Весна Кнежевић: У политици нема црних и белих решења, сва су сива

„Кад доживите то што је читава новинарска генерација доживела 1989, 1990. и 1991. онда схватите да постоји само једна слобода, једна велика слобода. Мале слободе заправо нису релевантне. Добро је да постоје, али оне се затворе у моменту. Југославија је била комунистичка диктатура, ауторитарна држава. Била је пуно блажа него што су биле комунистичке диктатуре у Русији, наравно, у ДДР-у или у другим источноевропским земљама, али је ипак била ауторитарна држава. Данас, њене земље наследнице нису диктатуре, шта год ко каже. И ту доста зависи од тога да ли ти, као новинар, узмеш себи слободу да нешто кажеш. То више није оно време где преко ноћи можеш нестати… Постоји контрола, али ово данас се не може уопште поредити ни са оним што је било под Милошевићем“, каже у Бермудском троуглу Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча.

„Ево, може се говорити и о Зорану Станојевићу, који води те политичке емисије где се практично потуку код њега, не знам како он уопште физички и психички излази на крај са тим, али oпет, њему се ништа не догађа. Он се и супротстави, покушава да буде конструктиван, али то тако не би пролазило осамдесетих година. Ти си имао стриктно написано шта ћеш радити у таквим политичким емисијама, онолико колико их је било, а почеле су тек крајем осамдесетих. Мислим да су данас новинари више уплашени сами него што одозго имају некакав притисак. Сигурно тај притисак постоји, али ако се супротставиш, не верујем да ти се може догодити оно што се догађало онда, о томе се ради. Мало храбрости, знате како се оно каже, 'бој се овна…', да не идем даље. Не можеш читавог живота да се само бојиш.“

Дугогодишња новинарка Радио Београда, Радио Загреба, „Ферал Трибјуна“ и других медија, ауторка је и бројних анализа стања у медијима у Европи, нарочито из немачког говорног подручја. С њом разговарамо о њиховој и нашој слободи медија, како је омаловажавање новинарства утицало на њену мотивацију да заврши три факултета, како је новинарство у тим земљама постало „страховито моћна професија“, каква се квалитативна и структурна промена у медијима догађа и зашто тврди да се аустријска и немачка политика настављају тамо где су стале 1945. године. 

Саговорница подкаста о медијима, иако би волела да је у тој улози, не мисли да је она сама део феномена о коме пише – „алфа“ новинар – ни онда  када јој председник Србије јавно похвали текстове. С њом разговарамо и томе да ли текстове пише са спознајом да они утичу на доносиоце одлука, како се рађају политичке агенде, ко је својата, а ко критикује и мрзи, о примерима који дају морално право да се из њих извлаче закључци и износи став, базама података и о посебном новинарском кругу који назива „викторијанцима“.  

„'Ферал' су, барем у оно време кад сам ја радила у њима, биле добре новине. Биле су дрскије него сви други медији, али пре свега професионални. Виктор (Иванчић) није био ово што је данас. Он је изврстан писац и био је добар уредник. Трансформација коју је доживео када су му затворили лист, када је изгубио и егзистенцију, мислим да га је та горчина променила. Сада је у ствари само неко ко покушава да вида властите ране. Али су постали политички фактор, деструктивни политички фактор. Зато што уносе тон, којим не бих могла да пишем ни да говори са људима. Ту врсту језика, фекалног, ја не могу да употребљавам. Мислим да треба да постоји достојанство. Наравно, треба рећи ствари, али увек има начин да се каже нешто директно, без псовки, без таквог речника. Употребила сам тај термин зато што то више нису фераловци, него је, заправо, један феномен који се развио из тог ужасног искуства које су имали неки новинари у „Фералу“. И који су то своје лично уверење превели после у један став, став према стварности, према друштву, према животу, према политици.“

С Весном Кнежевић разговарамо и о утицају културе на политику, како европске институције преливају заборав преко највећих достигнућа, зашто је кад дође смак света најбоље живети у Аустрији, религији, загребачким „Новостима“ и Косову и Метохији.