Ко је и зашто бојкотовао Олимпијске игре у Москви 1980, а ко у Лос Анђелесу 1984: Бојкотом на бојкот štampaj

Једна од ствари које су обележиле политичку каријеру Џимија Картера, председника САД од 1976. до 1980. године, је и снажно залагање за бојкот Олимпијских игара у Москви 1980. на које, осим америчких, нису дошли ни спортисти из још 66 држава. Четири године касније, када је домаћин Олимпијаде био Лос Анђелес, потврђено је правило да свака империја узвраћа ударац: СССР није послао своје такмичаре у „град анђела“, а за собом је „повукао“ још двадесетак држава. 

Ваља подсетити да је Москва домаћинство ОИ добила 1974. године након што је, у задњем кругу гласања у Међународном олимпијском комитету (МОК), победила јединог супарника – Лос Анђелес. Такав избор виђен је и као знак јачања детанта и победа олимпијског духа над идеолошким предрасудама, јер је први пут изгласано да се Олимпијске игре одрже у једној комунистичкој земљи.

Иако је у ери модерног олимпизма, почетој 1896. обновом Игара из древне Хеладе, било још бојкота, два поменута имала су највећу „тежину“: не само због масовног изостанка држава, чиме је окрњен планетарни догађај који промовише здрав спортски дух, пријатељство међу народима и мир, него и због доприноса поновном заоштравању међусобних односа две суперсиле тадашњег хладноратовског времена, чија је трка у наоружавању, укључујући и атомско, свет убрзано примицала катаклизми.

Авганистан као изговор за бојкот

САД су кампању за бојкот ОИ у Москви правдале инвазијом СССР-а на Авганистан 1979. Рат у тој земљи је потрајао десет година, а све групе које су се бориле против Совјета, укључујући и исламске екстремисте, оружјем и на многе друге начине помагали су Американци и њихови савезници. Чувени стратег америчке политике Збигњев Бжежински је касније признао да су САД све учиниле да Совјете што дуже држе у авганистанским гудурама, у које су 12 година после повлачења Совјета, 2001, ушли амерички војници чији је боравак тамо такође завршен неславним повлачењем, 2021. године.

Идеја да се иде на бојкот „руске Олимпијаде“ први пут је разматрана на састанку НАТО-а у децембру 1979. Претходила су јој залагања група за заштиту људских права да се СССР казни и на такав начин, а додатну снагу изнетој идеји дао је совјетски нуклеарни научник, дисидент и борац за људска права Андреј Сахаров, добитник Нобелове награде за мир 1975. године. Он је, осудивши „агресију на Авганистан“, закључио да његова домовина не заслужује догађај какав је Олимпијада.

Америчка администрација је потом отворено кренула у „минирање“ Игара у Москви. Већ у јануару 1980, СССР је упозорен да ће се, ако у року од месец дана не повуче трупе из Авганистана, суочити са многобројним последицама међу које је спадао и бојкот Олимпијаде, у чију су припрему Совјети већ били уложили огроман новац.

СССР је за мање од пет година подигао преко 90 здања за потребе ОИ, међу којима су били спортски центар „Олимпијски“, канал за водене спортове, бициклистичка стаза, аеродром „Шереметјево – 2“, Олимпијско село, нови ТВ центар, хотелски комплекс „Измајлово“, тада највећи у Европи, са десет хиљада лежајева. Обновљен је и највећи стадион у земљи „Лужники“, и данас понос Москве и Русије.

Бојкот и борба против бојкота

Идеју Американаца о бојкоту одмах су подржале њихове прве комшије Канађани, док код трансатлантских савезника САД није одмах испољен такав ентузијазам. У први мах, посебно наглашено било је одбијање (тадашње) Западне Немачке, а  идеја Вашингтона није чинила срећним ни Британце, Французе, Италијане...  

Џими Картер је, уз бојкот, имао и резервни план за одузимање домаћинства Совјетима, а тиме и прилике да се они свету представе у што бољем светлу, што је одувек био циљ домаћина свих великих спортских такмичења. Амерички председник је затражио од Међународног олимпијског комитета (МОК) да ОИ трајно пресели у њихову постојбину Грчку како би се, наводно, избегли случајеви њихове политизације и непримереног промовисања њихових домаћина. Његова идеја је, међутим, одбачена.

Картерова „тврдоћа“ није добро прихваћена ни на његовом састанку са америчким спортистима, потенцијалним олимпијцима, када их је замолио да добровољно одустану од пута на ОИ у Москву. Нешто касније, када је Америка озваничила бојкот, 25 њених такмичара је због тога тужило властиту државу. Суд, међутим, није стао на њихову страну.    

Совјети, очекивано, нису пристали на ултиматум, а у међувремену су, по одлуци Централног комитета Комунистичке партије, разрадили план супротстављања „непријатељској кампањи“ у вези Олимпијских игара, коју су предводиле САД. Од МОК-а је одлучно захтевано да не подлеже „западној пропаганди“ и да спорт брани од политичких утицаја, а идеја Американаца је посебно обесмишљавана у „трећем свету“ и блоку несврстаних земаља, некад махом колонија Запада.   

Када су Американци у пролеће 1980. поновили да је услов за одлазак њихових олимпијаца у Москву „излазак Совјета из Авганистана“, председник МОК-а лорд Мајкл Киланин је покушао да одржавање Олимпијаде у „пуном капацитету“ осигура кроз разговор са лидерима САД-а и СССР-а, Џимијем Картером и Леонидом Брежњевом. Није му се посрећило, а разочарани МОК је, схвативши да од попуштања Американаца неће бити ништа, указао да су „притисци САД и других земаља које заговарају бојкот неприкладно средство за постизање политичког циља, а жртве такве акције су првенствено спортисти“.

Московска Олимпијада

Олимпијске игре у Москви почеле су 19. јула 1980, а трајале су до 3. августа. Учествовало је 5217 такмичара из 80 држава (најмање од 1956), а бојкотовало их је 66 земаља предвођених Сједињеним Државама. Више држава, попут Француске и Велике Британије, послало је смањене саставе, а из неких су дошли само појединци.

Италијански председник Сандро Пертини био је изричит у жељи да спортисти његове земље иду у Москву, а британски Олимпијски комитет је одбио предлог „челичне лејди“, премијерке Маргарет Тачер да се у потпуности следи Картеров став. Златне медаље Британаца, Француза и Италијана су у Москви пропраћене олимпијском химном и дизањем олимпијске заставе.

У совјетску престоницу нису стигли ни Кинези, Јапанци и Западни Немци који су, упркос првобитном противљењу које је Вашингтону саопштио канцелар Хелмут Шмит, на крају ипак прихватили „апел“ САД-а.

Са Игара је изостао и заклети амерички непријатељ Иран, али не зато што је следио Америку, него због тога што је теократски режим ајатолаха Хомеинија осудио улазак руске војске у Авганистан.

Са запада Европе, што из данашње визуре односа на Старом континенту делује нестварно, дошли су и Финци, Швеђани, Исланд и Шпанци.

Југославија, увек политички разапета између Истока и Запада, послала је своју спортску експедицију у Москву. Одлука о томе донета је пре смрти Јосипа Броза Тита (4. маја 1980) и није било иницијатива да се она евентуално промени након тога.

По броју освојених медаља најуспешнији је, према очекивању, био СССР, следила га је Источна Немачка (ДДР), а трећа је била Бугарска. Југославија је освојила девет одличја, међу којима и своју једину златну олимпијску медаљу у мушкој кошарци.

Затегнутост између САД и СССР демонстрирана је и на затварању Игара. Супротно олимпијском протоколу, као симбол наредног домаћина ОИ појавила се застава Лос Анђелеса, а не америчка, јер званични Вашингтон није на то пристао.

Бојкот игара у Лос Анђелесу

Већ тада, многима је било јасно да ће се Совјети реванширати Американцима за бојкот Олимпијаде у Москви неодласком њихових такмичара у „град анђела“ у Калифорнији 1984. године. Ни московске ни америчке Игре нису, по обичају из древне Грчке, зауставила рат у Авганистану који је и био повод трвењу великих сила на „олимпијском терену“.

Иако је од Олимпијаде у Москви до наредне у Лос Анђелесу прошло пуне четири године, затегнутост између Совјета и Американаца није смањена, него повећана. У међувремену, детант је успорен и поново су бујали стари анимозитети између дугогодишњих ривала, главних носилаца оштро супротстављених светских идеологија – капитализма и комунизма.

Мада су Американци очекивали совјетски бојкот „њихових“ Игара, нови председник Роналд Реган, који је у Белу кућу ушао почетком 1981. године, покушао је да овај проблем реши стављајући га ван контекста других тема које су оптерећивале америчко-совјетске односе.

Његова администрација је у једном тренутку чак понудила Москви да испуни све њене захтеве за наступ спортиста СССР-а и земаља Источног блока у Лос Анђелесу, што је било супротно  суштини спољне политике тог „јастреба“. Жељени одговор са друге стране тадашње Гвоздене завесе није стигао.

Совјети су о свом бојкоту ОИ у Лос Анђелесу Американце обавестили 8. маја 1984, два и по месеца пре свечане церемоније њиховог отварања. Регану је порука о томе стигла од тадашњег лидера СССР-а Константина Черњенка.

Као разлог за бојкот наведена је „забринутост за безбедност совјетских спортиста у условима распламсавања шовинистичких осећања и антисовјетске хистерије у Сједињеним Државама“. СССР-у се није допала ни комерцијализација Игара у ЛА, иако МОК није био против тога.

Та Олимпијада је, иначе, била прва после 1932. године која је домаћину донела профит. Совјети су сматрали да то није у складу са принципима олимпизма.

Светска гласила су већином совјетски бојкот представљала као – одмазду, а ту реч су користили и руски медији. Писано је, уз остало, и да је совјетска тајна полиција КГБ у несврстаним државама водила опсежну акцију распиривања страха од наводних разуларених банди у „уличној џунгли Лос Анђелеса“.  

Американци су, према информацијама њихових средстава јавног информисања, били „апсолутно запањени“ садржајем поруке приспеле из Кремља. У Москви су се, истовремено, чудили толиком лицемерју САД.

Председник Реган је тада изјавио да је совјетско одбијање последица страха од бекства њихових олимпијаца у Америку, а из његовог окружења лансиране су и тезе о наводној „бојазни Руса“ да би им могао бити раскринкан систем допинговања врхунских спортиста, о чему се у то време доста говорило у свету, посебно на Западу.

Варшавски пакт и остали

СССР није позвао своје савезнике да га следе у бојкоту, али се знало да ће они то учинити. Све чланице Варшавског пакта, сем Румуније, подржале су Москву и Вашингтону послале своје одлуке о бојкоту Игара у Лос Анђелесу.

Мађарска је свој корак објаснила слутњом да би њени спортисти у Лос Анђелесу могли бити доведени у опасност, док су Пољаци оптужили Америку да је „својом кампањом пореметила сврху Игара“. Међу деветнаест држава бојкоташа биле су и Куба, Етиопија, Ангола, Авганистан, Вијетнам, Монголија, Лаос, тадашњи Јужни Јемен, Северна Кореја, Албанија.

Иран је одлучио да не шаље своје спортисте у Лос Анђелес „због мешања САД у збивања на Блиском истоку, њихове подршке режиму који окупира Јерусалим и злочина које су починиле у Латинској Америци, пре свега у Салвадору“. Горња Волта (данашња Буркина Фасо) се одлучила на бојкот због подршке САД Јужној Африци, која је у то време спроводила апартхејд, а Либија због тога што је либијским новинарима одбијен улазак у САД.  

Иран и Албанија су једине земље које су бојкотовале и Олимпијске игре у Москви и Олимпијаду у Лос Анђелесу (додуше, Албанија се није појављивала ни на једној Олимпијади од 1976. до 1988. године, без званичног објашњења).

По одзиву земаља и броју такмичара, ОИ у Лос Анђелесу су увелико премашиле оне у Москви: стигло је 6.797 спортиста из 140 земаља. Међу државама учесницама била је и Југославија која је освојила укупно 18 медаља (седам златних, четири сребрне и седам бронзаних).

У каснијој историји Олимпијских игара више није било оваквих бојкота, али је било такозваних дипломатских бојкота који су изражавани недоласком светских лидера на церемонију свечаног отварања Игара, углавном из политичких разлога. Велики бојкот те врсте забележен је пре две године, када на отварање Олимпијаде у Пекингу нису дошли лидери САД, Велике Британије, Немачке, Аустралије и још неколико земаља. Као разлог свом одсуству навели су кршење људских права у Кини.