вероватно и преко Руса – сетимо се како у Рату и миру и аристократе лумпују у Москви уз руске циганске певачице и оркестре. Фигура је онда из поезије и књижевности прешла у народ, у народно стваралаштво – а не обратно како се често мисли – па тако, столеће касније, завршила и у Томиној песми.

Многи су певали о Циганима, и ко је имао разлога и ко није, па је то често остајало углавном само клише и певање с дистанце, егзотика која не плаши. Зато су, на крају, то песме за које нико није веровао да имају икакве везе са стварним Циганима свирачима, било да се у неким великим песмама великих аутора о њима певало метонимијски („широк осмех и златан зуб“) или су их певали велики певачи („ако те одведу Цигани чергари“).

Само понекад је ауторска личност била тако моћна а изведба надмашивала властите културне задатости, и постајала метафора тако велика да се потрошени појам као чудом самообнављао, постајући манифест једне друге и другачије припадности и поруке: „Ми смо људи Цигани, судбином проклети...“. Тада се више није певало о одређеном етносу и раси – тада су се речи односиле на све нас.

Уз све то, боље и лошије, уверљивије и потпуно лажне, овом фигуром нико се није тако истинито служио као Тома. Њему је из сто разлога, видљивих и оних мање знаних, најтамнијих, она ишла спонтано, лако. Због начина живота, што ће свакоме прво пасти напамет, мимо конформистичке већине, на ивици и преко ње, и због тога што му материјално није представљало ништа и што је то, као и његова тамнија музикантска браћа, сматрао неважним, арчио и бацао као да нема сутра. И све је то као у клишеју само за оне који не знају да виде и да препознају.

Тома је осећао сродност с Циганима и због једног раног обрасца којег се никад није ослободио – трајног осећаја одбачености, ране формативне неимаштине и стида. И аутсајдерства као последице, што је ниједан успех не може излечити, због фатализма који је личан колико и шири, онако како га носе сви који немају поверења у то да ће живот икада бити лакши, бољи, мирнији.

Хеј, Ромален

Од свих његових песама које у себи зазивају овај народ без земље – народ, не заборавимо, који нам уједно природно припада и део је нас више него другде, чак и кад је иза руба друштва и кад га нико неће – та једна песма, можда и најмање позната коју је Тома снимио, нигде не помиње Цигане. То је једина песма где се Цигани не дозивају као свирачи, они с којима се другује док се лумпује и трезни. Овде се лирски субјект обраћа другу, себи једнаком. Али кроз такво обраћање, он пева о читавом народу, који је без земље а чија је читава Земља. Пева о њима, о Циганима, и пева онако како никад нико овде није певао – први и једини пут у историји наше музике пева се о том народу не као о забављачком, него као о страдалничком, мученичком народу. Као што је и певачев.   

Тома је на сто начина, кафански, у музичарском братству и у непосредном људском искуству живео с Циганима – или Ромима, ако неко хоће, јер „Роми – то је исто што и Цигани, њихово право име са много поштовања и части, само што на циганском Ромален значи и: људи. И увек се пише великим словом“, како је бесмртно написао песник који нам је овде важан, и без кога се не може.

Томин водич за другачије, поетско и историјско разумевање браће Цигана, мора да је био његов пријатељ Мика Антић. „Једног дана рекао ми је своју тајну: зато је лош ђак, што не може да мисли а да не пева.“ Ова реченица је из једне од најлепших и најнежнијих књига написаних на нашем језику, из класичне збирке „Гарави сокак“, с прозним прологом насловљеним „Кад сам био гарав“. Мика у њему прича о свом другу из детињства, Циганину Милету Петровићу званом Миле Дилеја, што ће знати многа бивша деца из бољег и људскијег времена сетивши се тих неколико кратких страница које спадају у најдирљивије и најпотресније у овом нашем малом великом свету у којем смо се родили ми што говоримо овај језик.

Миле Дилеја, рођени баксуз и као хлеб добар цигански дечак – и „највећи песник кога сам познавао у детињству“, како Мика Антић пише – метафора је страдања Рома у Другом светском рату, народа који је, као и Микин и Томин, убијан масовно. А у томе страдању најмање је признат до данас. Он није страдао од неког апстрактног „универзалног“ зла, како се то данас често представља, него од зла које има име, оног које нам је радило о глави два пута у сто година (ако не и три пута).

Миле је страдао од, како једна америчка црна блуз-песма каже, „ђавола с плавим очима“. „Имао је два плава ока, румено лице, у први мах учинило ми се чак доброћудно“, пише Мика о немачком војнику у том прологу, о ономе који је песника као дете у ужасној сцени бајонетом кроз носницу подигао са земље.   

Можда је дружење с Миком Антићем Томи дало осећај и свест да Цигани не могу бити само романтичарска, пилачка, луталачка стилска фигура. Они не могу бити само клише, јер су народ с историјом, крвавом и мучном, по чему остаје вечно везан с народом певачевим. И у једном једином снимку, једном интерпретацијом, напустивши тај стереотип Тома је дао људски, стварни, опипљиви карактер својој браћи, како их је сам називао.

Три Захарове химне

Он, онакав аутор пак, интересантно, није био у стању да опева нешто што нико није. За то је требао аутор-камелеон, онај који је у два система, два друштвена контекста испевао две супростављене (?) колективне емоције. И увек добро, изванредно, неупоредиво.

Тај аутор је Милутин Поповић Захар, човек је који је, поред осталих, написао и „Иванова корита“, „Због тебе, моме убава“, „Вино точим, а вино не пијем“, „Кад је деда лумповао“, „Чекај ме“, (на стихове Константина Симонова),  и, заједно с Данилом Живковићем, „Југославијо“ – да, ону „од Вардара па до Триглава“ – и човек који је, најфасцинантније, написао и „Видовдан“.

У тренутку кад та „Југославијо“, у изведби загребачких Ладарица, као чудна и вољена „свечарска“ песма лети по земљи и пева се масовно, те 1979. године Захар је дао Томи, јер нема другог певача који је то могао тако да донесе, једну другу, потпуно необичну композицију.

На иначе једном од најпознатијих Томиних албума „Уморан сам од живота“ (у издању РТВ Љубљана!), нашла се и та песма, прва на Б-страни плоче: „За тебе Чавале друже“.

Иза неуобичајене речи у наслову, речи која би могла служити и као нечији надимак, крије се други појам. Многи Југословени који су гледали филм Скупљачи перја или чули негде Есму Реџепову, волели или не, запамтили су макар пар ромских израза, макар „Чаје шукарије“ или „Чавален“, или реч „чаје“ – односно „ћаје“ у несигурној транскрипцији и правопису ромског, реч која значи „дете“. 

Но пре размишљања о томе кретала је музика. И то каква: у молу, након фразе падајућих нота гудачког интра у шеснаестинкама као у каквој драматској шансони, креће у брзом темпу урагански интензитет великог народног оркестра, истурени гудачи и добоши, да би, пре него што уђе певач, само накратко залепршале флауте у терцама.

Фантастична раскош и комплексност аранжмана, готово помахнитала снага, потпуно оригинални рукопис тек се данас помало препознаје и признаје ван кругова музичких инсајдера – иза аранжмана је стајао неопевани херој наше музике, „Фил Спектор наше народне музике“ – Драган Кнежевић. Исти онај који је револуционисао овдашњу новописану народну музику кроз свој аранжман „Дођи да остаримо заједно“ за Шабана, кроз Неговановићевог „Јаничара“ за Цунета – и за неке од најистакнутијих песама самог Томе Здравковића: „Проклета је ова недеља“, која сличи почетком и овој о којој говоримо, па „Два смо света различита“, и неке од „оних“ с Циганима – „О, циганко моја“, „Дете улице“.

Тома је снимио огромну, разнолику и пребогату песмарицу. Али, с одговорношћу кажемо – тешко ће се наћи потреснија песма од ове. Није све у њеном главном мотиву, о теми до које ћемо доћи још. Оно што разнесе слушаоца јесте контраст. Као да смо навикли, кондиционирани, да у песми овакве теме чујемо баладу, тужбалицу спорог темпа; овде пак галопирајући је ритам, фуриозан темпо, маестрални комплексни аранжман који стално варира, и синкопирање у захтевним унисима које непрестано изненађује и неочекиваношћу има страховит учинак.

Мелодија након тога се мења и кроз гудаче и пиколофлауту зазвучи као soundtrack за филм или серију из онога времена, да би горе изнад ње кренула изведба певача, с тоном у гласу, с крхкошћу, с уживљеношћу готово потпуном. Онај певачев наглашен јецај у поновљеном рефрену, у речи „случајно“ (!), готово је неиздржив за слушање колико је стваран. Све то, ова готово надреална комбинација супротности, као и оно страшно, још неизречено, што лебди изнад песме, чини „Чавале друже“ могуће најтужније отпеваном песмом у нас.

О чему је заправо песма

Док Тома пева, чини се песма о растанку другова, онако како наслов већ сугерише.

Али након неколико слушања, ако се пажљивије послуша, ако се растави текст, рецимо тако да се препише на папир и одрецитује, слушалац мора остати запањен, ужаснут од спознаје о чему је песма заправо.

Такав карактер песме, њена недословност, одсуство кича који би иначе само чекао иза угла кад би се и у светским размерама покушавало певати на тему, одбијање да се буде буквалан и реторичан у исказу, то скривање кроз постепено, накнадно откривање које удара тим јаче, чини ову песму неупоредивим с било чиме код нас. Песник узима клише, поново га изврће, а певач драматски почиње:

Колона Рома креће
ко задња черга клета
корак је уморан прати
музика бајонета.

Ето, ова синегдоха у задњем стиху, то мора да је онај Микин детаљ  – тај бајонет. И док се нисмо ни освестили, певач улази у рефрен и завапи страшно: 

Ако се икада вратиш
ако се случајно вратиш
узбраћу црвене руже
за тебе Чавале друже...

Одмах након рефрена Кнежевић прави музичку метафору, гудачи у контрафрази цитирају и парафразирају мелодију најпознатије циганске песме свих времена, наравно „Ђелем ђелем“.

У другој строфи нестаје сваки рефлекс егзотизујућег и фолклористичког, и јавља се лирик који након прва два стиха с хиперболом, завршава строфу тако часном, потпуном редукованом лексиком и разарајуће изравним, недостижно једноставним исказом: 

Путем којим те воде
заслепљен мислима мојим
теби је ноћас хладно
Ја се за тебе бојим...

Како језиво, како потресно, како хумано у нехуманости. Јер ми тек ту схватамо да његов друг, као и „черга клета“ иду масовно тамо где је, уз ромски, у неизрецивом броју ишао и наш и јеврејски народ, тамо ка најстрашнијем месту у историји цивилизације, у нестанак, у истребљење, у оно што Роми зову „Порајмос“. Исто што је „Народ књиге“ пак на свом језику много познатије прозвао „Шоа“, и још знанијом речи што и данас, као од првог трена, звони стравично – Холокауст.  

Заћути човек и стане пред том спознајом о чему се ради у овој песми. Сваки пристојан човек, свако ко у себи има још кап људскости и саосећања које није диктирано лажним пијететом, саосећањем које у нашем народу мора још да негде постоји, колико год било потиснуто, у отврднутом животу и рецентној историји, где смо сви у једном смислу углавном постали мање добри људи. Мора тај осећај да постоји, јер ако га нема онда нема ни нас више, онда смо испражњени од сваког смисла, као испражњене позоришне лутке.

Кад крене трећа строфа, без обзира на њен наизглед клишеизирани завршетак, овде се показује један гест какав нисмо видели никада у нашој лирици, штавише физички гест – поштовања и дубоке туге испод заувек сломљеног, од ужаса историје напукнутог неба, као на споменику што га је у једном амстердамском парку направио холандски уметник Јан Волкерс – од разбијеног стакла уоквиреног на земљи да се у њему огледа размрвљено, никад више нетакнуто чисто небо.

И најпотресније, у песми је – гест кајања. Уз опаску, да не будемо саркастични кад не треба, али: како је необично да се кају увек највише они најмање криви: 

Судбино ако те има
клекнућу пред тобом немо
јер и кад Циганин пева
тугује неизмерно.

Ако има несвесних сила у неким песницима које им омогућују да пропевају изнад властитих могућности и разумевања ствари, онда је ово доказ: да, лирски субјект – песник – и певач, клекнуће пред сенима друга убијеног у логору. Зар та тишина, немост, није далеки ехо исте оне из „Плаве гробнице“? Онај „тихи ход“, „опело без речи, суза, уздаха меких“. И, ако јесте, како таква благост и децентност звоне у време данашње, у доба дреке око мртвих, понижавајуће дреке?

Али, можда је стихотворац захватио још тада и на том трагу и нешто много шире, и показујући прстом на себе показује заправо другде, тамо где једино треба да се упре прст. Јер одакле је био политичар који је клекнуо пред спомеником онима који су били жртве његове земље? А мотив да „Циганин пева“ и након неизрецивог? Из које је културе дошао филозоф који је говорио о немогућности певања након најстрашнијег места на Земљи? Обојица из исте културе, из земље одакле је и онај војник који је пред уплашеним Милетом Дилејом бајонетом кроз носницу подигао будућег песника „Гаравог сокака“.

И зато опет:

Ако се икада вратиш
Ако се случајно вратиш
узбраћу црвене руже
за тебе Чавале друже.

Како је страшан овај готово наивни прилог „случајно“, који унапред говори и сугерише, са каснијим знањем: тај човек, тај Ром – што је „исто“, како незаборавни, бескрајно хумани Мика Антић каже – неће се вратити.

„И данас кад ме Цигани загрле и кажу ми: брате, ја се пипнем за ноздрву.“

Зато нам је данас ова песма важна, важнија него икад – за дужност да се сетимо и масовних злочина над Ромима које су починили припадници народа, ти велики „цивилизатори“, који нам нешто другачијом политиком и данас кроје судбину, и када се ова земља и њен народ оптужује да је по обичају у свему најгори, па онда и у „расизму“.

И док се цоктаве бригаде овдашњих самомрзаца у типичној замени теза постављају као да је ова земља неко страшно расистичко легло, из прошлости, из једне песме нуди се питање: а ко је још то овде у околини, иза нових граница, овако певао о својој „касти недодирљивих“, о својим Циганима? Ко то у близини има аутора и певача који је смогао снаге да оваквом песничким и певачким гестом у једном простом двостиху који је у исто време и апотеоза саосећања каже: „Теби је ноћас хладно – ја се за тебе бојим“? Ко је имао снаге да каже, као генијални Мика: „Станем уз њега да му сачувам страх“. Је ли то та расистичка земља?

Подсетимо се, ми овде који као ретко ко доживљавамо свет и преко филмова, па тако и управо у овом тренутку, и баш преко Томе показујемо заборављену душу отврднутим душама око нас, подсетимо се и једног старог филма, Крваве бајке Торија Јанковића. Кад, утеловљено у својој помахниталој хиперрационалности, потпуно дехуманизујуће тевтонско зло води на стрељање недоживљену будућу елиту Србије, тада покупе, сетимо се, и крагујевачке циганске дечачиће.

Кога стрељају цивилизатори?

Стрељају Милета Дилеју, Микиног.

Онога што лежи „негде ка селу Јабуци, код Панчева, у великој заједничкој гробници безимених жртава“. Кад су Срби у масама легли поред Цигана у исте гробове, онда сви они ужаси слуганске, кукавичке, издајничке недићевске и љотићевске Србије имају и своју другу страну – а та страна се зове трајно увезана судбина два народа. 

Као неко ко живи на месту где се Срби и данас, кад се ту и тамо поново ускува, називају Циганима, и кад то чујем, сваки пут ја се сетим Мике Антића и Милета Дилеје, сетим се Томе и Захара, сетим се „Чавале друже“, и два народа што на трен постају једнака као ниједна друга два. Њихова је мера заједничка неизрецива плаћена цена. И њихова песма међусобна.   

 ***