Јокић је величанствен, кошарка је направљена за њега štampaj

Тони Кукоч је седми члан чувених чикашких „Бикова" из 90-тих година који ће ући у „Кућу славних". Ту ће бити уз саиграче Џордана, Пипена и Родмана, тренере Фила Џексона и Текса Винтера, власника клуба Џерија Рејнсдорфа и главног менаџера Џерија Крауса. Тони Кукоч је и пети Хрват у кући кошарке у Спрингфилду после Рађе, Петровића, Ћосића и Новосела. „Пинк пантер", како су га звали због његове префињене игре, многима је и даље најдражи играч. Овај момак висок 2,08 метара владао је својевремено Европом са својом Југопластиком која је тада подсећала на рокенрол групу. Као европска звезда која је овим поводом стигла у Чикаго из свог родног Сплита био је затрпан телефонским позивима и честиткама на успеху.

„Како је толико људи дошло до броја мог телефона? Ових дана је баш било лепо бити Ја!", смешка се Тони.

Како сте се осећали кад сте сазнали за вест о уласку у Кућу славних?

Вече пре тога ишао сам да гледам меч моје некадашње екипе која се сада зове КК Сплит. Било је ту фотографија из младости, места где смо играли и тренирали, и све ме је то обузело. Сутрадан ме је позвао Џери Рејнсдорф и изговорио: „Коначно си у Кући славних". То је дивно осећање. Уствари, мислим да све то још увек нисам до краја схватио.

Сећате ли се свог доласка у Чикаго?

То није било лако. Тада се у Америци није много знало о европским играчима. Стизали смо у НБА, не баш као тотално непознати, али нису нас много видели у Америци. Играли смо против САД на Олимпијским играма или на Светском првенству, и то је било све. Зато ме је радовало што је Џери Краус упорно хтео да дођем у Чикаго. Већ је имао шампионску екипу али уверио ме је да бих се ја савршено уклопио у њу. После тога ми је дао прилику да заиграм, и то је било пресудно.

Шта вам је било најтеже?

Да се прилагодим. Играти у Европи је било сасвим другачије. У Америци ме је дочекао нови систем игре, нови саиграчи, нови тренер. То што Мајкл Џордан није био ту прве године, донекле ми је помогло зато што сам доста играо. Могао сам одмах да одиграм онако како знам и да покажем да ми је место у шампионским „Булсима".

Променило се отад много ствари, Ваш физички изглед, позиција у екипи, Ваш утицај на игру. Заправо све се променило.

Када сам стигао рекли су ми да треба да ојачам. Да су ми за то дали пар година, све би било лакше. Пошто сам то урадио за годину дана изгубио сам део покретљивости. Нисам могао да трчим као пре у Европи. У Југопластици сам имао 90 килограма, а у НБА сам стигао до 105. И то за годину дана. После сам нешто смањио килажу, повратио сам део брзине и могао сам да играм на више места у тиму. Помогао ми је и долазак Родмана јер више нисам морао да идем на скок у нападу. Одлука тренера Фила Џексона да ме користи на више позиција много ми је помогла.

Како сте се носили са притисцима?

Можда би било лакше да сам био у тиму који не игра плеј-оф, него у екипи које је већ освојила три шампионска прстена. Стигао сам у тим НБА шампиона у којем играју Џордан, Пипен, Грант... Сви ти играчи које сам ценио и које сам гледао ноћима на телевизији. Притисак се огледао пре свега у томе да постигнем да ме људи цене, да покажем да сам способан да допринесем једном таквом тиму. Поносан сам на то да сам у томе успео.

Сећате ли се чувене утакмице против америчког Тима снова у финалу Олимпијаде у Барселони 1992. године када су Вас Џордан и Пипен потпуно избацили из игре?

О томе никада нисмо много разговарали. Син ми се родио у Хрватској неколико дана пре тога. Знао сам да сам изабран од Чикаго Булса, али нисам знао шта се догађа унутар екипе, о проблемима Крауса са Пипеном око његовог уговора. Али када говоримо о Пипену и Џордану који играју против тебе не верујем да има много играча на свету који су заблистали против њих. Али највећа корист из те утакмице је то што сам схватио да могу да играм у НБА лиги.

Много се говорило о Вашем односу са Џорданом и Пипеном.

Хоћу да им захвалим што су ме притисли до краја, што су ме изазивали на сваком тренингу и на сваком мечу да дам најбоље од себе. Резултат свега тога је то да сам на крају у Кући славних заједно са њима.

Да ли је сада много лакше да се из Европе стигне у НБА?

Ми смо били непознати. Тамо су нешто чули о Дивцу, Петровићу, Рађи и Кукочу из Југославије, о Сабонису и Марчуљонису... Али мислим да нису били свесни онога за шта смо ми били у стању да урадимо, о способностима које смо имали. Данас можеш да видиш сваког играча још од његових 12, 13 година. Дончић, Јокић, Богдановић, били су добро познати и пре него што су дошли у НБА. Поверење у њих је данас много веће. Чим стигну, одмах имају лопту и прилику да се покажу. Изванредно је што неко од њих може да буде и МВП лиге.

Да ли ће то да буде Никола Јокић?

Јокић је комплетан лидер, способан је да на терену уради све сам. Оно што ме одушевљава је то што кошарку не схвата као посао. Ужива да се такмичи на највишем нивоу и изгледа као да је то нека игра направљена баш за њега. Има потпуни утицај на екипу, подстиче друге да га следе у томе. Није атлетски најразвијенији нити је најбржи, али његова способност да пре свих других види шта се догађа на трену претвара га у величанственог играча.

Мислите ли да Шпанија из последње деценије може да се пореди са репрезентацијом бивше Југославије?

Шпанија може да се пореди са нама. Имала је изванредну екипу коју су предводили браћа Гасол. Не знам тачно колико је Шпанија данас јака, јер неки играчи су ушли у године, и не знам да ли су и даље у репрезентацији. Али они су освојили скоро све што се могло освојити. Шпанија је имала своје време у коме је била најбоља у Европи, и можда и на свету. Времена су различита, али заједничко је да су и Шпанија и Југославија побеђивали најбоље на свету.

Превод: Бранислав Ђорђевић